Морис Равел
Из пројекта Википедија
Џозеф Морис Равел (Joseph-Maurice Ravel, 7. март 1875 - 28. децембар 1937), је био француски композитор, пијаниста и заједно са Клодом Дебисијем главни заступник импресионизма у музици.
Садржај |
[уреди] Легија части
Када покушамо да нашем сећању приближимо лик Мориса Равела, далеко смо од оног схватања његовог стила које га дефинише француском изреком „Тоур де форце". Исто тако не мислимо да се о Равелу и његовом односу према француској култури може говорити онако како је то учинио Жан Зеј опраштајући се 30. децембра 1937 са остацима уметниковим. Када је реч о Равелу, мислимо пре свега на човека који је после Верденске епопеје одбио да прими орден Легије части који му је за заслуге додељен. Према рату и према ономе што је у њему преживео као обичан војник, Равел је имао једно интимно осећање које је изразио својом композицијом ,,Le Tombeau de Couperin".
[уреди] Ратни другови
Пишући „Прелудијум", „Фугу", „Форлану", „Ригодон", „Менует" и „Токату", — ставове ове композиције — Равел се одужио сенима својих у рату палих другова чија имена се налазе у зачељу појединих ставова. Ова чињеница несумњиво уноси светлости у карактер уметника. Али, то није разлог због кога нас она, пре осталих података из његовог живота, интересује. Она је, израз једног посебног, нарочитог сукоба који се у Равеловом идеолошком назирању одиграо. Несумњиво је, композицијом ,,Le Tombeau de Couperin" Равел хтео да саопшти комадић свог животног искуства, свог односа према непосредној стварности. Али, зар долази у сумњу да су ове композиције далеко од оне стварности коју је Равел видео, тачно онолико колико и Couperin од наших дана, односно Равела.
[уреди] ,,Le Tombeau de Couperin"
,,Le Tombeau de Couperin" је адаптација једне старе музичке форме која је негована у XVII веку а у којој се низ од неколико музичких комада спајало у целину посвећену једноме мајстору, учитељу или умрлом пријатељу. Али није само назив инспирисао Равела. У своме делу он је модерном тонском језику прилагодио и саму унутарњу архитектонику композиције. Свака од поменутих pijesa из његовог албума открива један страсан интерес према несталим формама, једну пасију према оживљавању мртвог.
[уреди] Балет
У односу на остала Равелова остварења ова склоност не само што није изузетна, него је напротив редовна појава. Балет „Adelaide ou le langage des fleurs" има фантастичну фабулу у којој се као актери појављују најразноврснији цветови учествујући у развоју радње. Форма је међутим инспирисана бечким валцером (Дакле, оживљавање прошлости садржано и формално). Буфо опера „L'Heure espagnole" значила је за Равела једну привлачну могућност да у првој сцени прикаже, својственим хумором, живот једне мале сајџинице препуне минијатурних живих организама. (Оживљавање машина). Форма је реинкарнација опере буфо из XVIII века (Обнављање нестале форме).
[уреди] Болеро
,,У његовом лирском делу „L'enfant et les sortileges", наслони софе одвајају се, седишта нестаје а фотеља храмајући тромо као каква огрома крастава жаба, удалује се... клупа, канабе, столице од трске дижу, ко руку ко ногу, певајући снажно у хору: „Нема више детета" (Оживљавање употребних предмета). У својој јединственој Сонатини из 1905 која је и као целина обнављање Клементијевог облика из XVIII века, Равел освежава стари француски менует. У дивном балету „Ma mere l'Oye", он реинкарнира форму „Паване" из XVI века. У прослављеном „Болеру" васкрсава прототип данашње обое, „Hautbois d'amoure". У балету који пише по наруџбини Сергија Дијагљева, обнавља митолошку фабулу о Dafnisu и Cloe, коју Пан, сећајући се нимфе Сиринкс, ослобађа из ропства пирата. Откуда та страст према прошлом, несталом, мртвом. Одговор на ово питање помоћи ће нам да разумемо и онај основни сукоб чији израз преставља ,,Le Tombeau de Couperin".
[уреди] Биографија
Морис Равел сјединио је у себи три разнородне културе (или бар утицаје тих култура): шпанску, по мајци која је била Баскијка, швајцарску, по оцу који отуда води порекло, а француску, по средини у којој се развијао. Син скромног инжењера из Сибура, Равел је васпитан у околини која му је утиснула менталитет ситног грађанства с краја прошлога века. У париском наставку школовања проширио се додуше круг Равеловог интересовања али не у правцу превазилажења стечених погледа већ у смислу њиховог потврђивања.
[уреди] Париз
У Париз је дошао делимично упознат са музичком граматиком у коју су га упутили Henri Ggis и Charles-Rene. Његов интерес усредсређен је у то доба готово искључиво на његове харомонске задатке и на лекције из клавира. Пре него што је ступио на конзерваториј окушао је срећу и у слободној композицији пишући варијације на један Шуманов корал, затим једну гротескну серенаду (која је изгубљена) и став једне сонате. Као 14 годишњи дечак улази у класу Anthiome-a на Париском конзерваторијуму. Први успех постигао је 1891 освајањем наградне медаље после чега бива примљен у виши отсек професора Charle de Beriot.
