Корисник:Јованвб/Николај
Из пројекта Википедија
| Николај Велимировић | |
|---|---|
 Владика Николај Велимировић |
|
| рођен: | 5. јануар, 1881. Лелић, Југославија |
| преминуо: | 18. март, 1956. Либертвил, САД |
Свети владика Николај Велимировић познат још и као Свети Николај Српски и Свети Николај Жички је српски православни светитељ и књижевник.
Садржај |
[уреди] Детињство и школовање
Николај Велимировић је рођен 5. јануара 1881. године (по старом календару 23. децембра 1880) на црквени празник Туциндан)[1]. Родио се у селу Лелићу, у близини Ваљева[1]. Његови родитељи су били Драгомир и Катарина, прости сељаци који су имали још осморо деце (Николај је био прво дете)[1]. На крштењу је добио име Никола[1].
Николај је рођен и васпитан у српској патријархалној задрузи са преко 30 чланова[1]. Пошто је Николајев отац због послова често одсуствовао од куће, васпитала га је мајка Катарина. Она је била веома побожна, па је Николаја васпитавала тако да живи хришћанским животом, а још као малог водила га је у цркву у оближњи манастир Ћелије на богослужења[1].
Када је мало одрастао Николај је уписао основну школу која се налазила у манастиру Ћелије. Пошто је живео 4-5 km од манастира, да не би пешачио сваки дан, живео је и школовао се у манастирском конаку који је био претворен у интернат[1]. Када је завршио основну школу, учитељ Михаило Ступаревић је предложио Николајевом оцу Драгомиру да сина пошаље на даље школовање[1]. Драгомир је послушао учитељев савет и послао сина у Ваљевску гимназију која није била потпуна и која је имала само 6 разреда[1].
После завршене гимназије Николај се пријавио да упише Војну академију, али је одбијен због неухрањености и малог обима груди[1]. После тога уписао се у Београдску богословију. Био је старији од већине својих другова из разреда јер су они били уписани у богословију са по два разреда гимназије, а Николај је имао 6[1]. У богословији је био запажен и одушевљавао је своје професоре и другове пошто је схватао тешке проблеме из области науке, филозофије и теологије[1]. Сем обавезне литературе, користио је и другу литературу тако да је до краја школовања прочитао дела Његоша, Достојевског, Пушкина, Толстоја, Шекспира, Гетеа, Игоа, Маркса, Дантеа, Волтера, Ничеа и других познатих писаца[1]. Занимао се и за далеки Исток, тако да је читао и проучавао свештене и филозофске књиге древне Индије, што је оставило трага и у еговом каснијем стваралаштву[1]. Жалио је што хришћанство није успело да продре у Азију и сматрао је да би га индијски дух још више продубио и обогатио[1].
[уреди] Учитељ
По завршетку богословије, Николај је постављен за учитеља у селима Драчићу, у близини Ваљева где се упознао и спријатељио са свештеником Стевом Поповићем, емигрантом из Црне Горе са којим је одлазио на разне свештене обреде у село где је упознао духовни живот српског села и сељака[1]. Летње распусте је проводио у Боки на лечењу[1] јер је за време школовања у Београду, због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио је шкрофуле[тражи се извор]. Већ тада је овладао вештином писања и беседништва тако да је сем писања и сарадње у “Хришћанском веснику”, писао и у другим црквеним и световним часописима и новинама[1]. Као учитељ написао је један позоришни комад који је извођен у ваљевском позоришту[1]. После Драчића, постављен је одлуком министра просвете Србије за управника школе у Доњим Лесковцима[1].
[уреди] Студирање
После завршетка богословије, као одличном и даровитом ученику, нуђено му је да студира у Русији, али он је хтео да студира на Западу[1]. Пошто није могао одмах да добије стипендију одлучио је да сачека. После неког времена стигла је одлука министра просвете да се Николају обезбеђује стипендија за наставак студија на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској[1]. За време студирања је добро научио немачки језик и поред свог матичног факултета у Берну ишао је на предавања на другим факултетима у Швајцарској и Немачкој[1]. Када је завршио факултет пријавио је докторску тезу и докторирао на тему: “Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве”[1].
