Битка на Лијевче пољу
Из пројекта Википедија
Битка на Лијевче пољу је сукоб који се одигравао од 30. марта до 8. априла 1945. између усташа и домобрана с једне стране и четника с друге стране недалеко од Бање Луке. Снагама НДХ је заповедао генерал Владимир Метикош, а четничким војвода Павле Ђуришић. Битка је завршена поразом четника.
Садржај |
[уреди] Увод
У јесен 1944. јединице НОВЈ су уз помоћ совјетске Црвене армије ослободиле велики део Србије. Четнички заповедник Србије, пуковник Кесеровић, и његове трупе, су били заробљени, а вођство побијено. [тражи се извор] Друга четничка војска под водством попа Момчила Ђујића, генерала Дамјановића, војводе Доброслава Јевђевића и генерала Мушицког је преко Немаца послана у Истру и Словенију. Трећа и највећа четничка војска била је под заповедништвом војводе Павла Ђуришића и војводе Петра Бачевића. Та војска се састојала од 39.000 људи и у то време се налазила у Црној Гори у близини границе с НДХ. Међу њима је било четника из Санџака, Босне, Херцеговине, Црне Горе и дела Србије.
[уреди] Планови четника
Упоредо са немачким повлачењем из Црне Горе текло је и повлачење црногорских четника. Генерал Драгољуб Михаиловић им је поручио да крену према Босни где ће се спојити са четницима из Србије. Концентрација је одређена на простору између река Босне, Врбаса и Саве. Ђуришићеви четници су 5. децембра 1944. кренули северно уз Дрину и у селу Кожухе сусрели се са Драгољубом Михаиловићем.
На овом састанку дошло је до оштрих речи између Михаиловића и Ђуришића. Ђуришић је желео да напусти Босну и да прође кроз Хрватску. У томе га је подржао Херцеговачки одред под командом војводе Петра Баћовића и попа Перишића, као и неки одреди из Србије. Ђуришић је напустио Михаиловића и послао своје људе у Загреб да преко Секуле Дрљевића добију дозволу за прелаз преко Хрватске. Први транспорт рањеника задржан је на железничкој станици у Дугом Селу, други на железничкој станици у Окучанима, а трећи на железничкој станици код Босанског Брода.
Усташки емигранти су након рата тврдили да су те четничке снаге требале напасти Загреб (након што Немци оду из њега), срушити НДХ и тако се пред западним савезницима доказати као антифашистичка војска с којом морају рачунати. [тражи се извор] Партизански извори тврде да је Михаиловић желео да искористи Ђуришићеве снаге да се врати у Србију и подигне устанак против партизана. [тражи се извор] Четнички извори тврде да је сам Михаиловић наредио Ђуришићу да крене према Словенији и споји се са тамошњим четничким снагама које би се предале Американцима.[тражи се извор]
[уреди] Битка
[уреди] Почетак битке
Остале снаге су 29. марта кренуле долином Саве преко планине Мотајице, према доњем сливу Врбаса и стигли у насеље Босански Србац. У Српцу и околини напале су их јаке снаге партизана под командом Коче Поповића. После преласка Врбаса, стижу на Лијевче Поље. Овде су требали остати 4-5 дана да би сачекали и прикупили неке четничке снаге из средње и западне Босне. Међутим те јединице нису стигле.
Снаге НДХ које су су налазиле у близини чиниле су 27.940 људи. 30. марта 1945. четничке снаге су прешле Врбас и заузеле село Разбој. Одатле је четнички Санџачки корпус кренуо према Сави и селу Долинама на путу према Босанској Градишци. У исто време три сатније 5. бојне 10. усташког Стајаћег дјелатног здруга су по заповести генерала Метикоша кренуле из Бања Луке према Босанској Градишци и заузеле положај код села Горње Долине. Тамо су се сукобили са четницима, али пошто су биле малобројније, почеле су узмицати. Истовремено је и домаће хрватско становништво почело бежати према Босанској Градишци у страху од четника. Тих дана су четници похарали села Јунузовце и Горње Долине, а претпоставља се да су убили 2.500 цивила. [тражи се извор] 2. априла генерал Метикош је са оклопним снагама 6. хрватске дивизије напао четнике недалеко Долина и у полудневној борби одбацио их. Том приликом усташе су заробили четничког официра капетана Мијуковића, присталицу идеје независне Црне Горе и следбеника Секуле Дрљевића. Мијуковић је усташким официрима информације о намерама четничке команде.
