Стево Жигон

Из пројекта Википедија

Стево Жигон

Стево Жигон је био велики српски глумац и режисер. Родио се у Љубљани 8. децембар 1926. године, а преминуо је 28. децембра 2005. у Београду.

Садржај

1 Биографија
2 Режирао
3 Улоге у позоришту
4 Улоге на филму
5 Улоге на телевизији
6 Књиге
7 Признања
8 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Као млад човек две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге, циничних и хладних, немачких официра.

Студирао глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952 у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду. На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији. На филму дебитује 1950. двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији (нпр. ТВ-серије Отписани и Повратак отписаних), те у кратким играним филмовима (нпр. Н.Стојановића).

1968. за време јунских студентских демонстрација у Београду, његова појава у дворишту филозофског факултета и његов наступ са инсертом из позоришног комада "Дантонова смрт" где је играо поштеног, бескомпромисног и суровог Робеспјера са његовим говором на суђењу Дантону "...а они, манекени Револуције, се возе кочијама и блудниче! Њима је Револуција постала занат!!.." је изазвао експлозију одушевљења студената који су га слушали и гледали.

По идеолошком опредељењу се изјашњавао као комуниста. Категорично је бранио идеје атеизма.

Ожењен, и супруга Јелена и ћерка Ивана, су познате глумице. Преминуо 28.децембра 2005. г. у Београду