Потом се вразтио из Швајцарске у Београд, са намером да студије настави на Оксфорду у Енглеској. Иако није одмах добио стипендију, отпутовао је у Енглеску 1909. године где му је убрзо додељена стипендија[1]. Тамо је научио енглески језик и завршио филозофски факултет у Оксфорду и докториро из филозофије на тему: “Философија Берклија”, а ову тему је бранио на француском језику у Женеви[1]. У Београд се николај вратио са два доктората и знањем три главна европска језика.
Међутим у Београду му није призната ни једна диплома јер што није имао завршену пуну гимназију[1]. Тада се Николај, са два завршена факултета и два доктората, враћа у средњу школу и полаже седми и осми разред у Другој београдској гимназији[1]. После тога је постављен за суплента Београдске богословије као свршени студент филозофије. Предавао је световне предмете и језике[1].
У почетку је Николајево образовање било више општекултурно, филозофско и религиозпо, а мање богословско, православно, библијско-светоотачко, које карактерише његов потоњи период живота, познат као охридско-жички[2]. Постоје два периода у Николајевом коначном формирању, доохридски и охридскожички, зато постоје и две врсте Николајевих дела: она до Охридског Пролога и она после њега[2].
[уреди] Болест и монашење
У јесен 1909. године Николај се разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља[тражи се извор]. У болници се заветовао да ће, уколико преживи, примити монашки чин и целог себе ставити на службу српској цркви и своме народуе[1]. Када је оздавио и изашао из болнице отишао је у манастир Раковицу и ту се, 20. децембра 1909. године, замонашио и постао јеромонах Николај[1].
После монашења, на предлог тадашњег Митрополита Србије Димитрија, Николај је отишао на студије у православну Русију на Духовну академију у Петроград, да се “оправослави”[1]. Када је стигао у Петроград, Николај се уписао на Академију као свршени београдски богослпов не помињући факултете и докторске титуле и не показујући писмо и препоруку Митрополита Димитрија које је овај упутио петроградском Митрополиту да се Николају нађе при руци[1]. Николај је био непознат међу студентима, до првог учешћа у дискусији на књижевно - духовној вечери, када је својим знањем, говорничким даром и талентом задивио и професоре и студенте и петроградског Митрополита, који је од руске владе за Николаја издејствовао бесплатну возну карту за путовање по Русији[1].
[уреди] Беседник
Николај се из Петрограда вратио у Београдску богословију, али је желео нешто више од професорског места, тако да почиње серију проповеди по београдским црквама[1]. За беседе је узимао теме из живота са оригиналном обрадом типа: “Лагано корача Христос”, “О мислима у огледалу”, “Чија је земља”, “О омладинском песимизму”, а истовремено је почео да објављује своја писана дела: “Религија Његошева”, “Беседе под Гором”, “Изнад греха и смрти”[1]...
Године 1912. Николај је позван у Сарајево на прославу десетогодишњице српског културног друштва “Просвета”. Дошао је у Херцег Босну где га је дочекала препуна црква и порта као познатог проповедника[1]. Проповед је почео речима[1]:
„Долазим из Србије, тог острва слободе, да вама, нашој браћи у ропству, донесем поздраве Београда.“
Посебно је одушевио босанско-херцеговачку омладину и чланове “Младе Босне”, који су се 1914. године, пред сарајевски атентат, на гробу Богдана Жерајића и над Николајевим “Беседама под Гором”, заклели на верност и истрајност[1]. Николај се тада у Сарајеву упознао са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Дучићем, Шантићем, Ћоровићем и другима[1]. Аустроугарске власти су га на повратку у Београд неколико дана задржале на претресу у Земуну, а следеће године му нису дозволиле да посети Загреб на прослави годишњице Његоша[1].
