Рат у Хрватској

Из пројекта Википедија

Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.

Овај чланак или његов дио садржи оригинално истраживање или садржај из непровјерених извора. Молимо вас да помогнете Википедији додавањем референци. Види страницу за разговор за детаље.

Рат у Хрватској
Део
Време: 1990. – 1995. Локација: Република Хрватска Узрок рата: Одцепљење Хрватске од СФРЈ Резултат: Нестанак РСК Промене у територији:
Сукобљене стране
Хрватска	Р.С. Крајина + ЈНА
Заповедници
Фрањо Туђман Гојко Шушак	Слободан Милошевић
Јачина
Губици
око 12.000	непознат број
{{{подаци}}}

Рат у Хрватској (или како се назива у Хрватској, Domovinski rat) је трајао од 1990. године до 1995. године. Рат је изазван одузимањем статуса Срба као конститутивног народа у Хрватској. Велики део српског народа остао је без државе у коју је 1918. године, после Првог светског рата, уградио међународно признати статус Краљевине Србије.

Хрвати сматрају да је узрок рату тзв. "великосрпска агресија" на Хрватску, иако је Хрватска тада била у склопу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а агресија на сопствену државу је немогућа.

[уреди] Раст хрватског национализма

Пре вишестраначких избора, 30. маја 1990. године, хрватски Сабор, на предлог заступнице из СКХ, Славице Бајан, доноси одлуку да се Срби избришу из Устава Хрватске као конститутивни народ. Без обзира на неспорну чињеницу која каже да је Хрватска, упркос апсолутној подршци Хитлеру и стравичним злочинима над Србима, Јеврејима и Ромима, из Другог светског рата изашла на страни антифашиста – једино и само захваљујући устанку који су Срби дигли 1941. против Хитлерове и Павелићеве војске. На просторима Баније, Лике, Кордуна, Славоније, итд. Зато су и добили право на конститутивност.

У тим мајским изборима на власт долази ХДЗ и креће у рехабилитацију усташтва и Независне државе Хрватске. У Загреб се враћају неки од бивших министара Анте Павелића (Винко Николић) те многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату, човек који је ригорозно проводио Павелићев закон о дискриминацији Срба и Јевреја и имао врло добру сарадњу са фра. Мајсторовићем у Јасеновцу.

Већ у јуну 1990. Туђманова влада увози оружје из Мађарске и ствара паравојне јединице, а онда и паравојску. Почињу упади тих јединица у места са већинским српским становништвом, убијања Срба, чак и целих српских породица, тражење писмене лојалности новој хрватској држави, паљење српских кућа и локала (на Задарској ривијери у априлу 1991. године, запаљено је око 80 кућа и локала) што доводи до реакције на српској страни, до тзв. балван револуције и наоружавања Срба.

Хрватске паравојне снаге почињу са нападима на ЈНА, са блокадама касарни, најпре искључивањем струје и воде, а потом и минобацачким, митраљеским и снајперским нападима на тада још увек једину легалну оружану силу у земљи.

Телевизија преноси дављење војника ЈНА у Сплиту али, не преноси стрељање седморице војника ЈНА у Бјеловару, нападе на касарне у Вуковару, Задру, Сплиту, Осијеку, Загребу, Вараждину, итд. Хрватске паравојне снаге заузимају гарнизоне ЈНА и додатно се наоружавају тенковима, топовима, хаубицама и вишецевним бацачима. Воде се жестоке борбе између српских са једне и хрватских паравојних снага са друге стране. Посебно на линијама код Суње, Задра, Петриње, Осијека, Карловца, Костајнице, итд.

Све се то догађа, а СФРЈ још увек постоји као међународно призната држава. Поповић спомиње Устав Србије из 1990. и тврди да је Србија тада постала независна држава. Оваква тврдња Поповићу је требала да би могао да брани тезу о агресији Србије на Хрватску. Фрањо Туђман је о рату у Хрватској рекао: "Ми смо хтели тај рат, он нам је требао. Јер, без рата Хрватска не би могла да изађе из Југославије, не би добила међународно признање".

[уреди] Први изгреди и Вуковар 1991.

