Шестодневни рат

Из пројекта Википедија

Шестодневни рат
Део Израелско-арапског конфликта
Окупиране територије у Шестодневном рату
Време: 5. јун - 10. јун 1967. Локација: Блиски исток Узрок рата: Нема га; превентивни рат Резултат: Израелска победа Промене у територији: Израел заузео Појас Газе, Синајско полуострво, Западну обалу (са Источним Јерусалимом) и Голанску висораван.
Сукобљене стране
Израел	Египат Јордан Сирија Ирак
Заповедници
Јицак Рабин, Моше Дајан, Узи Наркис, Ариел Шарон	Абдел Хаким Амер, Абдул Муним Ријад, Шариф Заид Ибн Шакер, Хафез ал Асад
Јачина
264,000 војника	280,000
Губици
679 мртвих, 2,500 рањених	око 21,000 мртвих, 45,000 рањених
{{{подаци}}}

Шестодневни рат, познат и као Арапско-израелски рат 1967. или Јунски рат, вођен је између војски Израела с једне стране, и Египта, Јордана и Сирије с друге стране. Почео је израелским певентивним нападом на Египат, који је пре тога блокирао Тирански теснац проласку израелским бродовима и нагомилао снаге на Синају близу израелске границе. На крају рата, Израел је контролисао Појас Газе, синајског полуострва, Западне обале и голанске висоравни. Последице овог рата утјечу на геополитичку ситуацију у регији све до данас.

[уреди] Позадина

Раздобље након Суеског рата није пролазило без сукоба Израела и околних арапских земаља. Између 1965. и 1967. године догодио се низ озбиљних инцидената на граници Израела са Сиријом и Јорданом. Сиријска подршка терористичким нападима палестинског Фатаха на јеврејска насеља у складу са већ устаљеном праксом изазвала је серију израелских војних одмазди на сиријски териториј. Почетком 1967. учестали су напади сиријске артиљерије на Израел, а у априлу су вођени ваздушни двобоји између израелског и сиријског ваздухопловства у којем је срушено шест сиријских летјелица. Нове тензије у односима с арапским суседима изазвала је израелска одлука да скрене део тока реке Јордан ради наводњавања пустиње Негев, на што су арапске земље 1965. године одлучиле осиромашити ток Јордана скретањем његових притока на свом територију.

Средином маја 1967. Египат је почео да концентрише своје војне снаге на Синајском полуострву унаточ чињеници да су његове војне ефективе биле битно ограничене ангажманом у грађанском рату у Јемену у којем је судјеловало око 50 хиљада египатских војника. На египатски су захтев 18. маја са Синаја повучене снаге УН-а, а поткрај истог месеца Египат је забранио пролаз израелским бродовима кроз Тирански теснац и тако блокирао јужну израелску луку Еилат у Акабском заливу.

Након што су 30. маја 1967. јордански краљ Хусеин и египатски предсједник Насер потписали споразум којим су двије војске стављене под заједничку команду, процјене израелске обавештајне службе говориле су да је напад арапских земаља на Израел сигуран. Највећи страх израелска команде имала је од могућег истодобног рата на три бојишта, који је могао бити избегнут само превентивним израелским нападом. На темељу таквих просудби израелско је водство на челу с премијером Левијем Ешколом донијело одлуку о брзој мобилизацији и групирању израелских снага за напад.

[уреди] Рат

Дана 5. јуна 1967. у 8 сати и 45 минута почели су изненадни удари израелског ратног ваздухопловства на десет египатских аеродрома те на сиријске и јорданске, па чак и на један ирачки војни аеродром. Тако су само током првог дана рата бомбардирана 23 аеродрома у којима је уништено готово сво египатско, сиријско и јорданско борбено ваздухопловство. Тиме је већ у почетку акције остварена апсолутна израелска ваздушна надмоћ, која ће омогућити ваздухопловству да се идућих дана концентрише на подршку копненој војсци.

На јорданском бојишту непријатељства почињу јорданским гранатирањем израелских положаја и ваздушним нападима, а јордански авиони бомбардовали су Тел Авив. Првог дана рата око поднева израелске су снаге прешле на сјеверу у напад у смеру града Џенина, којег следећи дан заузимају. На делу бојишта према Египту израелске снаге су првог дана рата пробиле египатске одбрамбене линије и заузеле подручје појаса Газе. Израелске оклопне постројбе продрле су уздуж обале Средоземног мора према Суецком каналу те унаточ египатском отпору поткрај дана стигле на 30 км од канала. Након више неуспелих протунапада, трећег дана рата египатске се снаге повлаче са Синајског полуострва према каналу, док их Израелци нападају из ваздуха и са земље. Египатска јавност није била обавештена о стању на бојишту, већ је погрешно веровала да се догађаји одвијају у египатску корист.

Израелско-јорданска фронта (5. - 7. јун 1967.)

