Артур Шопенхауер

Из пројекта Википедија

Западна филозофија Филозофија XIX века

Име:	Артур Шопенхауер
Рођен:	22. фебруар 1788. (Штутхоф, Пруско Краљевство) (данас у Пољској)
Умро:	21. септембар 1860. (Франкфурт на Мајни, Немачка)
Школа/традиција:	кантијанизам, идеализам
Главна интересовања:	метафизика, естетика, феноменологија, морализам, психологија
Значајне идеје:	воља, четвороструки корен разума
Утицаји од:	Беркли, Клаудиус, Лок, Платон, Русо, Спиноза, Кант, Гете Упанишадс
Утицао на:	Бекет, Хорхе Луис Борхес, Фројд, Хесе, Хоркехајмер, Јунг, Ман, Ниче, Гилберт Рајл, Толстој, Вивекананда, Мопасан, Вагнер, Витгенштајн, Пруст, Алберт Ајнштајн

Артур Шопенхауер (22. фебруара године 1788. у Гдањску – 21. септембар године 1860. у Франфурту на Мајни) немачки филозоф идеалист, класични представник песимизма; учио да је воља основа свега, Кантова "ствар по себи", суштина света који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и претстава. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију и др.

[уреди] Животопис

Шопенхауер је рођен у Гдањску 22. фебруара године 1788. Отац му је био трговац познат због своје обдарености, осорљивости, независног карактера, и због своје љубави према слободи. Кад је Артуру било пет година, отац му се из Гдањска преселио у Хамбург, јер је Гдањск анексијом Пољске године 1793. изгубио своју слободу. Тако је млади Шопенхауер одрастао усред пословног и финансиског живота. Mада је напустио убрзо трговачку каријеру у коју га је отац био увукао, ипак је она оставила трагова у њему, који су се огледали у извесној сировости манира, у реалистичном држању духа, у познавању света и људи. Tо га је учинило антиподом оним кабинетским или академским философима што их је он тако презирао. Отац му је умро, мисли се од своје властите руке, године 1805. Баба са очеве стране била је умно болесна.

»Карактер или воља (каже Шопенхауер) наслеђују се од оца, а интелект од мајке.« Његова мајка имала је интелекта — она је била једна од најомиљенијих списатељки романа свога времена — али је имала темперамента и зле ћуди. Била је несрећна у животу са својим прозаичним мужем; и после његове смрти, она је усвојила слободну љубав, и кренула у Вајмар као најподесније место за такав начин живота. Артур Шопенхауер гледао је на то као Хамлет на други брак своје мајке. Његове свађе са мајком донеле су му највећи део оних полуистина о жени којима је зачињена његова философнја. Једно њено писмо осветљава стање њихових односа: »Ти си досадан и несносан, и мени је веома тешко да живим са тобом. Све твоје добре особине помрачило је уображење да си сувише паметан и учинило их неподесним за свет, просто зато што не можеш да савладаш свој бес да знаш све боље но друти. Тиме огорчаваш људе око себе.« Зато су решили да живе одвојено; он је могао да је само посећује у њеној кући, и да буде један гост међу другима; на тај начин могли су да учтиво саобраћају једно са другим као странци, уместо да се мрзе као рођаци. Гете, који је подносио госпођу Шопенхауер зато што му је допуштала да је посећује са својом Христијаном, још је више затегао односе између мајке и сина кад је мајци саошптио да ће јој син постати славан човек; мати још никад није чула да иста породица може имати два генија. Напослетку, кад су свађе дошле до врхунца, мати гурне свога сина и такмаца низа степенице; а наш философ на то јој огорчено изјави да ће њено име бити познато потомству само по њему.

Шопенхауер је убрзо оставио Вајмар; и мада му је мајка живела још двадесет и четири године, он је никад више није видео. Чини се да је Бајрон, који се такође родио године 1788, имао сличну невољу са својом мајком. Можда због те околности су обојица постали песимисти.