[уреди] 1990.

Први изгреди почели су још 1990. године нападима на Србе у више хрватских градова. Застрашивање Срба почиње да ствара осећај страха који је постојао одмах након настанка НДХ.

[уреди] 1991.

[уреди] Вуковар

Југословенска народна армија је опколила Вуковар 1991. године. У њему су биле војне сепаратистичке јединице Храватске - организоване и наоружане из војних складишта у Мађарској. Уз одвајање Хрватске од Југославије, хрватска војска је отпочела и терор над Србима. Средином 1991, прогон и покољ српског народа је делимично обављен и хрватска војска је загосподарила Вуковаром. Десетине хиљада Срба је прогнано из Источне Славоније, Западног Срема и Барање.

Руководство СФР Југославије је најавило да ће поразити хрватске сепаратистичке снаге и против њих на Вуковар је послало надмоћну војску. Битка је трајала месецима, а шачица хрватских војника је опстајала у Вуковару. Апсолутна надмоћ југословенске војске на копну и у ваздуху проузроковала је само рушење стамбених зграда, а да то није озбиљније наносило штету хрватским војницима. Они су били у подрумима, подземним просторијама или бункерима. Ову битку је хрватско руководство искористило за пропаганду против Југославије, српског народа и Републике Српске Крајине.

Светско јавно мњење је обмануто да су Хрвати и хрватска држава жртве, а Срби и Југославија агресори и џелати. У таквој атмосфери, Хрватска је, на миру, и крадомице од тог светског јавног мњења, прогнала целокупно српско становништво из великог дела Западне Славоније. За то нечасно дело, Хрватској је погодовала оружана битка око Вуковара и данас, са временске дистанце, видимо да је она толико трајала колико је то Хрватској било потребно. А југословенска армија је обавила разарање града у размерама које су биле богомдане за уверљивију противсрпску пропаганду.

Очигледно, српски политичари су упали у припремљену клопку око Вуковара, а уверавали су да мудро учествују у историјским догађајима, бранећи народ и државу. А све је било супротно. Српским непријатељима су подастрли тепих победника, преко којег су, ти непријатељи, прошетали као праведници.

Фрањо Туђман и Слободан Милошевић

Кад је, коначно крајем 1991, Југословенска народна армија ослободила Вуковар, са већинским српским становништвом, Хрватска је почела с пакленом пропагандом против Југославије, српског народа и Републике Српске Крајине. У тој пропаганди, није било могуће разазнати да су Срби из општина Славонске Пожеге, Вировитице, Дарувара и других протерани без изузетка - у средствима јавног информисања опстајао је само, од Срба, уништени Вуковар и тамо формирана "нецивилизована" Република Српска Крајина. Влада Републике Срспке Крајине је покушала да се супростави овој пропаганди и сатанизовању Срба. Обратила се команди Југословенске народне армије да јој се достави национални састав јединица ЈНА на Вуковару, у којима је било и Словенаца, и Хрвата, и Македонаца, и Албанаца и муслимана - да би се видело да Вуковар нису ослобађали само српски војници, како је то пропаганда представљала. Но, из Министарства одбране Југославије нису желели да у Книн пошаљу овакве податке. Руководство Србије и Југославије, такође, није имали слуха за овакве захтеве из Републике Српске Крајине. Покушано је ове податке добити преко кабинета Слободана Милошевића, али и то је било безуспешно.

Тако је медијски рат губљен лакше него што је то било реално, јер српске вође у Београду и Подгорици нису умеле да искористе, у правим тренуцима, расположиве податке. Те пропусте (ако нису биле намере), Влада у Книну је покушавала исправити и супроставити се брижљиво вођеној хрватској противспрској пропаганди. Наравно, није то могла успешно чинити и због оваквог ускраћивања сарадње у Београду и Подгорици, јер је глас из Книна слабије продирао у јавност и међународне организације, него што би то био случај са гласом из Београда. Тако је из усамљеног Книна, у сврху медијског рата, Министарство за иностране послове Републике Српске Крајине упутило ноту свим амбасадама у Београду, у којој је указало на закулисану игру и заблуде везане за Битку на Вуковару. Нота је уследила након укључивања у антисрпску пропаганду, на реченим исконструисаним догађајима око Вуковара, америчког амбасадора у Хрватској.