[уреди] Раскол међу четницима
Из добијених података генерал Метикош и командант 17. хрватске дивизије генерал Марко Павловић су донели одлуку о што скоријем одлучном удару на четнике. Генерал Павловић је исти дан пребацио у Босанску Градишку Оклопни склоп из Новске и Топнички склоп из Нове Градишке и послао још две пешадијске бојне. Метикош и Павловић су се састали у Босанској Градишци и договорили план напада. 5. бојну 10. стајаћег дјелатног сдруга су поставили у место Врбачко као осигурање од могућег партизанског напада. Истог дана у 12.00 сати усташка артиљерија је са три места започела артиљеријску ватру на четнички Санџачки корпус. Истовремено је усташки оклопни склоп ушао у Долине и ватром из митраљеза почео пуцати по лако наоружаним четницима четницима који су почели бежати. Након сат времена борба је била готова. Усташе су заробиле 400 четника, међу њима и неколико официра док је на бојном пољу остало лежати 2.000 мртвих и рањених четника.[тражи се извор]
Испитивањем заробљених официра усташе су сазнали да су четници планирали тај исти дан напасти Босанску Градишку. Сазнали су и састав четничке војске: Санџачки корпус, којим је командовао капетан Калајитовић, Дрински корпус под командом војводе Драшковића и 5.000 црногорских четника под командом војводе Аграма.
Када су војвода Павле Ђуришић и његови команданти видели озбиљност ситуације, састали су се да виде шта даље да се ради. Састанку је присуствовао и митрополит црногорски Јоаникије Липовац, који је, са неколико десетина православних свештеника, предводио цивилне избјеглице. У главнини четничке војске дошло је до размирица па и до оружаног обрачуна међу официрима. Војвода Ђуришић је тада наредио стријељање неколико црногорских четничких официра како би примирио остале и спријечио побуну. Но то је само појачало незадовољство Црногораца који су највећим дијелом били присилно мобилисани. У ноћи између 2. и 3. априла део црногорских четника је дезертирао, прешао усташама и понудио им помоћ.
Ђуришић је послао у Босанску Градишку, код усташа и Секуле Дрљевића, митрополита Јоаникија и друге вође. На састанку усташе су захтевале безусловну предају, а митрополит Јоаникије је задржан као талац. Донета је одлука да се једним силовитим јуришом нападну усташки положаји, да се изврши пробој ка Бања Луци, гдје су се налазиле јединице босанских четника, под командом Уроша Тешановића, Славољуба Врањешевића и Сима Дерикоње. Тамо би се снабдели намирницама и коњима и одатле кренули преко Козаре према Кордуну, где би се спојили са четницима Момчила Ђујића који су им требали кренути у сусрет из Словеније. Тада се расформирала штабска чета и штабски батаљон војводе Ђуришића и сви који нису пошли са њим вратили су се у своје јединице. Са Ђуришићем је отишло око 1200 четника у правцу Бања Луке. Са избеглим народом су остали његова жена и син јединац од пет година.
