Ернест Хемингвеј

Из пројекта Википедија

Ернест Хемингвеј

Ернест Хемингвеј (Ernest Miller Hemingway) (21. јул 1899. - 2. јул 1961.), амерички писац и публициста, био је оргинална и занимљива личност. Од оца је наследио авантуристички дух и немиран темперамент па је врло рано одредио свој животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање је постало животни позив. Риболов и лов су му најомиљенији хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота. Обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, живео је у Паризу, Ки Весту, Хавани. Био је свуда где се ратује. У Првом светском рату, грчко-турском рату, шпанском грађанском рату, Другом светском рату. Био је ратни дописник али и борац. То му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање. Волео је интензивно живљење које је подразумјевало путовања, лов, кориду, пиће, жене. Он је истовремено путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Путовања и интензиван живот обезбеђивали су му занимљиву грађу за писање. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и кренуо у Европу, у Париу, који је у то време био средисте књижевног и културног живота старог континента.Ту ће ући у круг Гетруде Стејн и Езре Паунд, која ће подржати Хемингвејеве књижевне амбиције. Овде ће објавити Три приче и десет писама (1923), у наше време (1924) и Пролећне бујнице (1926). Ове књиге скрећу пажњу на ново књижевно име, а оно ће одједном блеснути године 1926. када излази један од његових најбољих романа "Сунце се поново рађа". То је био роман о људима "изгубљене генерације"- израз Гетруде Стејн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарење због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. Хемингвеј живи, путује и пише. "Збогом оружје" (1929) , "Зелени брегови Килиманџара" (1935), "Имати и немати" (1937). Искуство из шпанског грађанског рата преточиће у роман "За ким звона звоне" (1940), још један роман који ће освојити велики број читалаца и још више учврстити репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овога романа допринеће његова екранизација са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама, Роберта Џордана и Марије. После тога настаје велика пауза ћутања, али интензивног живота и путовања. Године 1950. излази роман "Преко реке па у шуму", а критика га проглашава најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца и 1952. године објављује прозу "Старац и море" која је добила неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1961.године и Нобелову награду. Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза "Проклети празник" - о животу у Паризу и о "изгубљеној генерацији". А онда, када је осетио да здравље попушта и онемогућава живот какав је желео да живи, извршио је самоубиство ловачком пушком, завршио као и његов отац 1928. године.

[уреди] Старац и море

Овом прозом је Хемингвеј исписао песму једној својој великој љубави-риболову, својим пријатељима рибарима и добром делу свога живота који је проведен на морским пучинама. Старац и море је проза модерног проседеа, модерне приповедне технике и модерног значења уметничких слика и ликова. Иза приче о сиромашном рибару Сантијагу и његовом подвигу, крије се лепеза симболичних значења која причи дају универзални смисао и трајање.

[уреди] Шта је "старац и море"

Ако се посматра са квантитативног становишта, ово је кратка проза, мања је од стотинак страница. По томе је ово дужа новела као што постоје и дуже приповетке. Дакле, "Старац и море" има све особине новеле, нема сложених радњи, прича је мирна, без заплета. Тежиште није на спољашњим збивањима, него на унутрашњим стањима старог рибара. Мало је наративних сегмената, мало је описа, преовладавају директни унутрашњи монолог и опис психолошког стања. Дијалог у средишњем делу новеле и није прави дијалог јер су дијалошке реплике Сантијагове супростављене његовим унутрашњим монолозима (оно о чему се мисли)- то је разговор са самим собом. Све набројене особености одвајају ову новелу од приповетке са занимљивом и развијеном радњом, са више ликова, доста дијалошких и дескриптивних сегмената. Али наведене особености важе и за психолошки роман, за мали психолошки роман који се чешће назива поетски или лирски роман. Било како да одредимо ову Хемингвејеву прозу, она остаје непроменљива, нити добија, нити губи. Према томе, жанровско питање уопште није суштинско питање. Суштинско питање је уметничка вредност овога дела, а она је неоспорна, то је снажна уметничка проза модерног проседеа, танане психолошке анализе, једноставног израза, значењског богатства.

[уреди] Структура дела

Старац и море има једноставну структуру. То је јединствена прича која није расчлањена на мање структурне јединице-поглавља. Прича својим делом описује један догађај: старчеву борбу са великом рибом и ајкулама. Нема никаквих споредних догађаја ни фабуларних токова. Доминирају унутрашњи монолог рибара Сантијага и наспрам њега гласне рибареве реплике чиме се ствара привид дијалога. Радња је динамична. У сваком тренутку се нешто догађа. У овој једноставној причи јасно се разазнају три садржинска сегменте.

1. Уводни сегмент: о старом рибару Сантијагу: рибар и дечак Манолино, разговор о рибарењу док иду ка старчевој колиби, опис колибе, о спорту, вечера, ноћ, дечак испраћа Сантјага који испловљује на море.

Он је био старац који је сам самцит у свом чуну рибарио у водама Голфске струје, али ни после осамдесет и четири дана није уловио ни једну рибу.

(...)

- Срећно, старче .

- Срећно - рече старац.'

2. Главни део новеле: Сантијаго излази на пучину у осамдесет петом дану неуспешног риболова. Његов сан је велика риба. Успео је да се велика риба ухвати на удицу, стрпљива али исцрпљујућа борба са рибом. Старац је победио, риба је привезана за барку.Креће ка обали, почињу напади ајкула. Старац убија неколико ајкула, остаје без харпуна и ножа, брани рибу од ајкула сломљеним веслом. Навала ајкула је незадржива, остао је само костур и глава рибе - " Знао је да је овога пута битку коначно и неповратно изгубио". После исцрпљујуће борбе која је трајала три дана и две ноћи, враћа се у пристаниште.

Углавио је конопе весала у рашље и нагнувши се напред да би поринуо лопате весала у води, кренуо је да изађе из луке утонуле у мрак.

(...)

- Ниста - рече он гласно .- Изашао сам сувише далеко на пучину.

3. Завршни сегмент: Сантјаго је упловио у мало пристаниште, привезао чамац, савио и везао једро, ставио јарбол на раме и кренуо својој колиби. Никог није било да му помогне, "Тада је тек осетио колико је дубоко био уморан", старац је заспао. Изјутра га посећује дечак, погођен је старчевим измученим изгледом, рукама пуним рана, изгубљеним уловом- непрекидно је плакао. Костур рибе изазива чуђење. Старац је опет заспао и сањао лавове.

Кад је упловио у мало пристаниште, светла на тераси била су угашена, и он је знао да су већ сви полегали.

(...)

Горе изнад друма, у својој колиби, старац је опет заспао. Још увек је спавао лицем окренутим постељи, а дечак је седео крај њега и гледао га. Старац је сањао лавове.