Сида

Из пројекта Википедија

Црвена врпца је усвојени симбол солидарности са људима који су ХИВ позитивни и са људима који болују од СИДЕ.

Сида је неизлечива болест која представља последњи стадијум инфекције вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ) и дефинисана је као скуп симптома и инфекција који резултују слабљењем и уништењем имуног система. На тај начин наш организам бива онеспособљен да се брани од било које друге болести или инфекција. СИДА је акроним од француског назива за синдром стеченог имунолошког дефицита а AIDS од енглеског назива Acquired Immunodeficiency Syndrome.

Треба разликовати појмове ХИВ позитивна особа (ХИВ+) и особа оболела од сиде. То су две повезане али различите ствари. ХИВ позитивна особа је особа заражена вирусом ХИВ, а код особе оболеле од СИДЕ је вирус ХИВ-а дошао до последње фазе после чега наступа смрт. Ако је нека особа зарашена ХИВ-ом то значи да је она ХИВ+ али то не значи да она има СИДУ. До појаве болести може да потраје од две до десет година. ХИВ+ особа може да изгледа потпуно здраво, способна је за рад или било какву другу активност као и било која здрава особа. Особа може бити ХИВ позитивна дуг временски период без развоја симптома било које од болести која карактерише овај синдром.

Хив се не може добити купањем у базену, уобичајеним социјалним контактима, конзумирањем хране коју је спремила ХИВ+ особа, боравком у истој просторији са ХИВ+ особом и сл. Животиње и инсекти као комарци не могу пренети ХИВ или СИДУ нити оболети од ње, јер само у крви човека се налазе ЦД4 лимфоцити за које се вирус везује.

[уреди] Спречавање болести

Пошто зараза најчешће долази сексуалним путем, најбоље је током сексуалног чина користити кондом. До заразе често долази и код наркомана који користе исту иглу за дрогирање, па им се препоручује коришћење једне нове стерилне игле приликом сваког новог убадања. Током трудноће, порођаја или дојења постоји ризик од 15–30% за пренос ХИВ-а са мајке на дете. Студије су показале да коришћење разних лекова смањује ризик од преноса вируса ХИВ-а са мајке на дете. ХИВ се може пренети на три начина: незаштићеним сексуалним односом, путем заражене крви и са мајке на дете. ХИВ-а има у свим телесним течностима, али у довољној количини да би се неко заразио има га само у крви, вагиналном секрету, сперми, пресеменој течности и мајчином млеку. Будући да још увек не постоји ефикасна вакцинација против ХИВ-а, превентивни напори су пре свега усмерени у смислу едукације становништва о начину ширења вируса, мерама које се могу предузети како до инфекције не би дошло. Едукација је најчешће организована на нивоу Здравствених центара и Домова здравља, такође, и помочу бројних организација које се баве пре свега вршњачком едукацијом.

[уреди] Инфекција

Снимак ХИВ-а електронским микроскопом

У раним осамдесетим годинама 20. века, смрт од опортунистичких инфекција које су махом погађале пацијенте у постоперативном периоду трансплатације, почеле су да се појављују код махом здравих мушкараца хомосексуалне оријентације. 1983, француски онколог Лук Монтањер, научник на Пастеровом институту у Паризу, изоловао је нови тип вируса, другачијег начина репродукције, који се размножавао у лимфним чворовима човека. Скоро истовремено, група научника у Америци предводјени Робертом Галоом са Националног института за рак у Мериленду и вирологом Џејом Левијем са калифорнијског Универзитета у Сан Франциску, изоловала је нови тип ретровируса код оболелих од АИДС-а, и особа које су имале непосредан контакт са њима али су биле без симптома. Све три групе научника изоловале су вирус касније назван вирусом хумане имунодефицијенције, односно проузроковач АИДС-а.

Извор глобалне епидемије АИДС-ом се свакодневно увећава. У САД-у извор вируса се у почетку налазио концентрисан у хомосексуалној заједници, и брзо се ширио као последница промискуитетног понашања, и код појединих категорија становништва, као што су нпр. оболели од хемофилије, који су најчешће инфицирани трансфузијом крви. Вирус се затим убрзано ширио код интравенозних наркомана, а затим се хетеросексуалним контактом даље преносио и на остале групе становништва, нарочито путем проституције и другог облика ризичног понашања. Код хомосексуалаца, учесталост вируса је 48%, а код ИВ наркомана око 26%. Ширење вируса у хетеросексуалној популацији је нагло порасло, тако да износи око 10%. На глобалном плану, ширење вируса поприма облике пандемије. Од регистрованих 33.4 милиона људи који имају ХИВ или АИДС у 1998. години, 68% живи у субсахарској Африци, иако становништво те регије чини само 10% укупне светске популације. Од појаве епидемије, преко 83% смртних случајева је регистровано у Африци. Најтеже погођена област, субсахарска Африка, има у урбаним регијама сваког четвртог инфицираног становника, а 70% годишње инфицираних особа потиче из ове области.

