Иван Мештровић

Из пројекта Википедија

Иван Мештровић
Фотографија Ивана Мештровића
рођен:	15. август, 1883. Врпоље, Славонија, Аустро-Угарска
преминуo:	16. јануар, 1962. Саут Бенд, САД

Иван Мештровић ( изговор) (15. август 1883. – 16. јануар 1962.) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта.

Садржај

1 Живот
2 Рад
3 Спољашње везе
4 Галерија

[уреди] Живот

Мештровић је рођен у малом граду Врпоље у Славонији, али је своје детињство провео у селу Отавице у Далмацији (оба места су у то време припадала Аустро-Угарској). Као дете, Мештровић је слушао епску поезију, народне песме и историјске баладе, док је чувао овце. Рођен је у сеоској католичкој породици, а његова религиозност обликовала се под утицајем пучке религиозности, Библије и касног Толстоја.

Са шеснаест година, Харолд Билинић, каменорезац из Сплита, препознао је његов таленат и узео га је за шегрта. Његов уметнички таленат развио се гледањем знаменитих грађевина Сплита, уз помоћ при школовању Билинићеве супруге, која је била професор у средњој школи. Ускоро, пронашли су једног бечког власника рудника, који је финансирао Иваново пресељење и школовање у Бечу. Морао је у накраћем року да научи да говори немачки и да се прилагоди новој средини, али је упрокос бројним проблемима завршио студије.

Своју прву изложбу приређује 1905. године у Бечу са групом Сецесија, уз приметан утицај стила Арт Нове. Његов рад је убрзо постао популаран и Мештровић почиње да зарађује довољно за учешће на интернационалним изложбама, на које је путовао са својом супругом Ружом Клајн.

Године 1908. сели се у Париз. Скулптуре направљене у том периоду, доносе му међународну репутацију. У Београд се сели 1911, а убрзо потом у Рим, где је примио награду за дело Српски павиљон на римској међународној изложби. У Риму је провео наредне четири године студирајући на скулптурама античке Грчке.

На почетку Првог светског рата, после атентата у Сарајеву, Мештровић је покушао да се врати у Сплит преко Венеције, али га је од тог пута одвратио његов опозициони став према аустро-угарским властима. Током рата путовао је да би учествовао на изложбама у Паризу, Кану, Лондону и Швајцарској. Био је члан Југословенског одбора.

После Првог светског рата вратио се кући, у новоосновану Краљевину Југославију и упознао другу љубав свог живота, Олгу Кестерчанек, са којом се оженио. Имали су 4 деце - Марту, која је рођена у Бечу и Твртка, Марију и Мату, који су рођени у Загребу, где су се преселили 1922. Касније би зимске месеце проводили у својој палати у Загребу, а летње у летњој кући направљеној ' 30. година у Сплиту. Постао је професор, а касније директор Културног института у Загребу. Наставио је са прављењем великог броја дела.

Путовањима по читавом свету су се наставила, излагао је своја дела: у Бруклинском музеју (1924), Чикагу (1925), као и у Египту и Палестини 1927. године.

Због његовог става према Италији, када је осудио италијански ирединтизам према Далмацији, и Немачкој, када је одбио Хитлеров позив да посети Берлин ' 30, усташе су га на кратко затвориле током Другог светског рата. Уз помоћ Ватикана, пребацио се у Венецију и Рим, доцније у Швајцарску. Цела његова породица није успела да се извуче пред налетима рата – његова прва жена Ружа Клајн умрла је 1942. заједно са својом јеврејском породицом у Холокаусту. Касније, брата Петара затвориле су комунистичке власти.

Титова Југославија је позвала Мештровића да се врати, али је он одбио да живи у комунистичкој земљи. Године 1946, Универзитет у Сиракузи понудио му је професорско место и он се преселио у Сједињене Државе. Још 1945. добио је америчко држављанство, а десет година касније постаје професор на Универзитету Нотр Дам.

Пре него што је умро, Мештровић се на кратко вратио у Југославију последњи пут да би посетио Алојзија Степинца, затвореног због веза са фашизмом, и Јосипа Броза Тита.

На захтев југословенских културних посленика, послао је 59 статуа из Сједињених Држава у Југославију (укључујући и споменик Петра Петровића Његоша), а 1952. додатних 400 скулптура и различитих цртежа.

Смрт Мештровићеве деце као да је утицала и на његову. Његова кћерка Марта, која се је доселила у Канаду, умрла је у 24. години 1949; његов син Твртко, који је остао у Загребу, умро је 1961. године. Мештровић је направио четири глинене скулптуре, да би обележио смрт своје деце, Марте и Твртка. Неколико месеци доцније, Иван Мештровић је умро у својој 79. години живота у граду Саут Бенд, држава Индијана (САД). Према његовим последњим жељама, последњи остаци су му пребачени у Отавице, где су кремирани.

[уреди] Рад

Иван Мештровић је извајао преко педесет споменика током свог двогодишњег боравка у Паризу (1908-1910). Тему боја на Косову нарочито је обележио споменик Косову у Паризу. Много његових раних дела носе пансловенску ноту са циљем да се сви јужни Словени уједине.

Са стварањем прве Југославије, његов рад се преоријентише на музиче инструменте и кепеле. Себе је пректично оријентисао на религиозне мотиве, прављене нарочито од дрвета, под утицајима византијске и готске архитектуре. Најпознатија дела из тог периода су Распеће и Madonna; касније је био више импресиониран Микеланђелом Буонаротијем, када је правио велики број камених рељефа и портрета.

У његова најпознатија дела се убрајају:

Гргур од Нина у Сплиту.
Јосип Јурај Штросмајер у Загребу
Захвалност Франсуској у Београду на Клемегдану
Незани јунак на Авали код Београда
Светозар Милетић у Новом Саду
Индијанац у Чикагу

Галерије са његовим делима:

Мештровићева галерија у Сплиту, отворена после његове донације 1950, која укључује 86 статуа, 17 цртежа и осам бронзаних статуа на отвореном, 28 рељефа у дрвету.

Меморијална галерија Иван Мештровић направљена 1973. Врпољу, његовом родном месту, са 35 радова у бронзи и камену.

Народни музеј у Београду, који поседује споменике као што су Милош Обилић, Косовка девојка, Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа, Удовица

[уреди] Спољашње везе

Фондација Иван Мештровић ((hr)) ((en))
Anketu.com ((hr)) ((it))
Louisiana Art & Science Museum - Meštrović Collection ((en))
University of Notre Dame - Ivan Mestrovic Papers ((en))

[уреди] Галерија

Споменик Незнаном јунаку, Авала код Београда	Победник, Београд, Калемегдан	Споменик Петру Петровићу Његошу на Ловћену	Косовским осветницима 1912-1913. (рељеф)
Индијанац, Чикаго