Историја Србије у Првом светском рату

Из пројекта Википедија

Радови у току!
Један корисник управо ради на овом чланку. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом. Користите страну за разговор ако имате коментаре и питања у вези с чланком. Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен Шаблон ће бити уклоњен уколико кроз 3 дана од датума постављања нема измена на чланку!

Краљевина Србија ратовала је против Аустро-Угарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустро-угарска влада објавила рат па све до завршетка Првог светског рата 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску у биткама на Церу и Колубари. Наредне године њена војска суочила се са тројном инвазијом аустроугарских, немачких и бугарских снага. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила победе на Горничеву и Кајмакчалану. После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд. Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је 1.300.000 становника што је чинило 33% популације или чак 60% мушке популације.

Садржај 1 Увод у рат 1.1 Сарајевски атентат 1.2 Реакција српске владе 1.3 Јулски ултиматум 1.4 Српски одговор и објава рата 1.5 Ратне прокламације 2 Војске 2.1 Аустроугарска војска на Балкану 2.2 Српска и црногорска војска 3 Прва аустроугарска офанзива 3.1 Церска битка 3.2 Српска офанзива у Срем 3.3 Српско-црногорска офанзива у Босну 4 Друга аустроугарска офанзива 4.1 Дринска битка 5 Трећа аустроугарска офанзива 5.1 Колубарска битка

[уреди] Увод у рат

[уреди] Сарајевски атентат

За више информација погледајте Сарајевски атентат.

На Видовдан 28. јуна 1914. године у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода (ерцхерцог) Франц Фердинанд. Пошто је на престолонаследника најпре бацио бомбу омладинац Недељко Чабриновић, али је надвојвода тог пута остао неповређен, непун сат касније је из револвера испалио два хица Гаврило Принцип и усмртио надвојвода и грешком његову супругу Софију војводкињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах била ухваћена. Истрага је утврдила да су чак шесторица младих људи чекала тог преподнева у Сарајеву престолонаследника да га убију.

Следећих дана полиција је ухапсила још тројицу њих: Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и Цветка Поповића. Мухамед Мехмедбашић успео је да побегне и да се пребаци у Црну Гору. Такође је откривен и шири круг организатора атентата и сарадника. Оптужница је подигнута против 25 лица. Сви ухапшени били су аустроугарски држављани. По националности највећи број њих били су Срби али је било и Хрвата. Истрага је утврдила да је тројицу атентатора одредио Данило Илић али и да су остала тројица, међу њима и Гаврило Принцип, дошли недавно из Београда где су се одлучили да убију надвојводу. Тамо су се повезали са избеглицом из Босне Миланом Цигановићем а преко њега са четничким војводом и мајором српске војске Војиславом Танкосићем. Од њих су добили оружје и уз њихову помоћ су се пребацили преко границе. Међутим Принцип, Чабриновић и Грабеж су одлучно тврдили и у истрази и пред судом да су потпуно самостално и из националних и патриотских уверења дошли на мисао да убију надвојводу.

Аустроугарски истражни органи на сваки начин су покушавали да повежу атентаторе са српском владом. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог званичника Фридриха фон Визнера у Сарајево да прикупи све компромитујуће чињенице које повезују атентат и српску владу али је фон Визнер 13. јула 1914. могао да телеграфише једино то да национални покрет у Босни и Херцеговини подржавају неке организације из Србије које српска влада толерише али да "није могуће доказати учешће српске владе у атентату, у његовој припреми, или у обезбеђењу оружја", штавише да за тако нешто "нема места чак ни за сумње" пошто постоји "много више разлога за тврдњу да је то искључено".

[уреди] Реакција српске владе

Држање званичне Србије после првих вести о сарајевском атентату било је у складу са уобичајним реаговањима у тим приликама али и са извесном журбом да се суседној сили предочи како влада у Београду не само што жали већ и осуђује учињени злочин. Српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић телеграфисао је у Београд у 19:16 часова; влaaда је телеграм примила 21:25 часова а она је у 22:30 часова одговорила и наложила Јовановићу да изјави у име краљевске владе министру иностраних дела најдубље саучешће. Такође представници владе одмах су изјавили саучешће аустријском посланику у Београду. Како је Никола Пашић био ради агитацијe у унутрашњости земље саучешће су изјавили министар правде и начелник министарства иностраних дела; министар двора то је учинио у име краља Петра I Карађорђевића. Такође су биле прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост. Српски посланик је 30. јуна изјавио да ће српска влада изручити све атентаторе и саучеснике уколико се утврди да се налазе у Србији.