Инфекције су присутне и у осталим деловима света, иако слабије у поређењу са Африком, али број оболелих и у њима расте сваке године. 22% инфицираних и оболелих живи у југоисточној и јужној Азији, 4% у Јужној Америци, 4% у Северној Америци и на Карибима, а 2% у Европи и централној Азији. У Азији, Африци и на Карибима, болест се најчешће преноси хетеросексуалним путем.

Грађа ХИВ-а

Најчешћи тип ХИВ-а у Европи, Америци и централној Африци је тип ХИВ-1. У западној Африци, болест је проузрокована типом ХИВ-2, који је јако сличан типу ХИВ-1. Иако неки од ових типова вируса не могу бити установљени уобичајеним крвним анализама, постоји мала вероватноћа прогресије ових вируса ван подручја на ком су устаљени.

Да би дошло до инфекције и развоја болести вирус мора да доспе у крв, где се везује за CD4+ Т лимфоците. Вирус се деловима свог омотача (gp120) "прикачи" за рецепторе на површини CD4+ T лимфоцита. Након везивања, вирус улази у ћелије, "уграђује" се у једро ћелије домаћина, и под утицајем различитих стимуланса почиње да се размножава. Исход инфекције ћелије је најчешће смрт инфицираних ћелија. Свеукупан резултат смрти CD4+ T лимфоцита је и постепен пад броја ових ћелија, којих у здравом организму има око 1200. После дуго времена када њихов број падне испод неке критичне вредности (око 200), човек почиње оболевати од најразличитијих, и за здраве људе баналних инфекција (тзв. опортунистичких инфекција). Тада наступа сида. Ове инфекције су за људе оболеле од сиде често тешке, а неки од њих и смртоносне, јер су управо лимфоцити главни команданти одбране од свих могућих микроорганизама, тумора и страних материја.

Смрт оболелих од АИДС-а не настаје због присуства ХИВ-а као патогена, већ прогресивним оштећењем имуног система када он престаје да буде отпоран на патогене који се могу наћи у окружењу. Појава било које од више од 25 опортунистичких инфекција које карактеришу АИДС као синдром, и присуство мање од 200 ЦД4 Т-ћелија по Шаблон:Mm³ крви, код инфицираних индивидуа ХИВ-ом, омогућава постављање дијагнозе.

[уреди] Откривање и дијагностика

Иако је ХИВ у САД познат од 1981. године, идентификација вируса као проузрокујућег агенса није обављена до 1983. 1985. развијен је први тест за откривање вируса, коју је развила научна група Роберта Галоа. Овај тест може да покаже присуство антитела против ХИВ-а у крви, као индикацију да је особа била изложена вирусу. Међутим, у периоду од четврте до осме недеље по инфицирању тест је негативан, због одложеног имуног одговора организма. 1996. у тестирање је уведена и додатна метода, која открива присуство антигена, односно протеина које производи сам вирус. Према томе, тест може да открије присуство вируса и пре реакције имуног система. Новије, још прецизније методе, омогућавају откривање вирусног генетичког материјала. Такође, новије методе омоућавају и откривање типа вируса, ХИВ-а 1 или ХИВ-а 2.

Центар за контролу и превенцију болести у Атланти, установио је ауторитативну дефиницију дијагностиковања АИДС-а: код ХИВ позитивне индивидуе, број ЦД4 Т-ћелија мора бити испод 200 по Шаблон:Mm³ крви, или морају бити присутни симптоми било које иницијалне опртунистичке инфекције, као што је ПЦП, оралне кандидазе, пулмонарна туберкулозе или карцинома цервикса.

Развој болести од тренутка инфекције ХИВ-ом до појаве првих симптома, траје дужи временски период, некада и до десест година. Ток болести може бити праћен методом сурогат-маркера (методе која одговара на одређене стадијуме болести). Овом методом се уочава опадање броја ЦД4 Т-ћелија, врсте леукоцита, који опада због инфекције ХИВ-ом. Што је број ових ћелија мањи, имуни систем је слабији, и самим тим бржа прогресија болести. 1996. постало је евидентно да се количина ХИВ-а у крви оболелих – ткзв. вирусна тежина, може користити како би се предвидео развој АИДС-а без обзира на број ЦД4 Т-ћелија у крвтотоку оболелих. Напретком технологије одређивање вирусне тежине брзо је постало стандардно средство у тестирању пацијената.