Језиве сцене из Вуковара 1991.

Тада, између Вуковара и Загреба није било хрватске армије, која би могла да се супростави Југословенској народној армији више од неколико часова. У то време је хрватска полиција етнички очистила од Срба Западну Славонију, у којој је живело 65% Срба у 193 насеља. Рачунајући с тим да је у том крају живело доста Мађара, Словака и других народа, број Хрвата у овом крају био је мањи од 30%. Да је прошла Вуковар, Југословенска народна армија је могла у Западној Славонији спречити ово етничко чишћење и већ прогнане Србе вратити кућама. У том случају, ни сецесионистичка влада у Хрватској не би могло организовати власт у тој области, у непосредној близини Загреба и било би јој онемогућено успостављање чисте етничке хрватске државе.

Због тога је генерал Туђман тражио да се Југословенска народна армија задржи код града Вуковара, све док не буде Западна Славонија очишћена од Срба. Такав захтев Туђман је могао лако остварити, јер су 1991. године у југословенском руководству били, углавном, Хрвати:

1. Председник Председништва СФР Југославије Стипе Месић (данас председник Хрватске),
2. Председник Владе Анте Марковић,
3. министар иностраних послова Будимир Лончар,
4. начелник Службе безбедности Здравко Мустаћ (данас високи функционер у Хрватској).

У Југословенској народној армији били су највиши команданти припадници несрпских народа:

1. Вељко Кадијевић, полу Хрват-полу Србин, министар одбране,
2. Стане Бровет, Словенац, заменик министра одбране,
3. Звонко Јурјевић, Хрват, командант ратне авијације,
4. Александар Спировски, Македонац, командант Прве армије, која је нападала Вуковар. И његов заменик био је Хрват.

У Југословенској народној армији, било је тада мање од 50% Срба.

Његова Екселенција П. В. Галбрајт говорио је о изгону Хрвата из Вуковара и о чињеници да се нико од њих није вратио својој кући. Пре свега, Вуковар се налази у области Срема, Источне Славоније и Барање, где су Срби били, одувек, већинско становништво. У Другом светском рату су Хрвати овде убили много Срба и населили много Хрвата из Далмације и Босне и Херцеговине. И поред тога српска већина је још постојала и 1991. године.

Амерички амбасадор ништа није рекао о Србима које је хрватска власт протерала из Хрватске у 1991. и 1992. години. Тако, пре свега, ни о прогнаним Србима из Западне Славоније, у којој је 1992. Хрватска почела одлагати радиоактивни отпад. Тако је Његова Екселенција П. В. Галбрајт пропустила прилику да обавести да је то одлагање радиоактивног отпада довело у опасност његово здравље и здравље војника Уједињених нација на свакодневној служби у том подручју.

Генерални секретар ОУН Б. Б. Гали је потврдио 15. маја 1993. пред Саветом безбедности да је Хрватска, само у Крајину и Србију, прогнала 251.000 Срба. Генерални секретар је, том приликом, да је та цифра неколико пута већа од броја прогнаних Хрвата који су 1991. године живели у Републици Српској Крајини.

[уреди] Република Српска Крајина

За више информација погледајте Република Српска Крајина.

Етничка мапа РСК

Туђманова самопроглашена Хрватска одузала је Србима Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској, као и нешто касније у Босни и Херцеговини (БиХ), самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и голе животе.

У Хрватској то је резултирало формирањем Републике Српске Крајине 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији. Нису пристали на ултиматум међународне заједнице да буду трајно заробљени и обесправљени у Туђмановој Хрватској, која је по много чему духовни следбеник усташке и фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ, 1941-45).

У јануару 1992. године, договор је потписан од стране председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска Народна Армија. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

Током следеће три године, хрватске војне операције у Крајини су углавном биле ограничене на проверавање способности српске одбране. Изузетак је била "Операција Медачки џеп" у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент.