[уреди] Јулски ултиматум

За више информација погледајте Јулски ултиматум.

Јован М. Јовановић се у Бечу узалуд трудио да оспори оптужбе против своје земље и да делује у правцу смиривања тензија. Када су 2. јула пренесена тела убијених, надвојводе и његове супруге, у Беч спуштена је у његовом стану застава на пола копља. Прве недеље јула ни по чему нису наговештавале оно што се спремало. Оба цара, њихови министри и други чиновници отишли су на одмор, немачка штампа је престала да напада Србију, једно време није било демонстрација у Аустро-Угарској. Убрзо се чуло да се барон Гизл враћа у Београд на своје место аустроугарског посланика па је ова вест примљена са олакшањем. Ипак, све су ово биле варке политичких и војних врхова Аустрије и Немачке којима су они хтели да добију на времену за припрему и како би могли да изненаде непријатеља. Знајући да могу да изврше мобилизацију и концетрацију снага знатно пре Француза, а неупоредиви пре Руса, Немци су хтели да једним муњевитим продором кроз Белгију за неколико недеља баце Француску на колена а да потом прегрупишу армије и нанесу одлучујући пораз Русији.

Посланик Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова предао ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је изричито тражен у року од 48 часова. Тренутак предаје је био одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског председника републике из Русије, где је боравио у званичној посети, пошто се желело спречити француско-руско саветовање на највишем нивоу поводом ултиматума Србији. Текст ултиматума предат је осталим великим силама 24. јула ујутру како би се скратило њихово време за реакцију.

Уз опширну оптужбу Србије, изложену око основне тезе да се идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници чланови народне одбране и да су пребацивање у Босну извеле старешине српске пограничне службе, ултимативни захтев је изложен у десет тачака. Од владе Србије се тражило да забрани све публикације које пишу против Аустро-Угарске и својом општом тенденцију угрожавају њен територијални интегритет; да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да оне наставе свој рад под другим именом и у другом виду; да из јавне сцене у Србији избаци све оно што представља пропаганду против аустро-Угарске; да из службе уклони све официре и чиновнике који су против Аустро-Угарске; да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета управљеног против територијалног интегритета Царства; да отвори истрагу проти учесника у Сарајевском атентату и да прихвати да у овој истрази учествују органи Аустро-Угарске; да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића; да спречи помагање недозвољене трговине оружја преко границе; да отпусти и строго казни припаднике пограничне службе који су помогли пребацивање атентатора; да објасни изјаве српских високих чиновника против монархије дате против 28. јуна; Да обавештава царско-краљевску владу о испуњењу ових захтева.

Цео ултиматум је очевидно тежио да понизи Србију али да и суштински наруши њену самосталност и државност. Ово се нарочито односи на тачке пет и шест али и на тачку десет. Читајући пре подне 24. јула ултиматум Србији британски државни секретар за спољне послове Едвард Греј је одмах рекао царско-краљевском амбасадору да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави и при том је указао на тачку пет. Чим је сазнао за садржај ове ноте руски амбасадор у Бечу је похитао да упозори грофа Берхтолда да је реч о захтевима које не може да прихвати једна уставна држава. Српска влада се састала исте вечери када јој је ултиматум упућен и могла је само да закључи да не остаје ништа друго него да се гине. Гледиште Србије преме ултиматуму најбоље показују лично писмо регента Александра руском цару Николају II упућено 24. јула:

Слично гледиште изнео је и Никола Пашић приликом сусрета са енглеским отправником послова. Увече 23. јула наређено је да се ухапсе Танкосић и Цигановић. Први је убрзо био ухапшен а други је побегао у унутрашњост Србије. Силе Антанте саветовале су Србији да попусти у највећој мери. Балканске владе биле су углавном уздржане. На питање из Београда црногорска влада је одговорила да не може дати никакав савет и мисли да се треба држати онога што саветују Русија и Француска.