Током прве до треће недеље после инфекције, пацијенти примећују симптоме сличне грипу – главобоља, температура, осип по кожи, увећање лимфних жлезда и неодређен осећај неугодности. Ови симптоми се обично задржавају једну до две недеље. Током ове фазе, која је позната као стадијум акутног ретровиралног синдрома, ХИВ се масовно размножава у крви, веома брзо мења своју генетску структуру, циркулише кроз крв и успоставља жаришта инфекције у лимфним органима. Број ЦД4 Т-ћелија у крви нагло опада, да би се затим нормализовао активацијом имуног система. Заражене особе у овој фази су јако инфективне.

Завршетком стадијума акутног ретровиралног симптома, инфициране особе улазе у пролонгирану асимптоматску фазу, која може трајати годинама. Током овог периода, особе остају очуваног здравственог стања, са нивоом ЦД4 Т-ћелија у крви који варира од ниског до нормалног (500-700 ћелија по mm³ крви). Иако без симптома, овај стадијум се карактерише континуираном репродукцијом ХИВ-а, која проузрокује деструкцију имуног система.

Најзад, слабост имуног система стиже до тачке када болест улази у рану симптоматску фазу. Ова фаза може трајати од неколико месеци до неколико година, и карактерише се све већим опадањем броја ЦД4 Т-ћелија (500-200 ћелија по mm³ крви), и појавом опортунистичких инфекција.

Завршетком ове фазе инфицирана особа доживљава јаку деструкцију имуног система и појаву различитих болести које карактеришу касну симптоматску фазу. Ова фаза такође може трајати од неколико месеци до неколико година, и инфицирана особа може имати број ЦД4 Т-ћелија испод 200 по mm³ крви заједно са присуством различитих опортунистичких инфекција које карактеришу АИДС. Синдром прогресивног губљења телесне тежине и замор се јављају у великим пропорцијама код оболелих у овом периоду. Имуни систем се налази у стању осзбиљног оштећења. Особа напослетку улази у фазу када је болест толико напредовала да број ћелија пада испод 50 по mm³. Смрт настаје под утицајем прогресивних инфекција организма у року од једне до две године. Три степена инфекције су:

примарна инфекција, када вирус физички уђе у организам,
клиничка латентност, када је вирус у стању мировања, и
сида, последњи степен у којем долази до катастрофалног опадања Т ћелија.

[уреди] Примарна инфекција

Примарна инфекција, или акутна инфекција, је период рапидне репликације вируса непосредно након што је особа била изложена вирусу. Током примарне инфекције већина особа од 80 до 90 % показују карактеристичне симптоме типа прехладе, високе температуре, главобољу, фарингитис и понекад осип.

Капошијев сарком

У просеку три недеље након инфекције ХИВ вирусом, велики број симптома, за које се обично и не сумња да имају везе са Сидом, се појављује. Неретко се дешава да кад особе и оду код свог лекара буду им постављене погрешне дијагнозе, јер у том тек почетном периоду тешко је разазнати симптоме Сиде и симптоме осталих, много безазленијих опортунистичких болести. Међутим успостављање праве дијагнозе је веома битно јер у овом периоду особе су најзаразније. Најчешћи симптоми су рапидни губитак телесне тежине, натекле лимфне жлезде, губитак памћења, температура, и главобоља.

[уреди] Клиничка латентност

Клиничка латентност, односно мировање вируса је друга фаза инфекције. Ова фаза може да траје од 2 недеље до 20 година. Током ове фазе ХИВ вирус је веома активан у лимфном систему, где вирус нађе пут до фоликуларних дендритских ћелија. Ткива у блиској околини која су богата CD4+ T ћелијама такође буду инфицирана. Особе које су у овој фази су и даље заразне.