Међутим, Шопенхауер је завршио своје гимназијске и универзитетске студије, и научио је више него што су му ови институти дали. Доживео је свој сусрет са љубављу и са светом, и последице тога утицале су на његов карактер и његову философију. Постао је суморан, циничан и подложан сумњи. Био је опседнут меланхолијом и злом вољом. Своје луле држао је под кључем и резом, а свој врат иикад није поверавао бријачевој бритви. Увек би легао након што би пиштоље ставио настрану поред своје постеље — свакако да се њима послужи ако би наишли провалници. Грају није могао да подноси: »Ја већ одавно мислим (пише он) да квантитет граје коју свако с лакоћом може да подноси стоји у обрнутој сразмери према његовим духовним снагама, и да се отуда може посматрати као случајна мера тих снага.« Граја је за њега једно мучење за интелигентног бића. Тако претерана употреба живих снага »у куцању, ударању и забијању свакодневно ме је мучила кроз цео мој живот.« Он је имао безмало параноичну идеју о својој несхваћеној величини. Пошто су му ускраћени успех и слава, он се окренуо у себе и растакао је своју сопствену душу.

Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. »Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља — а између једног и ниједног читава је бескрајност.« Националистичким грозницама свога времена био је још мање приступачан него Гете. Године 1813. пао је испрва толико под утицај Фихтеовог ентузијазма за један ослободилачки рат против Наполеона да је мислио на добровољачку службу, и стварно купио ратну опрему. Али, касније се предомислио; мислио је да је »Наполеон најзад само снажно и несметано изразио исти нагон за самоодржањем и исту жудњу за животом коју осећају сви смртни људи, али је морају утушивати.« Место да иде у рат, он је отишао на село и написао своју докторску тезу из философије.

После своје дисертације О четвороструком корену става довољног основа (1813.), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду који ће бити његово мајсторско дело — Свету као вољи и претстави. Свој рукопис magna cum laude послао је издавачу; ту је дело, писао је, које није само подгрејавање старих идеја, него један изванредно кохерентан систем оригиналних мисли, »у највшпем степену јасан, разговетан, и не без лепоте«; »то ће бити једна од оних књига које доцније постају извор и потстрек стотинама других књига.« Много година касније, Шопенхауер је био толико уверен у своје решење главних проблема философије да је хтео да носи печатни прстен са сликом сфинге која се строваљује у понор, као што је обећала да ће то учинити кад се одгонену њене загонетке.

Поред свега тога, књига је једва привлачила пажњу; свет је био исувише сиромашан и исцрпен да би поред сиромаштва и исцрпљености читао књиге. Шеснаест година после објављења дела издавач је саопштио Шопенхауеру да је већа половина издања продата као макулатура. У одељку »О оном шта ко претставља« у Афоризмима мудрости о животу, он наводи, с очевидном алузијом на своје мајсторско дело, две Лихтенбергове напомене: »Таква дела су огледала; ако у њих гледа какав мајмун, не може из њих да гледа никакав апостол«; и »кад се сукобе глава и књига, јечи празнина; да ли је то сваки пут у књизи?« С тоном увређене сујете, Шопенхауер додаје: »Што више неко припада потомству - друтима речима, човечанству уошпте - све је више туђ своме времену; пошто његово дело није специјално посвећено овоме, дакле пошто не припада њему као таквом, него само уколико је део човечанства, отуда и не носи присну локалну боју: зато се лако може догодити да оно не обрати пажњу на такво дело.

Шопенхауер је себе свега толико унео у то једно дело да су сви његови каснији радови само коментари тог дела; он је постао талмудиста своје сопствене Торе. Године 1836. објавио је већу расправу О вољи у природи, која је, донекле прерађена 1844, ушла у проширено издање Света као воље и претставе. Године 1841. изишла су Оба основна проблема етике, а 1851. две садржином богате свеске Парерга и паралипомена (дословно: Споредни радови и допуне), које су и на енглески преведене као Огледи. За ово своје најпопуларније и мудрошћу и духовитошћу испуњено дело Шопенхауер је, као целокупан хонорар, добио десет бесплатних примерака.