[уреди] Српски одговор и објава рата

Српски одговор је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. Њихов текст на српском био је благовремено завршен али је превођење на француски узело неочекивано много времена а било је и проблема са прекуцавањем. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре него што је сат на Саборној цркви откуцао шест часова. Барон Гизл је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути. Одмах потом барон Гизл и особље посланства напустило је Београд и отишло је у Земун. Већ је била припремљена и евакуација архиве и пренос свих личних ствари. Одговор владе Србије био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки шест али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и немачки кајзер Виљем II Немачки. Ипак немачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објави рат. За то им је требало још два дана.

Влада Аустро-угарске је у 11 часова 28. јула 1914. упутила влади Србије обичном поштом телеграм са садржајем:

Тако је Србија после Балканских била принуђена да води још један рат сада са још моћнијим противником.

[уреди] Ратне прокламације

Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јосифа I народима монархије у коме је стајало да смутње једног мржњом испуњеног непријатеља натерују Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга велике силе и свог интегритета. Даље је Србија оптужена да поткопава поредак на југоистоку Монархије па да је царско-краљевска влада пошто је покушала да на миран начин реши спор нотом од 23. јула принуђена да отпочне рат.

Истога дана је регент Србије принц Александар Карађорђевић објавио свој ратни проглас:

Црна Гора је стала уз Србију а њен краљ Никола I Петровић обратио се прогласом народу 6. августа

Три прогласа донела су три сасвим опречна садржаја. Проглас Фрање Јосифа оптуживао је Србију за вишегодишњу завереничку акцију против Монархије, а Црну Гору потпуно мимоилазио. Прогласи регента Александра и краља Николе оптуживали су Монархију да већ током дугог историјског периода спречава развитак српског народа, односно по црногорском тексту југословена уопште. Први проглас је тумачио објаву рата као природну последицу завереничког деловања, два друга прогласа тумачила су исту ту објаву рата као део већ започетог историјског процеса спутавања Срба. Фрања Јосиф позивао се правом велике силе да ратом штити своје интересе и интегритет, док су Александар и Никола позивали народ на одбрану од непријатеља.

[уреди] Војске

Аустро-Угарска је желела локализовани сукоб са Србијом али је такав сукоб трајао само три дана јер је објава рата од 28. јула 1914. проузроковали оружани сукоб широких размера. У Лондону и Петрограду тражили су и после 28. јула начин да се сукоб не прошири па су претпостављали да ће Срби препустити непријатељу Београд и да ће након тога сукоб прећи у надлежност конференције великих сила. У Берлину су само чекали да добију вест о општој мобилизацији у Русији па да започну непријатељства. Чим је та вест стигла почело је упућивање ултиматума и објављивање рата-Русији је рат објављен 1. августа а Француској 3. августа а Белгији 5. августа. Даље је деловао аутоматизам савеза.

Србија није имала уговорених обавеза по којима би за њу аутоматски настао casus foederis али је она тиме што је била нападнута и што је тај напад ланчано изазвао укључење у рат великих сила и више других државапостала део овог система објава непријатељстава па је 6. августа објавила рат Немачкој, савезника силе која је њу напала. Црна Гора, као традиционалан српски савезник, прогласила је општу мобилизацију 28. јула ујутро а народна скупштина ја на вандредној седници од 1. августа захтевала да се одмах објави рат Аустро-Угарској. Дипломатски односи прекинути су 5. августа, 6. августа је објавила рат а 7. су отпочеле операције црногорске војске.

[уреди] Аустроугарска војска на Балкану

За више информација погледајте Аустроугарска војска у Првом светском рату.