[уреди] Сида

Сида је последња фаза напада ХИВ вируса и уједно је и најтежа фаза. 1990 године Светска Здравствена Организација је направила списак симптома које је груписала и које сада доктори широм света користе како би се јасно дефинисале фазе развоја инфекције. Овај списак је обновљен 2005. Већина ових симптома припадају опoртунистичим болестима које здрав човек лако одбрани:

Фаза I: ХИВ вирус се не може идентификовати и није категорисан као узрочник Сиде
Фаза II:појављују се минималне манифестације инфекција респираторног тракта
Фаза III:појава напрасних и необјашњивих симптома типа дијареје, која обично траје дуже од месец дана, што доводи до рапидног губитка телесне тежине, тешке бактеријске инфекције и/или пулмонарна туберкулоза
Фаза IV:појава токсоплазме мозга, болест изазвана паразитом Toxoplasma gondii, гљивичне инфекције респираторног тракта.

За више информације погледати списак који је саставила Светска Здравствена Организација:[1]

У САД-у, дијагноза Сиде, њених симптома, као и категоризација степена инфекције се врши на основу дефиниција које саставља и обнавља Центар за Контролу Болести и Превенције у Атланти, Џорџија. 1993 године Центар је проширио свој списак и у њена уврсти и здраве особе које поседују вирус и имају број CD4+ Т мањих од 200 јединица на 200 микролитара крви. Већина нових случајева у САД-у се региструје на основу ниског броја CD4+ Т ћелија.

[уреди] Oпортунистичке инфекције

Смрт оболелих од АИДС-а не настаје због присуства ХИВ-а као патогена, већ прогресивним оштећењем имуног система када он престаје да буде отпоран на патогене који се могу наћи у окружењу. Појава било које од више од 25 опортунистичких инфекција које карактеришу АИДС као синдром, и присуство мање од 200 ЦД4 Т-ћелија по mm³ крви, код инфицираних индивидуа ХИВ-ом, омогућава постављање дијагнозе.

Најучесталија опортунистичка ифекција код оболелих је Пнеумоцyстис царинии, (ПЦП) један облик пнеумоније који је проузрокован гљивом која је нормално присутна у дисајним путевима човека. Бактеријска пнеумонија и туберкулоза су такође често удружене са АИДС-ом. У касној симптоматској фази инфекција бактеријом Мyобацтериум авиум, може проузроковати грозницу, губитак тежине, анемију и дијареју. Додатне инфекције гастроинтестиналног тракта проузрокују дијареју, губитак тежине и апетита, грозницу. Такође напретком АИДС-а постају учесталије и инфекције протозоама, нарочито токсоплазмозе нервног система. Заједно са ПЦП-ом развијају се и друге инфекције проузроковане гљивама. Честе су оралне инфекције Цандидом албицанс, карактеристичне за рану симптоматску фазу. Јавлају се и инфекције Црyптоцоццус-ом који проузрокује менингитис код више од 13% инфицираних ХИВ-ом. Инфекције гљивом Хистопласма цапсулатум погађају око 10 посто људи са АИДС-ом, а карактеришу се губитком тежине, грозницом, респираторним поремећајима, или озбиљним поремећајима ЦНС-а уколико инфекција захвати мозак.

Вирусне опортунистичке инфекције, нарочито члановима породице херпес-вируса су честе код оболелих. Један од чланова ове групе цyтомегаловирус (ЦМВ) инфицира ћелије ретине и може проузроковати слепило. Епстеин – Барр вирус може довести до малигне трансформације крвних ћелија. Инфекције херпес симплеx вирусима, тип 1 и 2, проузрокују осипе око уста и ануса. Развој канцера је такође веома чест код оболелих од АИДС-а, нарочито развој малигног лимфома Б-ћелија и Капошијевог саркома. Капошијев сарком је канцер крвних судова који резултује формирањем модрих лезија на кожи и унутрашњим органима, а јавља се претежно код хомосексуалних и бисексуалних људи. Иако узрок овог карцинома није познат, утврђена је веза између њега и новог типа херпес вируса 1994.

[уреди] Терапија

Антивирусни лекови који се користе у лечењу болести изазивају слабе тачке у вирусном репликационом циклусу. Једна од мета је процес обртања транскрипције у току кога се вирална РНК трансформише у ДНК, што представља обавезан начин трансформације вируса у патоген. Обртање транскрипције је процес карактеристичан за ретровирусе, и обавља се под дејством ензима реверсне транскриптазе (РТ). Једна од класа лекова који се користе у третману су инхибитори овог ензима. Ти лекови се зову «нуцлеосидес», и од стране америчког удружења одобрени су зидовудин (AZT), диданозин (ddI), залцитабин (ddC), ставудин (d4T), ламивудин (3TC) и абакавир (ABC). Ови лекови делују као терминатори ДНК ланаца. Лек се понаша као нормална нуклеотидна база, тако да га РТ погрешно умеће у растући ДНК ланац. Када се лек једном угради, ниједна друга база не може бити синтетисана у ланац, тако да се синтеса ДНК прекида. Иако ови лекови углавном интерреагују са ензимом, може се десити да се укључе и у нормалне функције ћелије, и на тај начин доведу до интоксикације и споредних ефеката код прималаца ових лекова. Таква инкорпорација лека је обично праћена пролиферацијом појединих ћелија, као што су ћелије костне сржи.

