Слава

Из пројекта Википедија

Слава је православни обичај слављења породичног свеца. Овај обичај се највише повезује са Србима, који сматрају славу једном од специфичности своје културе, иако славе постоје и у Црној Гори, Македонији^[1], деловима Бугарске^[2], као и међу неким Хрватима, православним Албанцима, Румунима, Грцима и Русима, иако је обичај практично ишчезао у прошлом веку.

[уреди] Историја

Верује се да су Срби усвојили ову традицију у време христијанизације, негде крајем 9. века. Неки верују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је заменио претходног паганског бога-заштитника (види ниже). Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обележавао паљењем свеће, али са много мање славља.

Неки такође верују да је слава остатак словенског паганизма који је имао велики број богова пре усвајања Хришћанства. Срби су се чврсто држали своје старе словенске религије; последњи пагански храм у Србији је уништио Цар Душан у 14. веку.

[уреди] Наслеђе

За разлику од већине обичаја који су заједнички за цео народ, свака породица одвојено слави свог свеца. (Наравно, има доста преклапања.) Свеца синови наслеђују од главе породице - обично оца. Ћерке наслеђују славу само ако остану у кући; удате жене обично славе мужевљеву славу.

Свака кућа има једну или две славе годишње (у зависности од свеца, јер некима су посвећена два дана). Ипак, само један је главни дан гозбе у част свеца заштитника (није обавезно исти од два дана за све породице); друго славље се назива "мала слава" или преслава.

Неке породице прослављају још једног свеца, али у мањем обиму (на пример, када је жена једини потомак из своје матичне породице, да се слава дотичне породице не би изгубила).

Ако се домаћинство пресели далеко, уз очеву дозволу, син може да прославља славу у свом дому; обично, међутим, докле год је жив патријарх породице, његови синови прослављају под његовим кровом.^{[тражи се извор]}

[уреди] Прослављање

Кољиво

Слава окупља целу породицу и обично се припрема гозба, укључујући традиционална јела: славски колач и кољиво. На врху славског колача (који је, заправо, хлеб), налази се знак Крста, "голубица мира" и остали симболи везани за породицу. Кољиво (или жито) прави се од куване пшенице. Може да се припреми на разне начине, али најћешће садржи орахе, орашчиће и/или каранфилиће и мед. Пшеница је симбол Васкрсења Исусовог и мртвих чланова породице. У зависности од тога да ли слава пада за време поста, остатак гозбе или садржи животињске производе (мрсна слава) или не (посна слава).

На дан славе, породица обично иде у цркву и учествује у причешћу. Након службе у цркви, у кућу породице се долази парох. Он изводи кратку службу која подразумева "свећење водице", славског колача и кољива, као и паљење славске свеће. Иако није обавезно, уобичајено је да свештеник освети кућу и изведе кратки парастос за умрле рођаке.

Најчешће славе су за Свети Никола, 19. децембар (Никољдан), Свети Георгије, 6. мај (Ђурђевдан), Свети Јован Крститељ, 20. јануар (Јовањдан), Свети Димитрије Солунски, 8. новембар (Митровдан) and Apaнђел Mихajлo, 21. новембар.

Разне српске заједнице (села, градови, организације, политичке странке, институције, компаније итд.) такође прослављају свог свеца заштитника: на пример, Београд прославља Успење као своју славу.