Хрватска армија је играла важнију улогу у западној Босни где су се заједно са снагама босанских Хрвата борили против снага босанских Срба.

[уреди] Завршни чин рата

За више информација погледајте Операција Олуја.

1995. године, војна ефективност хрватских и босанских Срба је значајно опала. На обе групе није утицао Београд, одбили су Милошевићеве покушаје да се заустави конфликт. Нису били способни да одржавају и обнављају залихе оружја. Морал и ефективност су били ниски, многе српске трупе су биле слабо обучаване. Такође су их разарали унутрашњи политички конфликти и лоше војно вођство.

Насупрот српској војсци, хрватске и бошњачке армије су значајно ојачале. Имали су ново и модерније оружје и поред ембарга на оружје. Такође су имали стратешку предност, много су биле краће линије комуникације него код њихових непријатеља.

Етничко чишћење Срба

Операција Бљесак је почела 1. маја 1995. године, а завршила се следећег дана. У 5:30 ујутру припадници 3. и 5. бригаде и специјалне полиције кренули су из три смера према српској територији. До поподнева 2. маја практично сви Срби су протерани, они који нису протерани, били су принуђени да се предају код Пакраца. Број мртвих Срба је био око 400, а број рањених 1000. Са Хрватске стране 55 погинулих припадника РХ и МУП-а и 160 рањених.

У лето 1995. године, хрватске и бошњачке снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне босанске градове Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Ливањско поље где су већинско становништво чинили босански Срби. Овај потез је пресекао линију снабдевања Срба у Хрватској и опколио град Книн са три стране. Велики број Срба са ових простора је морало да напусти своје домове и побегне у Републику Српску и СР. Операцијом "Олуја" и протеривањем Срба хрватска војска је ефективно етнички "очистила" целу територију Републике Српске Крајине.

4. августа, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага хрватских Срба, само пар сати пре почетка операције Олуја. Овај акт је још више деморализовао Србе. Хрватска 4. и 7. бригада је пробила кроз српски фронт и убрзо заузела Книн и већи део Далмације 5. августа. До 6. августа, 1. хрватска бригада је пробила у територију око града Слуња (северно од Плитвица) и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са босанским снагама на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глина (јужно од Сиска).

На вече 7. августа, операција је званично завршена, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске армије су се предали у року од следећих пар дана. 11. августа, Хрватско Министарство Здравља је издало званичне податке жртава са хрватске стране: 174 мртвих и 1430 рањених. 560 војника је погинуло са српске стране.

"Олујом" је завршен рат у Хрватској.

[уреди] Злочини и улога међународне заједнице

За време рата у Хрватској, поново су се настојале спровести у дело изјаве бројних хрватских политичара из прошлости Анте Старчевића, вође Хрватске странке права: "Срби су дивљи накот којег треба истребиги"; Анте Павелића 1941.: "Ја сам срушио стабло, а ви сијеците огранке"; Миле Будака 1941.: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести на католичку вјеру"; надбискупа загребачког Алојзија Степинца 1942.: "Ни у мора мјере, ни у влаха вјере"; Милована Жанића 1941.: "Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да учинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба... ми то не тајимо, то је политика ове државе"; жупника Фрање Матића из Нове Градишке, који позива Србе на покрст: "Бог на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи, а сад хоћете или нећете". Изасланик Министарства вањских послова Трећег рајха Нојбахер је писао: "Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружаник одлазио је у тзв. редовни лов на људе, као што се у средњем вијеку ишло на срне и на јаребице".

Хрватска агресија, ратни злочини и злочини геноцида су очито прећутно подржавани од Међународне заједнице, што произилази из чињеница:

1. Хрватска није кажњена за поменуте агресије на Миљевачки плато, Равне котаре, за масакр код Грачаца и агресију од 9. септембра 1993.
2. Забрањује се српским властима да се поврате у донедавно, своје подручје.
3. Хрватска се не кажњава за доказане, бестијалне злочине на подручју Госпића.
4. Кажњавање није уследило ни после очитих доказа да је српско цивилно становништво убијано и после завршетка агресивних борбених дејстава у Лици.
5. Олако се прелази преко чињеница да су окупирана српска села опљачкана, спаљена и разрушена.
6. Људски губици Републике Српске Крајине у времену заштите од стране УНПРОФОР-а далеко су већи него раније када ове заштите није било.