Други проблем је појава резистенција ХИВ-а на лекове код оних љиди који их примају. Студије које су рађене у почетку примене терапије АЗТ-ом, показале су контрадикторне резултате онима да примена ових лекова продужава живот. Наиме, ХИВ се веома брзо размножава, и фреквентно мутира током раног стадијума болести, тако да су у крви инфициране особе присутни многи сојеви вируса, од којих неки могу бити и резистентни на терапију. Ограничена варијабилност ХИВ-а у раном стадијуму болести, чини га изложенијим дејству терапије.

Иако РТ инхибитори никада нису сматрани леком против ХИВ инфекције, постојала је претпоставка да они могу спречити прогресију АИДС-а, и ова група лекова је показала повољне ефекте у редуковању трансмисије ХИВ-а са трудних мајки на потомство. Међутим, резултати употребе само РТ инхибитора у терапији инфекције, показали су разочаравајуће резултате – продужавали су живот оболелима, али само до шест месеци. На пример, комбинована примена АЗТ-а и ламавудина превенира стварање резистентних облика ХИВ-а на АЗТ, чак и када вирус постане резистентан на ламавудин. Комбиновање терапије се користи такође како би се повећао број ЦД4 ћелија у крви, и смањио ниво ХИВ-а у крви.

РТ инхибитори су такође ефикасни када се користе у комбинацији са инхибиторима протеазе. Протеазни инхибитори функционишу тако што онеспособљавају кљушни вирални ензим протеазу, који је битан за репродукцију ХИВ-а у каснијим фазама његовог репликационог циклуса. Када се ХИВ реплицира, тј. када створи копије својих протеинских компоненти, ови протеини морају бити тачно и прецизно исечени, пре него што се уграде у матуриран вирус. Протеазе су одговорне за прецизно исецање протеина до потребних димензија. Када су протеазе блокиране или инхибисане, протеини се не исецају, и тако оштећен вирус не може да инфицира ћелију. Први протеазни блокер, саквинавир, одобрен је да се користи у комбинацији са АЗТ-ом. У марту 1996, још два додатна лека, ритонавир и индинавир, су одобрена да се користе појединачно или у комбинацији са другим лековима. Нелфинавир је одобрен у марту 1997, и пети протеазни инхибитор, ампренавир, одобрен је у априлу 1999.

Прелиминарни резултати америчких и европских студија, показали су да ови лекови проузрокују драматично увећање броја ЦД4 Т-ћелија, и смањење концентрације ХИВ-а у крви. Резултати примене ових лекова показали су да су они два до три пута ефикаснији од примене раније терапије. Међутим, ХИВ брзо развија резистенцију на ове лекове, нарочито када се користе сами. Резистенција се може пролонгирати уколико се они користе у комбинацији са другим лековима.

У суштини, за сада се једином ефикасном терапијом сматра узимање три лека – два РТ инхибитора и једног протеазног инхибитора. Међутим, комбинована примена ових лекова, ткзв. антивирусних коктела, доводи до низа споредних ефеката (дијареја, анемија, абдоминални грчеви), али њихова континуирана примена може довести до редукције ХИВ-а у крви до граница када се он не може регистровати. Сваки лек мора бити узиман по тачним упутствима, јер једна не узета доза може довести до брзе мутације вируса у резистентну форму.

Комбинације ових лекова може садржати и два РТ инхибитора и ненуклеоизидних РТ инхибитора, нове групе лекова против ХИВ-а, која је одобрена од стране америчког удружења у јуну 1996. године. Ови лекови делују слично РТ инхибиторима., али нису компетитивни према њима. Први лек из ове групе је био невирапин, чија је употреба одобрена 1997. Касније, у употребу су уведени и делавирдин и ефавиренз. Сва три лека су ефикасна само уколико се узимају са РТ инхибиторима, и не смеју се комбиновати са протеазним инхибиторима.

Успех комбиноване примене лекова у терапији АИДС-а је евидентан, и последњих неколико година је стопа морталитета оболелих смањена, и могућност вођења нормалног живота је евидентна.