Аустроугарским ратним планом који је у основним цртама разрађен још 1909. године биле су предвиђене операције на два фронта: према Русији на истоку (сличај Р) и према Србији и Црној Гори на Балкану (случај Б). Према том плану целокупне копнене снаге Монархије (1100 батаљона, 425 ескадрона и 483 батерије, не рачунајући тврђавске) подељене су у три велике групе:

• ешалон А: 28 и по пешадијских и 10 коњичких дивизија као и 21 ландштурмска бригада), намењен је искључиво за дејство на Источном фронту против Русије
• Минимална група Балкан: 12 пешадијских и 8 ландштурмских и маршевских бригада предвиђена је за дефанзивне операције према Србији и Црној Гори
• Ешалон Б: 12 пешадијских и 1 коњичка дивизија и 6 бригада. Имао је двоструку улогу-да се уколико Русија ступи у рат крене за ешалоном А и помогне његове операције у Галицији; уколико пак Русија не ступи у рат да заједно са Минималном групом Балкан води офанзивне операције против Србије и Црне Горе.

Мада је Русија одмах објавила мобилизацију ради заштите србије, командант аустроугарске балканске војске генерал Поћорек, обавештен да су Србија и Црна Гора потпуно исцрпене у претходним ратовима, одлучио је да са снагама предвиђеним за дефанзиву крене у офанзиву. Иако овакав потез није предвиђен ратним планом Врховна команда се са њим сложила јер није веровала да ће се Русија застрашена од Немачке неодложно умешати. С друге стране рачунало се да ће снаге Балканске војске брзо прегазити Србију и на тај начин омогућиће ешалону Б да на време (18.дана мобилизације) отпочне транспортовање својих трупа у Галицију, а у исто време то ће убрзати одлуку Бугарске да ступи у рат на страни Централних сила. У духу ових предвиђања извршена је следећа концентрација аустроугарске Балканске војске и ешалона Б:

• 2. армија (4, 7 и 9 корпус), генерала Бема Ермолија, прикупљена је у Срему и Банату где је према почетном операцијском плану требало да остане до 18. августа када је било предвиђено да се транспортује у Галицију. До тада могла се употребити за демонстративна дејства против Србије.
• 5. армија (8. и 13. корпус) којо је командовао генерал Либеријус фон Франк груписана је на простору Бијељина, Зворник, Брчко са задатком да 12. августа изјутра форсира Дрину а потом предузме енергично надирање ка Ваљеву и да га заузме најкасније до 18. августа. Једна дивизија ове армије требало је да наступа уз долину Дрине према Љубовији ради садејства са левим крилом 6. армије
• 6. армија (15. и 16.корпус) под непосредном командом команданта Балканске војске генерала Оскара фон Поћорека концентрисана на простору Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, требало је да пређе у офанзиву тек када 5. армија заузме Ваљево и створи повољну операцијску основицу за војничку шетњу до Ниша. Њене трупе требале су да надиру ка Ужицу и Пљевљама а само две бригаде су остављене за одбрану Боке Которске и Херцегивине.

Командант аустроугарске Балканске војске био је генерал Оскар фон Поћорек, врховни командант свих оперативних снага надвојвода Фридрих а начелник штаба Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф.

Аустроугарско командовање је своје оперативне замисли планирало на погрешној претпоставци да је борбена вредност српске и црногорске војске слаба те је лоше, временски и просторно, ускладила дејство својих армија пружајући могућност српским армијама да их потуку. Уместо на надире долином Влике Мораве њена офанзива је била планирана из Босне на тешко проходном терену пуном планинских баријера. Због тога концентрација Балканске војске није одговарала ни њеном задатку, ни географско-стратегијској ситуацији, ни начелу економије снага.

[уреди] Српска и црногорска војска

За више информација погледајте Српска војска у Првом светском рату и Црногоркса војска у Првом светском рату.

Одмах након предаје одговора на ултиматум аустроугарске владе српска влада је очекивала да ће бити бомбардован Београд. Стога је издато наређење да се двор, влада и трезор Народне банке одмах евакуишу у унутрашњост земље и да се трупе Дунавске дивизије I позива изведу у логоре јужно од града. Потписани су укази о враћању у активну службу генерала Живојина Мишића и Дамјана Поповића као и пуковника Милоша Васића. Наређења о минирању савског моста и преласка железнице у војне руке издата су претходног дана. Указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 часа. За први дан мобилизације одређена је недеља 26. јул. Одмах после објаве мобилизације формирана је врховна команда на челу са генералом Степом Степановићем као заступником војводе Путника. Она се истога дана преселила у Крагујевац. Интересантно је напоменути да влада, услед одсуства војводе Путника није донела никакву одлуку о одбрани Београда већ је ово деликатно питање оставила команданту Дунавске дивизије I позива Миливоју Анђелковићу Кајафи, чије су трупе поселе положаје на линији Гроцка-Ерино брдо-Торлак-Баново Брдо.

