Историја Немачке

Из пројекта Википедија

Историја Немачке
Ток немачке историје Каролиншко царство Свето римско царство Немачка Конфедерација Немачко царство Вајмарска Република Нацистичка Немачка Источна Немачка Западна Немачка Историја Немачке од 1945.

Немачки језик и „Германизам“ трају више од хиљаду година, али је држава по имену Немачка формирана као модерна национална држава тек 1871. године, када је Пруска предводила Немачке државе до победе над Француском. Тада је настао други немачки Рајх (Reich), обично препознатљив као Царство.

Први рајх, познатији као Свето Римско Царство Немачке нације, je настао поделом Каролиншког царства (843), кога je раније основаo Карло Велики. Царство је трајало све до 1806. Током ових хиљаду година, Немци су успешно проширили свој утицај на исток уз помоћ Католичке цркве, Тевтонског витешког реда и Ханзеатске лиге.

Године 1530, покушај протестантске реформације Католичке цркве је пропао, што је довело до формирања нове, Протестантске цркве, која је постала нова званична религија у многим немачким државама. Ова догађања су довела до Тридесетогодишњег рата (1618), који је, када се завршио Вестфалским миром (1648), учинио да Немачка постане економски исцрпљена и политички нестабилна. Оваква ситуација је онемогућила да Немачкa понуди ефикасан отпор Наполеону и Свето Римско Царство је било укинуто 1806. После пада Наполеонa склопљена је Немачка конфедерација (Deutscher Bund), где је главну реч имала Аустрија. Конфедерација се састојала од 39 малих држава.

Амбициозни премијер Пруске, Ото фон Бизмарк, је искористио тежње за националним уједињењем да вештом унутрашњом и спољном политиком наметне доминацију Пруске монархије. Бизмарк је био познат као „културни борац“ против католичанства и борац за социјалне рефoрме.

После француског пораза у Француско-Пруском рату (1870.), Други рајх је проглашен у Версају, 18. јануара 1871.

Међутим, у Првом светском рату (1914-1918), када је инвазија на Француску била главни циљ, на крају је победила Француска. Тиме је окончан Други немачки рајх, када је немачки цар Виљем II био принуђен да абдицира.

Послe револуције и одбацивања монархије, конституисана је демократска Вајмарска Република. Велики економски проблеми Немачке изазвани Великом депресијом и диктатима Версајског мира, довели су до одбацивања демократије од стране и лево и десно орјентисаних немачких грађана.

[уреди] Нацистичка Немачка

За више информација погледајте Нацистичка Немачка.

На двапут одржаним изборима 1932, Нацисти су добили 37,2% гласова у јулу, а 33% у новембру. 30. јануара 1933, Адолф Хитлер је именован за канцеларa Немачке, а 23. марта 1933. године немачки парламент је укинуо устав Вајмарске Републике. Трећи рајх је трајао од 1933. до 1945. и био је утемељен на национал-социјализму, односно нацизму. 1934. Хитлер је преузео апсолутну контролу над владом, када је де факто постао и председник Немачке. Након анексије Аустије (1938), политика анектирања суседних територија, довела је до Другог светског рата, који је у Европи отпочео 1. септембра 1939. када је Немачка окупирала Пољску. Немачка и њени савезници су имали велику и добро контролисану војску која преузела контролу над готово целом територијом Европе.

После операције Барбароса (напада на Совјетски Савез) 22. јуна 1941. отворен је други фронт на истоку, као и нападa на Сједињене Државе, када је прекршен договор о ненападању Немачке на САД, од стране Хитлера (11. децембap 1941). Од 1941. до 1945. нацистичка Немачка, уз помоћ суседних колаборациониста, систематски је убила 6 милиона Јевреја у Холокаусту. Режим је исто тако убијао Словене, Роме, хомосексуалце и ментално ретардиране особе и друге неспособне људе, али и политички неподобне грађане (нарочито комунисте и социјалисте, али и религиозне вође). 8. маја 1945. године Немачка је капитулирала после окупације Берлина од стране совјетске Црвене армије. Пре уласка руских трупа у Берлин, Хитлер је извршио самоубиство.

[уреди] Послератна Немачка

Рат је резултирао великим губитком територије, етнички је очишћено 15 милиона Немаца са тих простора, 45-огодишњу окупацију током које је некадашња територија Рајха подељена у Аустрију, Западну Немачку и Источну Немачку. 1948. и 1949. током Берлинске блокаде, савезничка војска допремала је храну и сировине у Западни Берлин, који је током Хладног рата посао енклава окружена совјетском гвозденом завесом.

Грађани Западног Берлина су постали проамерички орјентисани. То је био резултат многих чињеница, укључујући и јак немачки антикомунизам, амерички Маршалов план за реконструкцију Европе после рата, оснивање Европске уније, и генерално подржавање присуства западне војске у Западном Берлину. Реконструисана Западна Немачка је поново постала светска највећа економска сила.

Совјети су контролисали Немачку Демократску Републику, која је била једна у низу социјалистичких сателита Совјетског Савеза и чланица Варшавског пакта, са контролом слободног кретања њених становника. Изненадно, 13. августа 1961. године, Источна Немачка је поставила Берлински зид између Источног и Западног Берлина, и потпуно затворила границу према Западној Немачкој што је онемогућило нормално циркулисање људи. Вили Брант, западноберлински градоначелник и потоњи западнонемачки канцелар, су покушали да смире тензије, али његово практично признавање губитка историјске Источне Немачке је довело до контроверзи, неки Немци су сматрали да је издајник, док су многи други (нарочито млади људи) мислили да је херој.

После пада комунизма у Европи, Немачка се поново ујединила (1990), што је довело до економских проблема који се осећају и данас. Берлин је поново постао главни град. Породице, које су биле дуги низ година растављене, поново су се спојиле. Као део посткомунистичког процеса, отворени су досијеи тајне полиције.

Заједно са Француском, нова Немачка игра главну улогу у Европској унији. Немачка је држава која се залаже за заједничку европску политику, одбрану и сигурност. Канцелар се константно позива на састанке Савета безбедности Уједињених нација.