Словеначки језик

Из пројекта Википедија

словеначки језик slovenščina
Говори се у:	Словенији, Италији, Аустрији, Мађарској и другим државама
Регија:	Балкан
Укупно људи који говоре словеначки:	2.2 милиона
Језичка група: Класификација:	Индоевропска  словенски   јужнословенски    западни     словеначки
Статус језика
Службени језик у:	Словенији, Европској Унији
Регулисан од:	Словеначке Академије Науке и Уметности
Кодови и шифре словеначког језика
ISO 639-1	sl
ISO 639-2(B)	slv
ISO 639-2(T)	slv
Лингвистичка мапа

Словеначки језик је матерњи језик око 1.750.000 Словенаца у Републици Словенији, где је службени језик, затим припадника словеначке мањине у Аустрији (око 60 000 у Корушкој и Штајерској), Италији (око 54 000 у Бенешкој Словенији, Резији, Трсту и Горици), Хрватској (11800-13100) и Мађарској (2 700). Број словеначки емиграната у Америци, Западној Европи и Аустралији процењује се на око 400.000.

Најстарији писани споменици који показују типичне словенске језичне црте су "Брижински споменици" писани латиницом око 1000. године. На њиховом се темељу није развила никаква средњовековна словеначка писменост, тако да тек од половине 16. века и времена реформације можемо да говоримо о изградњи словеначког књижевног језика. Тај језик је изграђен већим делом на доњокрањским и тек мањим делом на горњокрањским говорима. Његов зачетник је Примож Трубар који је 1550. штампао "Katekizam" и "Abecedarij", 1557. - 1560. превео "Novи zavjet", а 1564. издао словеначки црквени ред "Cerkovna ordninga". Прву словенску граматику, "Arctиcae horulae" 1584. је написао Адам Бохорич, а први речник (немачко-латинско-словеначко-италијански) 1592. Јероним Мегисер.

Противреформација је зауставила та настојања, тако да се тек крајем 18. века поновно појављују покушаји утемељења словеначког књижевног језика. Између 1784. и 1802. преведена је на словеначки католичка Библија, а 1768. појављује се и "Kranjska gramatika" (Craинerиscheн Grammatиk) Марка Похлина. Велику важност за утемељење књижевног језика је имала и "Grammatik der Slavischen Sprache in Krain, Kaernten und Steyermark" Јернеја Копитара из 1808. године. Језична норма је дефинитивно успостављена тек у четрдесетим годинама 19. век након дуготрајних расправа. Важну улогу у изградњи словеначког књижевног језика је имао и Валентин Водник.

Изражајне могућности новог књижевног језика су се у пуном сјају показале у књижевности. Франце Прешерн зачетник је словеначке поезије, а прозну књижевност су утемељили Фран Левстик и Иван Цанкар. До краја, конституисање словеначког језика у 19. веку је доведено појавом двосвешчанога словеначко-немачког речника Макса Плетершека (1894./1895.) и правописом Франа Левца (1899.). Данас словеначки стандардни језик је стабилан, добро описан и истражен. Међу обиљем публикација о њему треба истакнути петосвешчани "Slovar slovenskog knjižnega jezika" (1970. - 1991.) Словеначке академије наука и уметности, "Etimološki slovar slovenskoga jezika" Франце Безлаја (1976. - 1995.) и последњи "Slovenski pravopis" из 2001.

[уреди] Историја словеначког књижевног језика

Савремени словеначки књижевни језик представља стандардизовану, функционално-стилски издиференцирану, научно и књижевноуметнички добро утемељену синтезу елемената из различитих словеначких дијалеката, посебно долењских, а у погледу вокалског система и горењских (остале словеначке дијалекатске базе су: корушка, приморска, ровтарска, штајерска и панонска). Данас се у посебну групу све чешће издвајају и кочевски говори. Словеначки је матерњи језик највећег дела становништва Словеније, као и Словенаца у јужној Корушкој и око Радгоне у Аустрији, на подручју Трста, у Бенешкој (Млетачкој) Словенији и у Резији у Италији, као и у делу Прекомурја у Мађарској. Старословенски језик није имао утицаја на развој словеначке писмености и почетке стварања словеначке књижевности и књижевног језика (иако се у Словенији од почетка XV века уз латиничке натписе понекад јављају глагољички), али је зато од веома великог значаја била чињеница да се Словенци од доласка у крајеве који су завршетком својих сеоба настанили налазе у сфери најнепосреднијег западнохришћанског и германског утицаја. Да је борба против тог утицаја била углавном успешна доказује чињеница да су Словенци сачували свој национални идентитет, језик и културу. Међутим, Словенци изван граница Словеније и данас су изложени процесу јаке акултурације и асимилације, који је готово у завршној фази.

