Јоханес Брамс

Из пројекта Википедија

Јоханес Брамс

Јоханес Брамс (Johannes Brahms) (Хамбург, 7. мај 1833 - Беч, 3. април 1897), немачки композитор.

[уреди] Животни пут

Рођен је у Хамбургу, где му је отац био контрабасиста. Родитељи су намеравали да створе од младог Јоханеса правог оркестарског музичара, те он почиње код свог оца да учи виолину, виолончело и хорну. Каријеру је међутим,започео као пијанистички виртуоз, што је због скупоће инструмента, веома разочарало Брамсове родитеље. Роберт Шуман му је, упознавши га 1853. године, последње године пре него што је душевна болест коначно узела маха, помогао да се афирмише као композитор, представивши га музичкој јавности и заузимајући се за објављивање његових дела. Полази од класичног и барокног наслеђа, али је његов музички израз у основи романтичарски. Своје зрело животно и стваралачко раздобље, провео је у Бечу, где су настала сва његова ремек-дела, а његовим залагањем је стваралаштво Јохана Штрауса II, седамдесетих година деветнаестог века, стекло пуно признање аустријске и светске јавности. У Брамсовом опусу налазе се све главне инструменталне и вокалне врсте, изузевши опере. Често се инспирисао народном музиком, а нарочито се истакнуо на подручју кaмeрне музике и соло песама. Четири симфоније, два клавирска концерта, Рапсодија за алт, виолински концерт у D-dur - у, дворски концерт за виолину и виолончело у A-mol - у, Немачки реквијем, и бројне соло песме само су део најважнијег Брамсовог опуса, уз камерна дела те црквена дела којима је заокружио богато стваралаштво.

[уреди] Брамсово стваралаштво

• 1. Концерт за клавир и оркестар, опус 15

• 2. Концерт за клавир и оркестар, опус 83

• Виолински концерт, опус 77

• Концерт за виолину, виолончело и оркестар, опус 102

• Немачки реквијем, опус 45

• Рапсодија за алт, опус 53

Мађарске игре

[уреди] Брамсове симфоније

Симфонијско стваралаштво Јоханеса Брамса настаје у време када су Берлиоз, Брукнер и Вагнер, већ веома проширили симфонијски оркестар. Али, Брамс као доследни настављач старе музичке традиције, ослоњене на барокне мајсторе и Бетовена, није користио оркестарски апарат већи од оног који је Бетовен користио у својој Деветој симфонији (са максимумом пет хорни). Због тога Брамсова симфонијска палета, када се упореди са набујалом звучном раскоши симфонијских оркестара наведених композитора његовог доба, бројчано врло надмоћних, делује поприлично сиво и скромно. Али, инвентивност Брамсових музичких идеја које ипак прате музичка кретања његовог доба, на завидној је висини, а сам Брамс их вешто комбинује са традиционалним облицима наслеђеним од великих претходника (Баха и Бетовена на пример). Често ни скерцо трећи став, код Брамса нема прави облик троделног комада, већ је често слободно разрађен, попут неке кратке фантазије. Једино у Четвртој симфонији, јавља се прави скерцо.

Брамс је компоновао следеће четири симфоније: