Џез

Из пројекта Википедија

Џез (енг. jazz) је музички стил који је настао у Сједињеним Америчким државама почетком XX века.

Основне музичке карактеристике су: синкопа, вибрато и стална музичка пулсација у такту 4/4, која нема одговарајућу паралелу у класичној музици. Најуобичајенија форма је тема са варијацијама које се импровизују на стални хармонијски скелет оригиналне теме. Усљед тога су ствараоци у џезу извођачи, а не композитори као у класичној музици.

Централни инструмент сваког џез-ансамбла је бубањ са помоћним удараљкама, који са клавиром, гитаром и контрабасом чини ритам-секцију. Нарочито се примјењују дувачки инструменти (саксофон, кларинет, труба и тромбон, мада понекад се користе и флаута, обоа, рог и вибрафон. Величина ансамбла варира од трија до пуног симфонијског џез-оркестра, у коме сваки инструмент може имати улогу солисте. Док у малим ансамблима сви инструменти импровизују на задату тему, џез-оркестар се служи писаним аранжманима, а импровизују само поједини солисти.

Мада џез музика не искључује могућност плесања, она се приближује више типу класичне концертне музике него плесној музици и оштро се разликује од шлагера.

[уреди] Историјат

У историјату џеза први период, назван „Њу Орлеанс“, по месту постанка и настао је мешавином музике америчких црнаца и европске музике, завршава се око 1918. године.

После Првог светског рата створен је нови стил, назван „диксиленд“, у коме важну улогу има колективна импровизација.

Око 1930. године, неколико истакнутих музичара, међу којима кларинетиста Бени Гудмен, створило је тзв. свинг, који се ослања на звучност великих оркестара и писане аранжмане.

У току Другог светског рата, заслугом саксофонисте Чарлија Паркера и трубача Дизија Гилеспија, створен је стил по имену би-бап - он се од свинга разликује ситнијом ритмичком поделом и већом хармонском сложеношћу, у којој се огледа утицај европске музике.

Даљи корак у истом правцу представљао је и кул, створен око 1950. године док је последња струја, настала око 1956. године, названа модерн бап.

[уреди] Познати представници џеза

Великој популарности и универзалности џез-музике допринели су не само хетерогени елементи његовог уметничког израза него и сами њени пропагатори, извођачи који су махом велики виртуози на својим инструментима:

• трубачи: Кинг Оливер, Луис Армстронг, Дизи Гилеспи, Хари Џејмс, Мајлс Дејвис...
• кларинетисти: Бени Гудмен, Сидни Беше...
• саксофонисти Чарли Паркер, Лестер Јанг, Колмен Хокинс, Сони Ролинс, Џон Колтрејн...
• пијанисти: Дјук Елингтон, Фетс Волер, Арт Тејтум...
• певачи: Беси Смит, Били Холидеј, Ела Фицџералд...
• диригенти: Бени Гудмен, Глен Милер, Каунт Бези, Стен Кентон...

[уреди] Утицај џеза на остале стилове музике и композиторе

Идиоме џеза је са успјехом примјенио у својим композицијама и Џорџ Гершвин, а дјелимично је џез утицао и на многе друге композиторе класичног смјера: Игор Стравински, Паул Хиндемит, Курт Вајл, Ернест Кшенек, Даријус Мило, Ролф Либерман и др.