Пошто је оставио Вајмар, само једна авантура помела је монотонију његове истраживачке усамљености. Надао се да ће моћи да предаје своју философију на неком од великих немачких универзитета; године 1822. му се за то пружила прилика, кад су му допустили да се у Берлину хабилитује као приватни доценат. Своја предавања стављао је намерно у оне исте термине у које је тада и моћни Хегел стављао своја. Шопенхауер је очекивао да ће студенти њега и Хегла посматрати очима потомства; али, читао је пред празним клупама. Одрекао се предавања, и осветио се љутим напоменама против Хегла које унакажују каснија издања његовог главног дела. Године 1831. у Берлину је избила колера; избегли су и Хегел и Шопенхауер; али, Хегел се вратио сувише рано, заразио се, и умро за веома кратко време. Шопенхауер се зауставио у Франкфурту на Мајни, где је остао до смрти.

Као осетљив песимиста, клонио се покушаја да своје издржавање заслужује пером. Био је наследио један део очеве радње, па је живео у скромној удобности од прихода које је добијао од тог дела. Свој новац улагао је с умешношћу необичном за једног философа. Кад је пословно друштво у којем је имао свој део пало под стечај, и други повериоци били споразумни да буду подмирени седамдесетпроцентним подмирењем, Шопенхауер је упорно тражио пуну исплату, и добио ју је. Имао је довољно средстава да узме под кирију две собе; у њима је становао тридесет година, са својим кудровом, као јединим другом. Малом псу дао је име Атма (брамански израз за »Светску душу«); али, варошки враголани звали су га »млади Шопенхауер«. Вечерао би обично у »Енглеском двору«. Сваки пут кад би почео да једе ставио би преда се на сто један дукат; после јела метнуо би га опет у џеп. Напослетку, један несумњиво неуздржљив конобар запитао га је шта значи та непроменљива церемонија. Шопенхауер је одгворио да се тајно заветовао да ће у сандуче у које се ставља милостиња убацити дукат чим присутни енглески официри престану да говоре само о коњима, женама и псима.

Универзитети нису ништа забележили о њему и о његовим делима да се као обистини његово тврђење како се сваки напредак у философији врши изван академских зидова. »Ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различност од њих«, каже Ниче. Али, Шопенхауер се постепено навикавао да буде стрпљив; био је уверен да ће га, мада касно, ипак признати. И напослетку, полагано, признање је дошло. Људи средњих класа — адвокати, лекари, трговци — нашли су у њему философа који им је пружао не само претенциозан метафизички жаргон, него разумљив преглед појава актуелног живота. Европа која је изгубила веру у идеале и напоре 1848. године дочекала је готово са клицањем ту философију која је изражавала очајање од године 1815. Напад науке на теологију, социјалистичко оптуживање због сиромаштва и рата, биолошко наглашавање борбе за опстанак, — сви ти чиниоци помогли су најзад да се рашири Шопенхауерова слава.

Он још није био сувише стар да ужива у својој популарности: пожудно је читао све чланке који су о њему написани; молио је своје пријатеље да му шаљу сваку штампану напомену коју могу наћи — а он ће платити поштарину. Године 1854. Вагнер му је послао један примерак свог дела Прстен нибелунга, са неколико попратних речи којима одаје признање Шопенхауеровој философији музике. Велики песимиста преобразио се у својој старости у оптимисту; после јела свирао би истрајно у флауту, и благодарио би времену што га је ослободило ватре његове младости. Са свих страна долазили су људи да га походе; и о свом седамдесетом рођендану, године 1858, био је претрпан честиткама са свих страна света.

Овај преображај није дошао прерано: остало му је да живи још две године. 21. септембра 1860. сео је да доручкује, и чинило се да се налази у најбољем здрављу. Сат времена касније нашла га је газдарица како још седи за столом, али мртав.