Срби у Ванкуверу
Из пројекта Википедија
Први Срби у Ванкувер, Канаду, долазе двадесетих година 20. века. Многи досељеници, углавном из крајева Лике, Херцеговине и Црне Горе налазили су послове у рудницима Британске Колумбије. Жене, често неписмене, такође су налазиле тешке физичке послове. Иако многима није била намера да трајно остану у тим крајевима, већина је у Ванкуверу створила породице и никада се није вратила у стари крај.
|
Садржај |
[уреди] Период после Првог светског рата
После Првог светског рата, настанком Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, већину досељеника су чинили рибари из Далмације. Имали су своје бродове па су многи досељени Срби нашли посао код њих. Из године у годину Срби и Хрвати су били све ближи славећи заједно и један и други Божић, обе Нове године, итд. Њихова деца су одрастала заједно, међусобно женила и удавала, стварала своје породице.
Из таквог пријатељства и поштовања једних према другима дошло је и до куповине заједничке зграде на Хејтингс улици. Ту су се састајале и дружиле целе фамилије. Назвали су је "Јединство". Биле су то касне тридесете године. "Јединство" је било омиљено састајалиште све до почетка Другог светског рата, када се тадашња заједница распала. Срби и Хрвати су се договорили да зграду продају и новац поделе.
Срби, у жељи да поново створе свој кутак, купују земљиште на месту на коме је сада зграда Црквено школске општине "Свети Архангел Михаило", у Хејтингс улици. Ратни вихор, који је тада харао Европом, је изградњу зграде одложио за боље дане. У то време је била важнија помоћ пријатељима и фамилији у старом крају.
[уреди] Период после Другог светског рата
По завршетку Другог светског рата удруженим снагама Срби из Ванкувера и Сијетла започињу изградњу свог првог дома. Завршен је и отворен 1947. године. Назван је "Плави Дунав". Лепа зграда, како неки стари са поносом кажу - лепотица у том делу града, брзо је постала омиљено место за окупљање. У то време су се састајали сваке суботе и празника. Време је брзо пролазило уз причу и песме из старог краја. Било је уобичајено да на бину изађе једна група из Лике, отпева омиљене песме, затим је замени група из Херцеговине са својим песмама, па из Црне Горе, итд. Тако се певало до касно у ноћ.
Од 1947. године српска колонија је расла из дана у дан, посебно доласком многих политичких емиграната. Све више се осећала потреба за проповедањем Православне вере, па зграда "Плави Дунав" мења статус 1957. године и постаје Црквено-школска општина "Свети Архангел Михаило".
Црквено школска општина "Свети Архангел Михаило" је колевка многих српских организација. Најпознатија и једна од најстријих, "Српски савез Соко", потекла из Америке, затим Коло српских сестара "Косовка девојка", фолклорни ансамбл "Млада Србадија" и фудбалски клуб "Бели орлови".
[уреди] Нови културни центар
Црквено школска општина је на свом земљишту у Барнабију изградила нови Српски Дом културе. Под овим кровом се налази и црква "Свети Архангел Михаило" са вишенаменском салом, библиотеком, позориштем, националним рестораном, као и многим српским организацијама из Ванкувера. Почетком 1990-тих година, огроман број Срба се доселио у Канаду са простора бивше Југославије. Процењује се да сада између 15,000 и 20,000 Срба живи у Британској Колумбији.