Освајање Синаја (7. - 8. јун)

Битка за Голанску висораван (9. - 10. јун)

У ноћи 6. јуна Израелци су избили на подручје Суецког канала код града Ал-Куантарахе, а друга израелска скупина заузела је кланац Митла на средишњем делу Синаја. На крајњем југу Синајског полуоства Израелци су ваздушним десантом заузели град Шарм ел-Шеик, чиме је отворен улаз у Акабски залив. На источном ратишту, Израелци су потиснули јорданску војску и заузели стари део града Јерусалима, а истог дана заузели су и Наблус и Ариху те изашли на западну обалу реке Јордан, чиме завршавају борбе на јорданском делу фронте.

Четвртог дана рата на синајском бојишту израелске снаге одбиле су неколико слабих египатских протунапада те су пред вече истога дана освојиле обалу Суецког канала у целој дужини. Посредовањем УН-а касно у ноћ истога дана прекинуте су борбе на синајском бојишту.

Израелски министар одбране генерал Моше Дајан (у средини), командант штаба генерал Јицак Рабин (десно) и генерал Узи Наркис (лево), улазе у Источни Јерусалим

Сиријско бојиште је прва три дана рата мировало, што је у потпуности одговарало Израелу који је тако оштрицу свог напада могао да усмери на Синајско полуоство. Оно постаје активно тек након што је Израел стабилизовао ситуацију на друга два бојишта, тако 8. јуна Израелци прелазе у масовни напад на сиријске положаје те су исту ноћ из три смјера пробили сиријске положаје а следећег дана заузели су највећу сиријску утврду Тел Тафар и отворили пут према даљњем продору ка средишњим дијеловима Сирије. Идући дан је израелска војска овладала целом Голанском висоравни. Посредовањем УН-а 10. јуна 1967. у 18 сати и 30 минута прекинута су борбена деловања на сиријском бојишту те је тако након 132 сата и 30 минута борбених деловања завршен Шестодневни рат.

[уреди] Последице

У Шестодневном рату арапске су земље имале око 30 хиљада погинулих или несталих војника. Изгубљено је око 70 одсто наоружања и опреме, а особито су тешко страдала ваздухопловства арапских земаља. Новонасталом ситуацијом израелска се војска опасно приближила трима арапским престолницама - Каиру на мање од 100 км те Дамаску и Аману на мање од 50 км. Израел је ратном победом стекао надзор над целим библијским подручјем Израела или четири пута већи териториј од оног из 1949. након Првог арапско-израелског рата. Још је милион палестинских Арапа дошло под израелску власт, тако да је под израелском влашћу било 1,5 милиона Арапа. Израел је анектирао стари део Јерусалима, где је арапском становништву понуђен избор између израелског и јорданског држављанства, док је у Јудеји и Самарији (Западној обали) и појасу Газе успостављена војна власт.

За разлику од Јерусалима, арапском становништву у Јудеји и Самарији (Западној обали) и Гази није понуђено израелско држављанство, а с обзиром на то да ти територији нису били анектирани. Израелска војна окупација новоосвојених подручја под Моше Дајаном на мјесту министра одбране показала се релативно благом. Палестинским је Арапима допуштена одређена разина политичких слобода и остављене су им локалне институције власти а Израел није дирао ни у правне суставе који су до окупације постојали, јордански на Западној обали и египатски у Гази. Арапско становништво се показало извором јефтине радне снаге за израелску привреду па је почела дневна миграција Арапа с окупираних подручја у израелске градове, која је потрајала три десетлећа.

Заплењени сиријски тенк ШтуГ III

Израел је објавио намјеру да на новоосвојена подручја насели јеврејске становнике који су протерани у рату 1948. године. Израелски политичар Јигал Алон био је творац плана подизања јеврејских стамбених насеља на стратешки важним тачкама новоосвојених подручја, што је постало најважнијим разлогом неспремности Израела да се током мировног процеса деведесетих година повуче с окупираних подручја. Иако су у Шестодневном рату увелике смањене војне ефективе арапских земаља и потврђена израелска војна моћ, није дугорочно решен нити један регионални проблем него је подручје и даље остало жариште, што се потврдило већ следећих месеци.

Увјерљива израелска победа у рату 1967. године омогућила је Израелу да одбаци све покушаје нагодбе с арапским сусједима. У студеном 1967. Вијеће сигурности Уједињених народа донијело је резолуцију 242 којом је позвало Израел да се повуче с (већине) подручја освојена те године на обрањиве границе у замену за трајан мир, но резолуцију су одбили и Израел и арапске земље.

[уреди] Наоружање

Арапске армије су имале већинско оружје совјетске производње, док је израелско било Западног подретла. Доста је било и оружја из времена Другог светског рата.

[уреди] Спољашње везе

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.

• Резолуција 242 УН-а

Овај чланак је део  Портала о Арапско-израелском конфликту  више о Арапско-израелском конфликту