Најтрагичније последице хрватске агресије од 9. септембра 1993. године огледају се у масовним убиствима управо цивилног становништва. Све указује на закључак, да је Хрватска војска убијала све што је живо, укључујући и рањенике. У рату се никада није дешавало да рањених лица нема, као што је то у овој личкој септембарској трагедији. Тако је било и на Миљевачком платоу, на путу Грачац - Мали Алан и другде. То су очити примери кршења ратног права, примери непридржавања Женевске конвенције, утврђених хуманитарних поступака према рањеницима и заробљеницима, примери кршења људских права и примери геноцида.

Према изјави генерала Жана Кота, команданта УМИРОФОР-а, у селима које је обишао нису пронађени трагови живота. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра 1993. године: "Хрватски војници су напуштајући окупирана крајинска села, убијали недужне мештане и уништавали њихову имовину...". Он тврди, да до сада нису пронађене никакве масовне гробнице, али да су војници УНПРОФОР-а наишли на једну жену убијену с леђа у допола ископаном гробу. УНПРОФР је такође саопштио да су хрватски војници, напуштајући окупирану територију разорили најмање 11 насеља. Један официр УНПРОФОР-а је чак прецизирао да је око 125 до 150 зграда запаљено, минирано или сравњено са земљом.

Агенција Ројтерс тврди да "високи официри УН оцењују да су за таква разарања хрватски војници морали добити од врха хрватске армије." Агенције цитирају речи потпуковника Џима Келвина, команданта Канадског батаљона УНПРОФОР-а, да је "наредбу за то могао да изда само неко у рангу генерала". Овом агресијом до темеља су уништена села: Дивосело, Читлук и Почитељ.

1. Откривено је 18 крашких јама на Велебиту у које су бацани Срби, а детаљно су истражене две: Шаранова и Јамина. Само из Грубишиног Поља у по злу чувену Шаранову јаму бачено је 1.400 Срба, као и 54 православна свештеника, о чему је 1991. године снимљен филм "Јама".
2. Државна комисија за ратне злочине геноцида Републике Српске Крајине је успела утврдити 51 име, свирепо убијених Срба у Госпићу током 1991. и 1992. године.
3. Савет безбедности није казнио Хрватску чак ни за низ узастопних масовних злочина на Миљевачком платоу (40 убијених), за агресију од 22. јануара 1993. године (93 убијена), за масовна убиства недалеко од Грачаца 22. јануара 1993. када су мучки убијена 22 милиционера Републике Српске Крајине, као и за жртве агресије јужно од Госпића.

У чланку објављеном 16. јуна 1995. у Хералд трибјуну, описује се како су неки аустријски министри, међу којима и сам Алојз Мок, допринели распаду Југославије: "...У мају 1991", пише Флора Луис, "у Загребу су ми објаснили да Хрвате уопште не забрињава то што Европа - изузимајући Немацку - остаје резервисана пред распадом Југославије... То она препушта дипломатији, изјавио је Туђман... ми смо уверени да це они то прихватити кад се буду нашли пред свршеним чином." Још много раније и Ханс Дитрих Геншер је давао таква уверавања. Алојз Мок, који није крио своју политику, изјављивао је у поверењу штампи да Аустрија финансира све немарксистичке партије у Словенији и Хрватској, под условом, наравно, да се залажу за сецесију. Геншеров наследник, Клаус Кинкел, бивши шеф савезних обавештајних служби, организовао је, током седамдесетих година, хрватске националистичке мреже које су припремале рушење Југославије. Ослањао се нарочито на усташке емигранте. [1]

[уреди] Види још

• Распад СФРЈ

[уреди] Спољашње везе

• Континуитет злочина у Хрватској
• Оnwar.com - Рат у Хрватској
• Хрватска између агресије и мира
• Прича о рату у Хрватској

Овај чланак је део  Портала о Распаду СФРЈ  више о Распаду СФРЈ