Мобилизација је оглашена на сличан начин као и у првом балсканском рату. И овога пута Путников план мобилизације функционисао је савршено. Заштиту мобилизације вршиле су малобројне чете кадроваца из Нових области, четници, трећепозивци и жандарми. Већ првог дана мобилизације почели су да пристижу добровољци из крајева Аустроугарске насељених Србима. На проглас о мобилизацији, обвезници су, иако је жетва била у пуном јеку, похрлили у своје команде. Упркос бројним тешкоћама захваљујући пожртвовању железничког особља и изузетном патриотском набоју мобилизација и концентрација војске текле су по плану. Сви борачки делови мобилисани су за 4-6 дана а неборачки за 6-12 дана. Мобилисано је 11 пешадијских дивизија I и II позива, једна коњичка дивизија и трупе трећег позива - укупно око 450 000 људи и 500 топова.

Наредба о мобилизацији црногорске војске издата је 28. јула, а већ сутрадан све јединице су биле спремне да крену ка концентрацијским местима. Мобилисано је укупни 35 000 људи и 65 топова које су формирали шест дивизија.

Војвода Путник није непосредно руководио мобилизацијом и концентрацијом српске војске, јер се у тим тешким тренуцима српске историје затекао у познатој аустроугарској бањи Глајхенбергу. Па ипак, непосредне припреме за одбрану земље од аустроугарске агресије вршене су по његовим интенцијама и плановима. Говорећи о припремама српске војске за Балкански рат, генерал Томац истиче да су сви планови за тај рат били тако педантно разрађени да би мобилизација и концентрација војске, све да је Путник био одсутан, текле онако како је он предвидео. Управо то се догодило 1914. године. Концентрација је вршена по плану који је војвода Путник разрадио са својим помоћником генералом Мишићем 1908-1909 (види Анексиона криза). Када је требало објавити указ о мобилизацији утврђено је да се кључ од касе у којој су планови налази код одсутног Путника па су пуковници Душан Пешић и Живко Павловић пазбили касу како би дошли до тих планова.

Основна идеја српског ратног плана била је: Држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни а тада дејствовати према ситуацији. Војвода Путник се одмах упутио ка Србији, где је и стигао преко Румуније. Живко Павловић сматра да је Путник пуштен из Монархије на интервенцију руске, француске и енглеске дипломатије. Генерал Алфред Краус у својој књизи Из теорије и праксе у ратној вештини наводи да му је начелник Главног генералштаба Конрад на питање зашто је тако значајна личност ослобођена рекао: Ја сам предлоио цару ослобођење Путника. Много је боље да Србима командује стари, необразовани Путник него један од млађих генерала школованих у Француској.

Српској влади није било јасно какав ће став према рату заузеи мале балканске земље. Грчка и Румуниј неће се мешати у рат између Србије и Аустро-Угарске и држаће Бугарску у шаху. Што се Бугарске тиче многи знакови указивали су на то да њени владајући кругови једва чекају погодну прилику да се реванширају Србију због пораза у претходном рату. По објави рата српски посланик у Софији Чолакантић упозорио је владу да је потребно обратити нарочиту пажњу на пругу Солун-Ниш јер је Бугарска прикупила око 10 000 комита ради оружане акције у Македонији. Слична ситуација била је и са Албанијом. Тамо су аустроугарски агенти развили живу активност како би у погодном тренутку побунили шиптарско становништво Косова и Македоније. У том циљу управо на дан објаве рата упућена је у Албанију пошиљка од 2000 пушака, 100 000 метака и 50 000 круна.

