Белишће

Из пројекта Википедија

Белишће је град у Хрватској који административно припада Осјечко-барањској жупанији

Белишће

Белишће на мапи Хрватске

[уреди] Историја

Историја подручја града почиње оснивањем индустријскога предузећа 1884. године у овом дијелу источне Хрватске који је био богат храстовим шумама. Мађарски индустријалиста Саламон Хајнрих Гутман те је године од валповачког властелинства купио на десетогодишње коришћење харкановачко-кошкански комплекс шума површине 3.796,7 јутара. Као најпогодније мјесто за градњу пилане одабрана је неплодна рудина уз десну обалу Драве Белистје (у катастарској опшини Бистринци), касније Белиште, по чему је насеље настало на том мјесту и добило име Белишће. Уз пилану, једну од најмодернијих тога доба, никле су и прве стамбене куће некадашње Гутманнове колоније. Истовремено се оснива ватрогасно друштво, потом отвара школска учионица и поштанск уред (1886.), подиже се зграда пучке школе - данас Центар младих (1890.) и капелица на гробљу (1891.) те гради електрична мрежа и водовод с канализацијом.

У години оснивања предузећа С. Х. Гутман настају и први километри шумско-индустријских пруга ширине колосијека 100 cm, које убрзо прерастају у локалну жељезницу с јавним прометом, колодвором, ложионицом и ремонтном радионицом у Белишћу.

Богатство славонских шума, јефтина радна снага и одлична потражња дрвопрерађивачких производа осигурали су фирми велике профите и могућност да крајем 19. и почетком 20. века изгради творнице за производњу танина, бачава, дрвно-дестилацијских производа и паркета.

Од кућа за становање прво је подигнута Велика кућа (данас управа Белишћа д.д.) за стамбене потребе власника предузећа и за уреде, а потом се граде једноставне куће за раднике. Године 1905. изграђена је највећа зграда старога Белишћа - Палеј, односно Палача Гутман. Потом се подижу зграда дирекције жељезнице (1906.), карактеристичне стамбене куће (Пет звијезда, Зелене куће, Митровица, куће с кландером), Раднички дом, Чиновнички дом или Бијела кућа (данас кино).

Радништво и први становници Белишћа били су из околних мјеста Валповштине и Михољштине, те досељеници из Лике. Окосницу стручне радне снаге чинили су Њемци и Мађари, па и Чеси, досељени из разних дијелова Аустро-Угарске. Након Првог свјетског рата интензивније досељавају Срби и руски Козаци, а послије Другог свјетског рата Хрвати из Босне, Хрватског загорја и Далмације, као и Срби из Баније и Кордуна односно слатинско-воћинског побрђа.

До 1889. године жељезница је била приватно власништво опородице Гутман, а потом Славонско-подравска жељеница д.д. Белишће. Године 1945. све пруге ове жељезнице ушле су у систем државних жељезница. У другој половици 1960их етапним обустављањем промета ове пруге се укидају. Индустријска пруга нормалног колосијека Белишће-Бизовац изграђена је и пуштена у промет 1970. године.

За вријеме Првог свјетског рата твртка стагнира јер је сва производња била подређена ратним условима. Године 1918. сједиште фирме се премјешта из Будимпеште у Белишће и она постаје деоничарско друштво с већинским пакетом акција у власништву породици Гутман. Након година развоја и повремених потешкоћа у пословању, између два рата долази до застоја у производњи и продаји роба. Творнице су присиљене на преоријентацију (нова производња брикетиранога дрвног угљена, производња кестеновога танинског екстракта и др.) и модернизацију (реторте, прерада дестилата, многи нови секундарни кемијски производи итд.). Овим захватима предузеће постаје друго по величини у дрвној индустрији Хрватске. Година 1927. остат ће забиљежена као година у којој је Белишће постало и потом остало самостална општина до 1955. године.

Након конфискације предузећа (1945.), тече послијератни опоравак у којем се успјешно супротставља наређеном демонтирању и пресељавању фабричких постројења у Босну и Горски котар. Гради се фабрика дрвене вуне, ремонтна радионица почиње прерастати у фабрику стројева (од 1951.) и производити за тржиште, подиже се погон финалне прераде дрва. Ипак, већина производних погона у стању је техничке и технолошке застарјелости, конкурентност њихових производа у сталном је паду, а сировинска основа битно је смањена. Могућност за наставак успјешног пословања тражи се у новој производњи, новим технологијама и новим производима.

Пресудна година у даљем развоју Белишћа је 1960. година. Тада су у рад пуштене творнице за производњу полуцелулозе, папира и амбалаже од валовитога картона, које су потом кроз своје четири фазе развоја довеле Белишће на мјесто водећег привредног субјекта овог краја, Осјечко-барањске жупаније и целулозно-папирне индустрије југоисточне Еуропе. Током шездесетих година престају с радом производње дрвене вуне, бачава, паркета и танина.

Након грађанског рата и осамостаљивања Хрватске, велике промјене захватиле су и Белишће. У последњој деценији, уз приватизацију друштвеног власништва, значајно расте број господарских субјеката средњега и малога подузетништва и број запослених у њима (производња хране, пића и производа од гуме и пластике, угоститељство, трговина и др.). Уз Белишће д.д. настаје други по важности привредни субјект - Тисен Круп као власник некадашње Творнице стројева у саставу Белишћа.