Данило Киш
Из пројекта Википедија
| Данило Киш | |
|---|---|
 Фотографија Данила Киша |
|
| рођен: | 22. фебруар, 1935. Суботица, Србија |
| преминуо: | 15. октобар, 1989. Париз, Француска |
Данило Киш (22. фебруар 1935. Суботица. - 15. октобра, 1989. Париз) је био српски књижевник и дописни члан САНУ-а.
Основну школу и гимназију похађа у Мађарској. Његов отац бива ухапшен 1944. у једној антисемитској рацији и одведен у Аушвиц, где је убијен заједно с хиљадама других Јевреја. Остатак породице Црвени крст репатрира у Црну Гору, на Цетиње, у завичај Данилове мајке. Ту Данило довршава гимназијско школовање. 1954. године се уписао на Филозофски факултет у Београду, да би 1958. дипломирао на новооснованој групи за општу књижевност, чиме је постао њен први дипломац. Рано се осведочио као врсни преводилац c француског и мађарског језика. Годинама је живео као слободни књижевник и преводилац, а једно време је водио и међународну сарадњу у Удружењу књижевника Србије. Такође, низ година је радио као лектор за српски језик и књижевност у Стразбуру, Бордоу и Лилу. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1988. године. Последње године је живео као професионални књижевник у Паризу и Београду.
Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Умро је у Паризу, где се једно време и лечио, 15. октобра 1989. Сахрањен је у Београду на Новом гробљу.
Садржај |
[уреди] Аутобиографија
- „Мој је отац угледао света у западној Мађарској а завршио је трговачку академију у месту рођења извесног господина Вирага који ће, милошћу господина Џојса, постати славни Леополд Блум (Блоом). Мислим да је извесна либерална политика Фрање Јосипа II као и жеља за интеграцијом навела мога деду да свом још малолетном сину мађаризује презиме; многе појединости из породичне хронике остаће, међутим, заувек неразјашњене: године 1944. мој отац као и сви наши рођаци биће одведени у Аушвиц, одакле се скоро нико од њих неће вратити.“
- „Међу мојим прецима са мајчине стране налази се један легендарни црногорски јунак, који ће се описменити у својој педесетој години и слави свога мача додати славу пера, као и једна „амазонка“, која је из освете посекла главу турском насилнику. Етнографска реткост коју представљам изумреће, дакле, са мном.“
- „У мојој четвртој години (1939.), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот. До своје тринаесте године живео сам у Мађарској, у очевом родном крају, где смо побегли 1942. после новосадског покоља. Радио сам као слуга код богатих сељака, а у школи сам слушао катехизис и католичку библијску егзегезу. „Узнемирујућа различитост“, оно што Фројд назива Хеимилцхкеит биће мојим основним књижевним и метафизичким потицајем; у својој деветој години написао сам прве песме, на мађарском; једна је говорила о глади, друга је била љубавна песма par excellence.“
- „Од своје сам мајке наследио склоност ка приповедачкој мешавини факата и легенде, а од свог оца патетику и иронију. За мој однос према књижевности није без значаја чињеница да је мој отац био писац међународног реда вожње: то је читаво космополитско и књижевно наслеђе.“
- „Моја је мајка читала романе до своје двадесете године, када је схватила, не без жаљења, да су романи „измишљотина“ и одбацила их једном заувек. Та њена аверзија према „пустим измишљотинама“ присутна је латентно и у мени.“
- „Године 1947. посредством Црвеног крста репатрирани смо на Цетиње, где је живео мој ујак, познати историчар, биограф и коментатор Његоша. Одмах по доласку полагао сам испит за ликовну школу. У испитној комисији били су Петар Лубарда и Мило Милуновић. Волтерова биста коју смо цртали - гипсани одливак Худонове портретне статуе - личила ми је на једну стару Немицу коју сам познавао у Новом Саду; тако сам га и нацртао. Ипак сам био примљен, ваљда због других мојих радова. Требало је да сачекам годину-две како бих могао имати потребну гимназијску спрему. За то време одлучио сам да ипак завршим матуру.“
- „Две године сам учио виолину у музичкој школи, где ми је предавао Симонути старији, кога смо прозвали „Паганини“, не само због изгледа, него и зато јер је обожавао тремола. Управо када сам био стигао до друге позиције, музичка се школа одселила у Котор. Тада сам наставио да свирам без нота, циганску музику и мађарске романсе, а на школским игранкама танго и инглиш-валцере.“
- „У гимназији сам наставио да пишем песме и да преводим мађарске, руске и француске песнике, у првом реду ради стилске и језичке вежбе: спремао сам се за песника и изучавао књижевни занат. Руски су нам предавали бели официри, емигранти из двадесетих година, који су, замењујући одсутне професоре, држали с једнаком спремом предмете као што су математика, физика, хемија, француски, латински.“
- „После матуре уписао сам се на Београдски универзитет, где сам дипломирао као први студент на новоотвореној катедри за Упоредну књижевност.“
- „Као лектор за српскохрватски језик и књижевност боравио сам у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Последњих година живим у Паризу, у десетом арондисману, и не болујем од носталгије; кад се пробудим, понекад не знам где сам: чујем како се нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти хармоника.“
[уреди] Дела
Данило Киш је писао приповетке, романе, драме, песме, есеје и полемичке расправе, а преводио је с руског, мађарског, француског и енглеског. Његова прва књига објављена је 1962, а садржи два кратка романа: Мансарда и Псалм 44. Највиша читалачка признања и истинску славу задобија с романом Башта, пепео (1965).
Сабрана дела Данила Киша, објављена 1983, обухватају десет томова. То су: Мансарда, Псалам 44, Рани јади, Башта, пепео, Пешчаник, Ноћ и магла, Гробница за Бориса Давидовича, Час анатомије, Homo poeticus и Енциклопедија мртвих.
Посмртно су објављене књиге: Живот, Литература, Горки талог искуства, Песме и препеви, Лаута и ожиљци с текстовима из заоставштине и оним који до тада нису били прештампавани у облику књига.
- Мансарда: сатирична поема 1962. (роман)
- Псалам 44 1962. (роман)
- Башта, пепео 1965. (роман)
- Рани јади: за децу и осетљиве 1970. (приповетке)
- Пешчаник 1972. (роман)
- По-етика 1972. (есеји)
- По-етика, књига друга 1974. (интервјуи)
- Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести 1976. (приповетке)
- Час анатомије 1978. (полемике)
- Ноћ и магла 1983. (драме)
- Homo poeticus 1983. (есеји и интервјуи)
- Енциклопедија мртвих 1983. (приповетке)
- Горки талог искуства 1990. (интервјуи)
- Живот, литература 1990. (есеји)
- Песме и препеви 1992. (поезија)
- Лаута и ожиљци 1994. (приповетке)
- Складиште 1995. (есеји и приповетке)
- Varia 1995. (есеји и приповетке)
- Песме, Електра 1995. (поезија и адаптација драме "Електра")
[уреди] Награде и признања
Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда.
[уреди] Спољашње везе
|
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
| Лични подаци | |
|---|---|
| ИМЕ | Киш, Данило |
| ДРУГА ИМЕНА | |
| КРАТАК ОПИС | Српски писац, дописни члан САНУ-а |
| ДАТУМ РОЂЕЊА | 22. фебруар, 1935. |
| МЕСТО РОЂЕЊА | Суботица, Србија |
| ДАТУМ СМРТИ | 15. октобар, 1989. |
| МЕСТО СМРТИ | Париз, Француска |
