Скадар
Из пројекта Википедија
Координате: 42° 4′ 6" СГ Ш, 19° 30′ 55" ИГД
Скадар (алб. Shkodër или Shkodra, лат. Scodra, тур. İşkodra или Arnavut İskenderiyesi, ита. Scutari) је град на југоисточној обали Скадарског језера, у северозападној Албанији, и главни град је истоимене области. Налази се близу места где се састају реке Дрим и Бојана. Јадранско море је удаљено 20 километара. То је један од најстаријих и културно и економски најзначајнијих градова у Албанији. Становништво Скадра се процењује на 90.000, а града са околином на 110.000 (2004).
Садржај |
[уреди] Етимологија
Албанско име града Shkodër, такође у верзијама Scutari и Skutari, изведено је из латинског назива scutarii, у буквалном преводу „заштитници“, а то се односи на римску легију коју је основао Цар Константин Велики. Српски назив Скадар потиче из истог извора.
[уреди] Историја
[уреди] Стари век
Скадар је основан у 4-ом веку пне. Овде је живело илирско племе Лабеати. Ту је била престоница Краља Агрона и Краљице Теуте. Године 168. пне, град су заузели Римљани и претворили га у значајан трговачки и војни центар.
[уреди] Средњи век
У освит Средњег века, Словени су стигли у околину града. Византијски Цар Ираклије описао је у делу „О управљању царством“ (De Administrando Imperio) како је дао Србима град Скадар са околином током 7-ог века. Они су ту основали државу Дукља.
Скадар је био важан град средњевековне српске државе. Дукља је била вазал северног суседа, Рашке државе, са којом је образовала Велику Жупу Рашка. Током прве половине 10-ог века, њима је било надређено Бугарско Царство. Жупан Часлав Клонимир из династије Војислављевића ослободио је српске територије од власти Византинаца и Бугара. Скадар је постао престоница Дукљанске државе за време владавине Светог Јована Владимира у другој половини 10-ог века. Он је успешно бранио град од напада Арбанашких племена. Кратко време, Дукља је била под бугарским царем из Македоније, Самуилом. Византинци су касније укључили област Скадра у своје Царство, формирајући Тему Србија, којом је владао стратегос Константин Диогенес. Стефан Војислав из Травуније истерао је поседњег стратега Србије Теофилос Еротикоса, и успешно бранио своју независност од Византије. Ослободио је град од Византинаца (Ромеја) око 1040. Краљ Константин Бодин од Дукље и Далмације примио је крсташе крсташког рата из 1101. у Скадру. После периода династичких борби, Скадар је постао део Зете, подређене Великом Жупану Рашке. Од 1355, градом влада породица Балшића. Турци освајају град 1393, да би 1396, град преузела Млетачка република. Њих је из града избацила локална побуна 1403.
[уреди] Турска владавина
Скадар је одбио два велика Турска напада, 1474. и 1478-1479, под вођством Леке Дукађина, који је постао вођа албанског отпора против Турака после смти Скендербега 1468. Сломивши херојску одбрану, Турци су освојили Скадар 1479. По освајању, град је био разорен, а већина становништва је избегла. Скадар је постао главни град турског вилајета.
У 17-ом веку, основана је мања административна јединица, санџак, са центром у Скадру. Град је почео да просперира на занатству: производња свиле, тканина, оружја и сребрних предмета. У граду је изграђен базар и мост преко реке Кир, дуг преко 100 метара, на 13 лукова.
Током 18-ог века, Скадар је био центар Скадарског пашалука, под влашћу фамилије Бушати, и то од 1757. до 1831. После пада пашалука, у граду је организовано више побуна против турске власти (1833-1836, 1854, 1861-1862, и 1869).
Време 19-ог века било је за Скадар време процвата. Скадар је важио као трговачки центар за цео Балкан. У њему је било преко 3500 трговина, а одећа, кожа, дуван, и барут су били најважнија роба. Од 1718. стране државе су отварале посланства у Скадру.
Скадар је био културни и национални центар Албанаца у 19-ом веку. Библиотека Бушати, изграђена 1840-их, била је место окупљања Призренске Лиге за Скадар. Оснивана су културна удружења и друштва писаца у граду, као Башкими (Унија) и Агими (Зора). Прве албанске новине и часописи штампани су у Скадру. Породица Маруби била је пионир фотографије у Албанији и оставила преко 150.000 негатива из периода албанске борбе за независност, као и слика живота у албанским градовима на прелазу из 19-ог у 20-и век.