Основе словеначком књижевном језику поставио је у доба протестантизма и реформације књижевник Примож Трубар, који је у свом књижевном делу говор Љубљане промовисао у словеначки књижевни језик. Његове идеје су прихватили и даље развијали Јуриј Далматин и Адам Бохорич, такође Долењци, Себастијан Крељ из Нотрањске и други словеначки културни посленици. Године 1584. објављен је Далматинов превод Библије и Бохоричева граматика. Током XVII века у словеначком књижевном језику све су присутнији и други дијалекатски елементи поред и даље доминантних долењских, и извесно удаљавање од ослонца на традицију из доба протестантизма, а затим јача свест о неопходности стварања књижевног језика који би био близак свим Словенцима, као и о потреби проширивања сфере употребе књижевног језика темама које нису религијске природе, у чему се већ назиру црте народног препорода (Марко Похлин, Валентин Водник, Матевж Равникар и др.). Велики допринос стварању словеначког књижевног језика дао је у првој половини XIX века својим песничким делом Франце Прешерн, а граматиком словеначког језика Јернеј Копитар. Са доста успеха синтакса и речник су очишћени од германизма, а у правопису је утемељен историјско-етимолошки принцип. До тог времена усталила се концепција словеначког књижевног језика у чијој је основи био долењски дијалекат XVI века, али и црте неких других дијалеката, посебно горењских - у области вокализма.

Даљи развој словеначког књижевног језика имао је пре свега обележја борбе између две екстремно удаљене концепције: једне крајње конзервативне, којом се инсистирало на уској дијалекатској основи књижевног језика, и друге утопистичке, у оквиру које се тежило стварању заједничког језика свих Словена. Победило је схватање да треба инсистирати на општесловеначким фонетским и граматичким цртама у словеначком књижевном језику. На тој основи развија се словеначки књижевни језик до наших дана.

На почецима словеначке књижевности је писменост верског садржаја. Најстарији споменик писмености су Брижински листићи из Х века. У време реформације објављено је доста верских књига и црквених песмарица на словеначком језику, после чега је уследио известан размах католичке књижевности почетком XVII века и поготову, под утицајем барока, крајем XVII века. На другу половину XVIII века пада почетак препорода, идејни утицај просветитељства и предромантизам у поезији и у драми. У првој половини XIX века ствара један од најзначајнијих словеначких песника Франце Прешерн. У другој половини XIX века словеначка књижевност све више се усмерава ка реализму, али се још не ослобађа романтичарског наслеђа. Најзаступљенија је поезија (М. Ваљавец, С. Јенко, А. Ашкерц и др.), развија се проза са првим романима (Ј. Трдина, Ј. Керсник, И. Тавчар), а све је више покушаја и у драми (Ф. Левстик, Ј. Јурчич, Ј. Огринец). После наговештаја натурализма у деведесетим годинама до квалитативне промене долази са словеначком модерном (И. Цанкар, Д. Кете, О. Жупанчич) која је, удружујући елементе декаденције, импресионизма и симболизма, доминирала до 1918. године. У том периоду се као настављачи реализма и натурализма или као њихови ученици узимају Фран Милчински, Владимир Левстик, Франце Бевк и други. После Првог светског рата преовладава експресионизам у облику футуризма, конструктивизма итд., најизразитији у лирици (А. Водник, Т. Селишкар, С. Косовел), плодан и у драми (С. Грум, С. Мајцен, М. Јарц), мање у прози (Ј. Козак, И. Прегељ, Л. Мрзел). Социјални реализам се тридесетих година прво остварио у прози и драми, а слабије у лирици, осим у току Другог светског рата, али и касније, мада је лирика ишла и другим токовима (Е. Коцбек, В. Краљ, Ц. Випотник и др.). После 1950. године млађе генерације су се постепено удаљиле од реализма преко обнављања експресионизма, надреализма и егзистенцијализма до утицаја анти-драме и новог романа (песници Ј. Менарт, Т. Шаламун, Н. Графенауер; прозаисти А. Хинг, В. Зупан; драмски писци П. Козак, Д. Јовановић, Д. Зајц и др.).

[уреди] Спољна повезница

• Институт за словеначки језик Франа Рамовша

[уреди] Напомене

• Измена чланка од 12. марта 2005. године коју је начинио Корисник:Милош доноси текст који је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.

	Службени језици Европске уније
бугарски | дански | енглески | естонски | фински | француски | немачки | грчки мађарски | ирски | италијански | летонски | литвански | малтешки | пољски португалски | румунски | словачки | словеначки | холандски | чешки | шпански | шведски
Извор: Интернет презентација ЕУ Видети још: Називи ЕУ на различитим језицима