У оваквој ситуацији Путникова главна брига била је како сачувати слободу дејстава главних снага српске војскедок се не утврди којим правцем ће ићи главни аустроугарски напад. Стога је почетни операцијски план изражен дириктивом врховне команде број 796 од 8. августа 1914 предвиђао следећу концентрацију српских снага:

• врховни командант:регент Александар Карађорђевић, начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, помоћник начелника штаба генерал Живојин Мишић
• 1. армија (Тимочка I, Моравска, Дунавска и Тимочка дивизија II позива и Коњичка дивизија) под командом генерала Петра Бојовића распоређена је на простору Смедеревска Паланка, Топола, Рача, са Браничевским одредом (ојачана Дунавска дивизија II позива) на десној обали Дунава од Голупца до ушћа Мораве
• 2. армија (Шумадијска, Моравска, Дунавска и Комбинована дивизија I позива) под командом генерала Степе Степановића на линији Аранђеловац-Лазаревац са ојачаном Дунавском дивизијом Iпозива код Београда
• 3. армија (Дринска I и Дринска дивизија II позива, Шабачки, Лознички, Обреновачки и Љубовијски одред) којом је командовао генерал Пале Јуришић Штурм концентрисана је на северозападној граници од ушћа Колубаре до Љубовије са Дринском дивизијом I позива у рејону Ваљева
• Ужичка војска (Шумадијска дивизија I I позива, Ужичка бригада и Лимски одред) под командом генерала Милоша Божановића на простору Ужице, Рогатица, Бајина Башта, Прибој.

Конценрација црногорске војске извршена је на следећи начин:

• врховни командант: краљ Никола Петровић, начелник штаба врховне команде-сердар Јанко Вукотић који је истовремено био и председник владе, министар војске и командант Херцеговачког одреда;
• Ловћенски одред (8000 људи и 26 топова), дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен-Суторман са задатком да затвори све правце који од Боке Которске воде ка Цетињу и Ријеци Црнојевића;
• Херцеговачки одред (15000 људи и 20 топова) којим је непосредно командовао сердар Јанко Вукотић груписан на гранином фронту Крстац-Грахово-Трубјела ради затварања праваца који из Боке, Требиња, Билеће и Гацка изводе ка Никшићу
• Санџачки одред (6000 људи и 6 топова) бригадира Луке Гојнића са задатком да спречи продор непријатеља од Чајнича и Челебића ка Пљевљима и да одржва везу са српском војском;
• Старосрбијански одред (6000 људи и 12 топова) бригадира Радомора Вешевића на граници према Албанији.

Црногорска војска била је кордонски распоређена на граничном фронту дугом 500 километара без икакве резерве. ООво је онемогућило било какво дејство по дубине већ је криза на фронту могла бити отклоњење само рокирањем. У Црну Гору упућена је група српских официра на челу са генералом Божидаром Јанковићем да координира садејства српске и црногорске војске.

[уреди] Прва аустроугарска офанзива

За више информација погледајте Прва аустроугарска офанзива на Србију .

Знајући да су главне српске снаге концентрисане ка северу и сматрајући да је борбена вредност српске војске мала Поћорек је снагама предвиђеним за дефанзиву одлучио да нападне. Иако је знао да концентрација и стратегијски развој 6. армије неће бити завршени до 18. августа издао је наређење да 5. армија пређе Дрину 12. августа и да за највише пет дана освоји Ваљево. Генерал је желео да Фрањи Јосифу, као рођенданску честитку, упути вест о првој победи његових балканских снага.На оваву одлуку подстакло га је и писмо генерала Конрада од 9. августа у коме се посебно истиче да би један брз успех против Србије имао изузетан значај јер би то највероватније определило Румунију и Бугарску на страну Централних сила.

Операције аустроугарске Балканске војске против србије почеле су 12. августа изјутра. Док је 2. армија вршила снажан демонстративан напад дуж обале саве, трупе 5. армије почеле су форсирање Дрине код села Амајлије и Батара; намера генерала Франка да са свим снагама пређе Дрину у шест колона напуштена је због закашњења мостова. Истакнути српски одреди на обали пружали су жилав отпор и већ од самог почетка помрсили су рачуне генерала Франка који је увидео да испред себе има непријатеља високе борбене вредности. На крајњем десном крилу 5. армије 42. хонвендска дивизија је успела да код Зворника пређе Дрину и да прикупи своје главне снаге у рејону Малог Зворника.