[уреди] Мисија за време Првог светског рата
У оба Балканска рата, Николај је активно учествовао. Његове беседе су носиле печат херојства и патриотизма; страдање и национални стоицизам српског народа упоређивао је са голготском жртвом Христовом и са страдањем хришћанских мученика и светитеља[1]. После избијања Првог светског рата, почетком 1915. године председник српске владе Никола Пашић је позвао Николаја у Ниш и упутио га у Енглеску и Америку да пропагира српску борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије[1].
Четири године, од априла 1915. до априла 1919. године, Николај је по САД и Енглеској држао предавања у црквама, универзитетима, колеџима, биоскопским дворанама, хотелима и по другим установама, пропагирајући српску ослободилачку борбу против аустроугарске царевине. На великом збору у Чикагу, августа 1915. године придобио је за српску ствар знатан део народа и свештенства и то не само православног него и римокатоличког, протестантског и унијатског, а велики број добровољаца, Срба и Хрвата, отишао је тада на Солунски фронт да помогне српским и савезничким армијама у ослобођавању Србије[1]. Начелник енглеске армије изјавио је после рата, да је Николај био трећа српска армија[1]. Нека своја предавања и беседе из тог времена објавио је у четири књиге на енглеском језику: “Душа Србије”,“Србија у светлости и мраку”,“Духовна препород Европе” и “Агонија цркве”[1].
[уреди] Епископ жички и охридски
После рата, 25. марта 1919. године, док је још увек био у Енглеској, изабран је за епископа Жичког, одакле је крајем 1920. године премештен на Охридску епископију[1]. Наредних година Николај је био члан разних дипломатских делегација и мисија у Атини, Цариграду, Светој Гори, као и у Америци и Енглеској[1]. Tек као епископ Охридски и Жички Николај је развио своју пуну мисионарску и јеванђелску делатност: свакодневно путује по епархији, поучава народ и проповеда, обнавља порушене цркве и манастире, оснива сиротишта за незбринуту децу[1]... Основао је Православну народну хришћанску заједницу познатију као Богомољачки покрет, из кога се регрутује велики број монаха и монахиња који пуне српске манастире[1].
На Николаја су Охрид, са својим древним светињама на обалама Охридског језера, суседна православна Грчка и Света Гора, извршили велики утицај[1]. Он се окренуо Светим оцима и православној византијској класици и духовности јер је схватио да су Свети оци решили пре много векова оне проблеме који су њега мучили[1]. Говорио је и признавао: да је раније налазио да постоје многи нерешени, и нерешиви, проблеми духа и живота људског, али када је упознао Свете Оце Православне Цркве - а то је било у Охриду и Светој Гори - када је увидео да су они све те проблеме већ одавно решили, и то благодарећи Христу Богочовеку, у кога су поверовали и Кога су истински доживели[2]. Од тада је његов животни став гласио: "Бог изнад свега, а човек пре свега.[2]"
У овом "охридском периоду" настају нека од његових најпознатијих дела: “Речи о Свечовеку”, “Молитве на језеру”, “Омилије” и “Охридски пролог”[1].
Године 1934. Николај је враћен на трон Жичке епархије. Одмах је почео са обнављањем манастира Жиче, а обновио је и многе друге манастире, нарочито венац манастира у Овчарско-кабларској клисури[1]. За време конкордатске борбе 1936. године Николај је активно учествовао па је, захваљујући његовом огромном угледу и ауторитету, Конкордат пао[1]. У мартовским догађајима 1941. године, Николај је уз Патријарха Гаврила имао удео у рушењу антинародног пакта владе Цветковић-Мачек што му Немци нису заборавили[1].
