Стефан Немања
Из пројекта Википедија
Стефан Немања (такођер Стеван Немања; 1113-13 Фебруар 1199) је био средњовјековни српски владар који је зачео владарске лозе Немањића, велики жупан Рашке (1166-1199, ујединитељ и творац српске државе). Живот је окончао као монах Симеон у манастиру Хиландар, једној од бројних задужбина које је подигао за живота; али му је тијело пренесено у Студеницу. Он је један он светаца Српске Православне Цркве.
Садржај |
[уреди] Живот
Стефан Немања је рођен 1113. године, у Рибници на Морачи, једном од највећих континенталних градова Дукље (Зете), као син изгнаног српског кнеза Завида од Захумља из династије Вукановића. На мјесту Немањиног рођења накнадно је изграђен манастир Светога Петра и Павла. Иако му је отац био православац, Немању крсте католички свештеници јер у Зети тог доба није било грчких попова и због традиционалног доминирајућег утицаја римокатоличке цркве у Зети чије је седиште биле архиепископија у Бару.
Након пораза краља Ђорђа и егзодуса његове гране династије Војиславића и њихових присталица у Рашку, Немања се вратио са породицом на своје рашке породичне посједе. При доласку у Рас, Немања је поново крштен у Расовој епископалној цркви светог Петра и Павла, овога пута по православном обреду, доминантној религији у Рашкој, и од стране грчких свештеника.
[уреди] Кнез
Када је напунио пунолетство, Немања је на управу као удеони кнез добио крајеве око река Расине, Топлице, Ибра и Пусте реке. Стеван Немања је добио титулу Царскога сна од византијског цара Мануела I Комнена 1161. године. 1162. године срео се с императором у Нишу, гдје му је цар даровао Дубочицу да самостално влада. 1163 године, Немањин брат Тихомир је постао Велики рашки жупан мјесто Десе. 1164 године Немањини одреди су учествовали у војевањина Византијске војске у Срему и још од 1163 у рату против Угарског краљевства. Немања је саградио манастир Светог Николе у Куршумлији и манастир Свете Богородице код Косанице-Топлице без претходног договора с савладарском браћом, Тихомиром, Мирославом и Страцимиром. Браћа су га позвала на сабор у Рас, гдје су га преварила и заробила га у пећину код Раса. Убрзо се Немања ослободио и приписао свој успјех Светом Ђорђу.
[уреди] Велики Жупан
[уреди] Прва владавина
1166.-1168. Кнез Немања је збацио Тихомира, прогласио се за великог жупана Рашке и прогнао браћу из земље. Подигао је војску и пресретнуо најамничку војску Франака, Турака и Грка коју је послао византијски цар да врати Тихомира на пријестол. Битка се одиграла код Пантина, на Косову. Војска је побијеђена, а Тихомир се удавио бјежећи преко ријеке Ситнице. Немања је узео титулу "Стеван" у част свеца своје породице - Стефана и утврдио се као независни Велики Рашки Жупан. 1171. године подигао је манастир Ђурђеве ступове у Расу за своју будућу династију у част Светог Ђорђа. Покушао је подићи побуну против Византије 1172. године, али се она завршава неуспјехом и Немања одлази у ропство у Константинопољ.
[уреди] Друга владавина
Манојло га је вратио на пријестол под заклетвом да се неће никада више бунити против Манојла. Вратио је Мирослава кога је поставио за Великог кнеза Хума, а Страцимира за кнеза Западног поморавља и натјерао Првослава, Тихомировог сина, да се званично одрекне насљедства у Немањину корист. Ове године је искористио да прогони богумилске јеретике који су се ширили по рашкој земљи. Као византијски вазал Немања учествује у бици код Мириокефалона (1176). Ово савезништво ће трајати све до смрти Манојла Комнина.
Стефан Немања је као владар имао бројне сукобе, али и склапао многе савезе са Византијом, Угарском, Немачком, Рагузом - данас Дубровник (1186.), Млецима, Бугарима што је омогућило знатно проширење територије рашке државе. После смрти Манојла Комнина, чија је држава обухватала и Угарску и суседне српске државе, Византија је запала у дуготрајну кризу. Велики жупан Стефан Немања користи слабости и тешкоће Византије да прошири власт до Јужне и Велике Мораве, на територију данашњег Косова, равницу око Скадарског језера и приморске градове од Котора до Скадра. Под управом Немањине браће и синова нашле су се и територије некадашњих кнежевина Захумља (без Корчуле), и Травуније, Неретвљанска Крајина, Зета, Хвосно (Метохија без Призрена), област између Дрине и Велике Мораве и средњи и горњи ток Дрине, тако да је српска држава обухватила простор између река Неретве и Јужне Мораве, приближно од планине Рудника до обале Јадранског мора.