Тринаести корпус је имао задатак да заузме утврђене српске положаје код Лознице и отвори улаз у долину Јадра. Међутим његове главне снаге (36. дивизија)иако су пред собом имале само две чете III позива прешле су тек око подне на источну обалу Дрине. Командант корпуса генерал Ремен ије се усудио да нареди фронтални напад на лозничке положаје, јер је претходно обавештен да је 36. дивизија претрпела крваве губитке, пре него што такав напад буде могла да подржи бочна ватра 8. корпуса.

На још веће тешкоће наилазио је 8. корпус (9. и 21. дивизија) генерала Гизла који је требало да на надире на висове источно од Лешнице и да бочном артиљеријском ватром подржи напад на Лозницу 13. корпуса.

Као што се види аустроугарска 5. армија постигла је првог дана само мали онога што се од њих очекивало. Главни разлог за то лежао је у томе што су српске снаге иако малобројне дрским противнападима и инфилтрацијама кроз шипражја и кукурузова поља наносиле тешке губитке аустроугарским претходницама и приморавала њихову главнину на опрезније дејство.

Трупе 2. армије су биле успешније. Артиљерија и дунавска флотила жестоко су тукле Београд, Обреновац иШабац. Трупе 62. бригаде 4. корпуса под заштитом снажне артиљеријске ватре прешле су саву и после краће борбе заузеле Шабац.

Сутрадан су трупе 5. армије наставиле наступање али сувише споро и опрезно. Разлог за то је смело деловање четника Јадарског одреда који су се појављивали и нестајали брзином муње. Услед тога заморене трупе 8. корпуса су тек пред крај дана стигле на линију Лозница-Ново село-Петковица коју је према заповести генерала Франка требало достићи претходног дана. Очекујући садејство 8. корпуса са севера 13. корпус је цео дан остао пасиван.

Аустроугарска 2. армија је тога дана ојачала одред генерала Данија у Шапцу са 3 маршевска батаљона и наредила му да Шабац задржи по сваку цену.

Српска врховна команда одлучила је да не чека непријатељски напад у пасивном положају. Током 13. августа дуге маршевске колоне 1. и 2. армије хитале су по августовској жеги преме северозападу одакле је допирала грмљавина топова. За то време трупе 3. српске армије пружале су жесток отпор како би дале времена и простора главнини српских за контранапад.

Офанзивна дејства 5. армије настављена су и 14, августа. Девета дивизија 8. корпуса којом је командовао фелдмаршал Шајхенштул овладала је без много напора положајима Гогино брдо-Шабац-Парлог и избила на Видојевицу принудивши Лешнички одред да се повуче на гребен планине Иверка. Јадарски четнички одред езаджао се на Церу. 21. ландверска дивизија генерала Пшиборског која је наступала уз западну падину Цера била је изложена дрским нападима четника и принуђена на врло опрезно наступање. Услед тога је 8. корпус иако далеко надмоћнији (25 000 људи и 100 топова према 2000 људи и само 2 топа) током 14. августа напредовао само 8 до 10 километара.

Трупе 13. корпуса су на личну интервенцију генерала Франка напале Лознички одред и после огорчене борбе заузеле су села Обреж и Горњи Добрић. Долина Јадра била је отворена али са великим закашњењем. Лознички одред је изгубио 900 људи а само 36. дивизија 600 људи.

Шабачки одред је након пристизања првих појачања покушао да поврати град али му то није пошло за руком: у критичном тренутку нападнут је у леви бок од групе генерала Летовског . Покушај Шабачког одреда узнемирио је 2. армију па је сутрадан у Шабац упућена 29. дивизија и 7. дивизија из Земуна. И 6. армија је отпочела офанзивне операције 14. августа.