[уреди] Историја у 20-ом веку
Избијањем Балканских ратова 1912-1913, Срби и Црногорци су покушали да град прикључе својим државама. За ово је постојало основа, јер је добар део становништва области говорио српски. Ово становништво је данас асимилирано међу Албанце. Снаге Отоманског Царства у одбрани Скадра предводио је Есад Паша. Ове снаге су се седам месеци опирале нападима црногорске и српске војске. Есад Паша се најзад предао Црној Гори априла 1913. До тада је црногорска војска претрпела губитке од преко 10.000 људи, али је под притиском великих европских сила морала да се повуче. Скадар је прикључен новоствореној независној Албанији, маја 1913, одлуком Лондонске Конференције.
У Првом светском рату, Скадар је био под Аустријском окупацијом 1916-1918. После рата градом су кратко владали Французи, а 1919. град је враћен под контролу независне Албаније.
У међуратном периоду, Скадар се полако индустријски развијао. Отваране су мале фабрике прехрамбене, текстилне и индустрије цемента. Године 1924, Скадар је имао око 20.000 становника, а до 1938. било их је 29.000. У истом периоду, број малих предузећа порастао је са 43 на 70.
Скадар је седиште Католичке надбискупије и у граду постоје многе религијске школе. Прва јавна школа у граду оворена је 1913, а државна Гимназија 1922. Школе су биле језгро окупљања првих културних друштава.
Раних 1990-их, Скадар је био средиште покрета који је оборио комунистички режим наслеђен из времена Енвера Хоџе.
[уреди] Култура
Скадар је важан индустијски и образовни центар. Индустрија обухвата индустрију машина и електронике, текстилну и прехрамбену индустрију. У Скадру постоје Педагошки институт и Универзитет Скадра. Главна библиотека садржи 250.000 књига. Друге културне институције у граду су: Културни центар, Удружење писаца и уметника, Позориште Миђени, Уметничка галерија и Историјски музеј.
У граду живе римокатолици и муслимани у добрим међусобним односима. Скадар је познат по верском школству. Ту постоји једина високошколска институција у Албанији за студије Арабистике и Ислама. Познато је и семениште римокатоличке цркве.
Најважнији историјски објекти су Скадарска тврђава (Тврђава Розафа), Турска купатила и Оловна џамија.
[уреди] Знаменитости
Скадарска тврђава, Розафа, потиче из илирских времена. За њу се везује популарна легенда.
Легенда се заснива на испуњењу обећања. Розафа је била невеста најмлађег од тројице браће. Њу су зазидали у зидине тврђаве да се они не би ноћу рушили. Вода која се појављује између блокова камена на главном улазу, у народу се тумачи као млеко из груди Розафе. Млеко би, по веровању, требало да нахрани њено мало дете.
Легенда о Розафи такође је послужила као основа српској народној песми „Зидање Скадра на Бојани“ .
Интересантне су и рушевине средњевековног града Сарда, 15 километара удаљене од Скадра. Град је изграђен на узвисини острва у реци Дрим. Данас, уместо реке, град Сарда окружују воде вештачког језера. Град је био седиште средњевековне владарске породице Дукађин.
Стари део града је пун уских улица омеђених високим зидовима. После Другог светског рата у Скадру је изграђено више широких улица и стамбених блокова.
[уреди] Музика
Музика града Скадар, једног од интелектуалних и културних центара, разликује се од традиционалне албанске народне музике. Лирска, романтична и софистицирана, уз употребу оријенталних лествица и преплитања дура и мола, подсећа на севдалинке из Босне и Новопазарског санџака, али се од њих разликује по карактеристичној уздржаности и ритму. Неки описи из 19. века описују локалне музичке групе: виолина, кларинет, саз, деф, хармонијум (попут индијског) и удараљке сачињене од боца. Данас, хармоника и гитара су замениле егзотичне инструменте, али је дух и присност музике очувана.
[уреди] Познате личности
- Рамиз Алија, последњи комунистички Председник Албаније
- Ледиа Души, Писац
- Ђерђ Фишта, Песник
- Луиђ Ђуракучи, креирао латински алфабет за албански језик
- Микел Колићи, Римокатолички кардинал
- Пјетер, Кел и Геге Маруби, Фотографи
- Миђени, Песник
- Алфред Мојсиу, Председник Албаније