Док му је престоница још у Расу Стефан Немања, сада велики жупан, осваја Ниш 1183. године, продирући дубоко у византијску територију, до Софије. Добро познајући стратешки значај Ниша (у коме је рођен цар Константин) он планира да престоницу државе пресели у "најпознатији од својих градова". Ипак, 1190. године Ниш је поново византијски град, иако је Стефан Немања, велики градитељ и обновитељ цркава чије је државне интересе пратила црквена политика, у Нишу као у јаком црквеном средишту, за кратког столовања обновио неке цркве, а неке саградио.
Он је први српски владар који је једном немачком владару понудио војно и политичко савезништво - при сусрету са царем Фридрихом Барбаросом у јулу 1189. године у Нишу. Када се Византија ослободила притиска крсташа, у новим сукобима Немања је приморан да врати освојене земље око Ниша и даље на исток. Пошто је претрпео пораз у бици на Морави 1190, закључен је мир у коме Византија није имала снаге да наметне битне територијалне промене. Стефан Немања добија од Византије признање српског државног суверенитета, а његов син Стефан (будући првовенчани краљ Србије) византијску принцезу Евдокију, нећаку византијског цара Исака II Анђела за жену.
Стефан Немања је са супругом Аном имао три сина и две ћерке:
- Вукан Немањић (11??-1208), владар Дукље и Далмације 1196-1208
- Стефан Немањић (11??-1228), велики жупан 1196-1217, краљ 1217-1228
- Растко Немањић (1169 или 1174-1236), Свети Сава, први српски архиепископ 1219-1233
- Ефимија Немањић, удата у Солун за епирског деспота
- ћерка непознатог имена, удата за бољара у Скопљу
На државном сабору 1196. Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана Првовенчаног, коме је дао Рашку на управу. Старијем сину Вукану оставља Зету, Требиње, Топлицу и Метохију. Замонашио се у Студеници и примио име Симеон, као и његова жена Ана, потоња монахиња Анастасија. Преминуо је на Светој Гори 13. фебруара 1200, у манастиру Хиландар који је подигао са најмлађим сином Растком, у монаштву названим Савом.
Ктитор је манастира Студеница, Кончул, Бистрица, Ђурђеви ступови (1170-1171) код Раса, цркве Светог Николе и Светог Великомученика Пантелејмона у Нишу, св. Богородице у Топилу. Подизао је манастире у земљи, али је и слао је дарове хришћанским светињама и ван своје државе: Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, цркви Светих апостола у Риму, св. Николе у Барију, манастиру св. Богородице Евергетике у Цариграду.
Заједно са сином св. Савом оживео је запустели манастир Хиландар на Светој Гори 1198. Према предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски Сабор канонизовао за светитеља, свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти точиле миро. У дворишту Хиландара и сада рађа лоза, коју је посадио Свети Симеон, чији плодови по предању имају чудотворна, исцелитељска својства. Његове мошти је 1207. године св. Сава пренео у његову задужбину, Царску лавру манастира Студеница, где и данас почивају.
[уреди] Занимљивости
Српска православна црква га прославља 26. фебруара по грегоријанском, односно 13. фебруара по јулијанском календару.
У организацији САНУ одржан је Међународни научни скуп Стефан Немања - Свети Симеон Мироточиви са кога је објављен и зборник радова.
| Претходник: Завида |
Немањићи | Наследник: Стефан Првовенчани |
| Претходник: {{{пре2}}} |
{{{списак2}}} | Наследник: {{{после2}}} |
| Претходник: {{{пре3}}} |
{{{списак3}}} | Наследник: {{{после3}}} |
| Претходник: {{{пре4}}} |
{{{списак4}}} | Наследник: {{{после4}}} |
[уреди] Тропар Светом Симеону Мироточивом (Глас 3)
Божественују благодатију просјетивсја,
и по смерти показујеши свјетлост житија твојего,
источајеши бо миро благо уханија,
притекајушчим к рацје мошчеј твојих:
и људи твоја наставил јеси к свјету богоразумија,
Симеоне оче наш, Христа Бога моли,
даровати нам велију милост.
[уреди] Види још
- Година смрти Немањине - студија Павла Поповића
- Свети Срби