Сагледавши сва ова дешавања српска врховна команда је напустила почетни план који је предвиђао главни напад на северу и одлучила да 3. армија што дуже задржава непријатеља и да 2. армија са својим главним снагама (Комбинована и Моравска дивизија I позива) изврши марш маневар преко Коцељева и Текериша и да енергично нападне леви бок непријатеља који продире долином Јадра а помоћним да поврати Шабац или да поседне погодне положаје јужно од града и да упорно брани правац за Коцељеву. Војвода Путник је након три дана сагледавања ситуације донео одлуку да непријатељу наметне битку маневарског типа.Аустриугарско командовање очекивало је решавајућу битку на падинама западно од Ваљева па је наставила наступање са циљем да избије на линију Крупањ-Завлака-Текериш. Њене трупе су у складу са ондашњом аустроугарском и немачком доктрином наптредовале у 6 маршевских колона без армијске резерве. Тежила је да обухвати оба крила српске 3. армије. Ниједна колона није успела да главним снагама достигне свој маршевски циљ.

[уреди] Церска битка

За више информација погледајте Церска битка.

У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године 2. прекобројни пук Комбиноване дивизије код Текериша је започео битку која се 16. августа распламсала на падинама Цера а која се 20. августа завршила потпуним аустроугарским поразом и протеривањем непријатеља из земље. За ову победу генерал Степа Степановић је добио војводски чин. Његова главна заслуга је у томе што је увидео стратегијски значај Цера и што је самоиницијативно нередио запоседање врха Косанин град трупама Комбиноване дивизије. У овим борбама аустроугаркс војска је имала 23000 мртвих и рањених и око 4000 заробљених официра и војника док је српска војска имала 16000 избачених из строја. Победа српске војске на Церу била је уједно прва савезничка победа у Првом светском рату.

[уреди] Српска офанзива у Срем

За више информација погледајте Сремска офанзива.

Пошто ситуација на фронтовима осалих савезника није била повољна-пропала је руска офанзива у Источној Пруској а Немци су надирали кроз Француску ка Паризу-савезници су захтевали од српске врховне команде да што пре отпочне са офанзивним дејствима против аустроугарске војске и да за себе веже што јаче снаге. Српска врховна команда, свесна реалне снаге своје војске, није хтела да предузме офанзивне акције већег обима. Ипак предузета је офанзива ограниченог обима у Срем. Српска 1. армија је 6. септембра форсирала саву и упркос тешком удару који је претрпела Тимочка дивизија I позива у бици код Чеврнтије успела да се учврсти на левој обали. Јединице Одбране Београда ушле су у Земун 10. септембра. Ова дешавања изазвала су одушевљење међу српским живљем .Становници села Борча окитили су град српским заставама и хтели су да пошаљу делегацију која би тражила уједињење са Србијом. Слично расположење било је и у Земуну. Међутим аустроугарска 5. армија од 8. септембра је вршила нови притисак на Дрини па су се српске трупе морале повући из Срема. После српског повлачења уследиле су репресалије над српским становништвом Монархије.

[уреди] Српско-црногорска офанзива у Босну

За више информација погледајте Српско-црногорска офанзива у Босну.

На југу су Ужичка и Санџачка војска у међувремену продрле у југоисточну Босну. Вукотићеве јединице су избиле на Јахорину, 25. септембра истурени делови су ушли у Пале, 2. и 3. октобра су овладали Романијом. У сектору Калиновика успешно је деловао Дрински одред под командом дивизијара Мартиновића. У октобру је дошло до аустроугарских противнапада на Ужичку и Санџачку војску које су се, у борбама са много обрта после удара које је у бици на Гласинцу задат санџачкој војсци повукле на десну обалу Дрине до 24. октобра. Показало се да црногорска војска није довољно дисциплинована нарочито када треба да се после претрпљеног удара повуче на нове положаје. Њено нагло повлачење изазвало је оштре оптужбе са српске стране па је војвода Путник претио и прекидањем сарадње. Ипак преовладао је став који је заступао Никола Пашић да је политички једино оправдано „неговати досадашње односе с Црном Гором и појављене несугласице братски решавати“.

[уреди] Друга аустроугарска офанзива

[уреди] Дринска битка

[уреди] Трећа аустроугарска офанзива

[уреди] Колубарска битка

†