[уреди] Други светски рат
Већи део Другог светског рата Николај је провео у заробљеништву. Команданту јужног фронта, генералу Александру фон Леру, Хитлер је издао наређење[1]:
„Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира.“
Чим су Немци окупирали Србију, одмах су војне и полицијске снаге упале у манастир Жичу и изоловале Владику Николаја, а убрзо потом, 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво[1]. Под јаком немачком стражом Николај је у Љубостињи остао до 3. децембра 1942. године када је заједно са јеромонахом Василијем Костићем и својим синовцем Јованом Велимировићем, пребачен у манастир Војловицу код Панчева[1]. Крајем маја 1943. године Немци су у Војловицу довели и патријарха Гаврила[1]. Док је био у заробљеништву, Владика Николај је испунио даноноћним радом и молитвом; У Љубостињи је написао своја позната дела: “Теодул”, “Српски народ као Теодул”, “Средњи систем”, “Индијска писма”, “Мудра игуманија љубостињска”, “Стослов о љубави” и друге књиге[1]. У Војловици је исправио Вуков превод Светог писма Новог завета[1].
Немци су Николаја и Патријарха Гаврила, 15. септембра 1944. године, спровели из манастира Војловице у концентрациони логор Дахау у Немачкој[1]. Ослобођени су 8. маја 1945. године од савезничке 36. Америчке дивизије[1].
[уреди] Емиграција
После ослобођења Николј је емигрирао, јер није желео да се врати у Србију у којој су комунисти дошли на власт, а сматрао је да ће више за свој народ урадити ако остане у емиграцији и покрене своје пријатеље у Европи и Америци да помогну Србији[1].
Преко Енглеске стигао је у САД и тамо је наставио свој мисионарски и списатељски рад[1]. Из овог периода потичу његова дела: “Касијана”, “Земља недођија”, “Жетве Господње”, “Диван” и његово последње недовршено дело “Једини човекољубац”[1]. У САД, заједно са протом Алексом Тодоровићем покреће религиозну библиотеку “Свечаник” у којој су се налазила најзначајнија дела православне хришћанске духовности[1].
Крај живота, Николај је провео у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији[1]. Преминуо је 18. марта 1956. године, док се молио у манастиру. молитви[1]. Из руског манастира, пренет је у српски манастир Светог Саве у Либертвилу и сахрањен уз велике почасти у српском народном гробљу поред манастира[1].
[уреди] Пренос моштију у Србију
Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертвила у Лелић 12. маја 1991. године[тражи се извор]. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина[тражи се извор].
[уреди] Канонизација
На пролећном заседању Светог архијерејског синода Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља[тражи се извор]. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. године[тражи се извор]. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио светом Николају[тражи се извор]. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године[тражи се извор]. У овом манастиру постоји и музеј посвећен Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове "Дом светог владике Николаја" у којој преко лета бораве учесници "Мобе"[тражи се извор].
[уреди] Тропар св. Николају Српском
- Глас осми
- Златоусти проповедниче Васкрслог Христа
- Путовођо рода српскога крстоноснога у векове
- Распевана лиро Духа Светога
- Поносе и љубави монаха
- Радовање и похвало свештеника
- Учитељу покајања свенародни владико
- Человођо богомољне војске Христове
- Свети Николаје српски и свеправославни
- Са свима светима Небеске Србије
- Моли Јединог Човекољупца
- Да подари мир и слогу роду нашему[1].
[уреди] Референце
- ^ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 1,18 1,19 1,20 1,21 1,22 1,23 1,24 1,25 1,26 1,27 1,28 1,29 1,30 1,31 1,32 1,33 1,34 1,35 1,36 1,37 1,38 1,39 1,40 1,41 1,42 1,43 1,44 1,45 1,46 1,47 1,48 1,49 1,50 1,51 1,52 1,53 1,54 1,55 1,56 1,57 1,58 1,59 1,60 1,61 1,62 1,63 1,64 1,65 1,66 1,67 1,68 1,69 1,70 1,71 Књига "Владика Николај у служби Богу и роду" издање из маја 2003. - Ваљево; Глас Цркве - Ваљево
- ^ 2,0 2,1 2,2 2,3 Атанасије Јефтић - Народни човек на сајту www.svetosavlje.org