[уреди] Композитор
У 19 години већ компонује „La Ballade de la Reine morte d'aimer" према поеми Roland de Mares-a. Истовремено га инспирише Verlain за једну песму уз пратњу клавира названу ,,Un grand sommeil noir". У складу са његовим, онда романтичарским предиспозицијама је и „Rapsodie espagnole" за оркестар. Још увек на конзерваторијуму он посвећује највећи део свога времена студијама хармоније у којима га руководи Pessard, контрапункта и фуге у које га уводи Andre Gedalge. Међутим, у његово дотадашње спокојство марљивог ученика почиње да уноси немир композитор, проглашен за параноика — у ствари један од најсмелијих реформаторских духова новије француске грађанске музике — Ерик Сати.
Својим застрашеним колегама Равел, у паузама између часова, открива његове фантастичне клавирске композиције са пркосним и ироничним коментарима. Ево једнога од њих: „На светиљци. — Не палите још. — Имате времена. — Можете запалити. — Расветлите мало испред вас. — Ваша рука је пред све-тиљком. — Повуците своју руку и ставите је у џеп. — Чекајте".
[уреди] Утицај Сатија
Убрзо утицај Сатија потискује Равелов интерес за конвенционалне форме и у њему се постепено формира склоност за бизаран израз, за карикатуру и гротеску. У прави час спустила се рука Габриел Фореа на раме младог провинцијалца да га задржи испред екстрема. Чим је Форе 1896 наименован за професора композиције на Париском конзерваторијуму, Равел је ступио у његову класу. Дирљива наклоност везује од првог тренутка учитеља и ученика који одмах компонује једну увертиру за оркестар названу „Шехерезада" а затим „Pavane pour une Infante defunte", прву од композиција своје младости коју Равел касније признаје: „Иронијом случаја, писао је он 1912, прво дело о коме треба да дам рачуна је моја „Паван". Али ни блага умереност Фореа није била довољно моћно оружје да ублажи Равелову страст која сад добија вид супротног еxтрема у тежњи за новим.
Он изненађује свога учитеља износећи пред њега свој ,,Jeux d'eau", бујицу нових звукова неуобичајених хармонских склопова и рафиновану пианистичку технику. Међутим, ево шта о томе делу каже критичар Вили 1899 године: „Огромна бујица, али састав идиотски. Почетак колебљив: леви огранак руске школе који онерасположене слушаоце — узнемирене поред осталог агресивним одобравањем једне шачице голобрадих кликаша, гони да протестују и звижде. Чему ово дивљаштво? — То ме жалости због младог Равела, почетника додуше средње надареног, али који ће можда моћи кроз дванаестак година да постане нешто, ако не неко, под условом да се много труди..."
[уреди] Неразумевање
Овде се очевидно не ради о каквом случајном неразумевању на које Равел наилази, како код публике тако и код критике (а делимично чак и код свога учитеља) већ о принципијелном сукобу између конзервативног укуса једне аристократизирине грађанске публике и реформаторских настојања младог „занесењака" који стоји у опозицији према њој. Исто тако, нема никакве сумње да је у Равеловом формирању дошло до раскрснице са које је он сагледао перспективу свог уметничког пута. Равелов револт противу романтичарског формализма није управљен само према овоме схватању уметности већ добрим делом и противу основа на којима то схватање ниче. Он претставља уметнички вид оног незадовољства које је ситно грађанство пред крај прошлога века испољавало према плутократији, а које се у литератури манифестовало у такозваном малограђанском негаторском реализму названом „натурализмом". Угрожено у својој егзистенцији ово ситно грађанство наглашавало је своју опозицију према друштву у чијем склопу се налазило, задовољавајући се критичком опструкцијом према појавама дневног живота — али избегавајући да зађе у основне сукобе друштва на којима и само почива.
[уреди] Импресионизам
Да би покрио латентне, живе супротности тога друштва, Равелов импресионизам оживљава мртве ствари и митологизира природу.
Ето, то је разлог због кога Равел прибегава павани, менуету, валцеру, то је узрок његове неспособности да стварност изрази друкчије — чак и онда кад га она притискује и мучи, — то је повод оног основног и дубоког сукоба који одражава његово дело „Tombeau de Couperin". А тај основни сукоб, односно његово објашњење уноси светлости и у ону карактеризацију његовог стила која се формулише са „Тоур де форце". Јест, Равел је написао концерт за једну руку, он је остварио композицију у којој жонглира са кичом (—„ Tzigane"), он је остварио „Болеро" на једној јединој музичкој фрази коју је цизелирао годинама, он је дао јединствене примере најаутентичнијег валцера, а ипак је остао Равел, на висини своје недостижне префињености. Али зар то упорно пркошење напорима да се победе мртве схеме и папирни задаци које је названо „Tour de farce", није друга форма оног истог настојања да се прикрију латентне супротности друштва, привидном борбом са елементима за освајање истине? И Дебиси је имао своју „Кутију играчака", и у његовим композицијама ветар прича о ономе што је видео на Оријенту, а клавирски звук дочарава мирисе мора, живот морских таласа и сунчаних зракова који се у њима купају.
То је особеност Равеловог импресионизма а истовремено једна од најтипичнијих одлика музичког импресионизма уопште.
[уреди] Спољашње везе