У међувремену усташе су на брзину градили и појачавали бункере на путу Босанска Градишка-Бања Лука. У бункерима је била смештена домобранска 2. бојна 4. ловачког Сдруга. Сваки бункер је био наоружан са по два минобацача и једним митраљезом, а посаду је чинило тридесетак људи. Бункери који су били смештени на раскрсницама путева ка Новој Тополи, Горњој Тополи, Маглајанима и Лакташима били су додатно ојачани са по једним противоклопним топом. На 40 km дужине пута била су изграђена 22 бункера. У Лакташе су стигли један усташки оклопни склоп и две пешадијске бојне и сместили су се уз пут према Разбоју. Генерал Павловић је поставио један оклопни склоп Усташке одбране на путу према Доњим Дољанима, иза њега 4. бојну на камионима, а једну оклопну сатнију у село Буковац. 3. бојну под командом усташког бојника Анте Врбана послао је у околину Вилуса како би спречили могући напад партизана с Козаре.
[уреди] Главна битка
У јутро 5. априла у 2.00 сати четници су започели фронтални напад на бункере и обасули их ручним бомбама, ватром из пешадијског наоружања и минобацача. Домобрани у бункерима су причекали да им се четници приближе довољну близу, а затим су отворили ватру из митраљеза, минобацача и топова што је створило велике губитке четницима и унело пометњу међу њих. То је потрајало цели дан и наставило се у ноћ.
Ипак 6. априла у 6.00 часова четнички одреди Гарани и Омладински одред под водством капетана Перишића успели су се пробити између бункера и кренули напасти 3. бојну с леђа. Генерал Павловић је са делом своје дивизије зачепио место четничког продора, а затим своју резерву, две оклопне сатније, послао путем Буковац-Турјак у помоћ 3. бојни. Остатку снага Павловић је наредио напад на четничку групу која је чинила око 1.000 људи. Ускоро су их његове оклопне снаге сустигле и напале, притисак на 3. бојну је отклоњен, а од 1.000 четника убијено је 500 док су преостали побјегли према Козари. 3. бојна, ојачана двема оклопним сатнијама кренула је у потеру на преосталих 500 четника. Два дана касније једна бојна 4. хрватске дивизије под командом генерала Зденка Бегића наишла је на ту четничку групу и у потпуности је уништила.
Током ноћи са 6. на 7. априла, захваљујући раду усташких диверзаната, паника у четничким редовима је достигла врхунац и четници су почели бежати на десну обалу Врбаса с намјером да се распрше по оближњим шумама. Али у јутро 7. априла усташка артиљерија је почела гађати чамце којима су прелазили и тиме им одсекла одступницу.
Како су се у близини Босанског Петровца и Санског Моста почеле окупљати партизанске снаге, а не желећи водити истовремено борбу на две стране, заповједник 4. збора генерал Јосип Метзгер је донео одлуку о коначном нападу на преостале четничке снаге које су бројале још 27.000 људи.
Тачно у 11.00 часова снаге 6. и 17. хрватске дивизије започињу општи напад на четнике који су се укопали око Разбоја. Преко Долина и Гламочана према разбоју креће 1. оклопни склоп Усташке одбране, моторизована механизована сатнија и камиони са пешадијом. Један оклопни склоп 1. здруга Усташке одбране креће путем Брезовљани-Гламочани. Са југа Оклопни склоп 6. дивизије тјера четнике из мјеста Кукољ према Разбоју. Иза њега долазе моторизована стројничка сатнија и две пешадијске бојне које су започеле фронталну борбу са четницима.
Под налетом усташких тенкова и оклопних возила, четничко десно крило је пробијено и усташе су доспеле у његову позадину. Четнички Дрински корпус се расуо, док су четници узалуд покушавали затворити места усташког продора. Под непрекидном усташком ватром праћеном ручним бомбама настаје паника и расуло међу четницима. Четници напуштају своје положаје и покушавају се спасити бегом, али узалуд јер су били опкољени са свих страна. Усташка пешадија уништава и посљедњи отпор четника који се предају. У 13.00 сати битка је била готова. Црногорски четници који су претходних дана дезертирали од главнине покопали су мртве. Ратни плијен је био велики. Заробљено је око 5.000 четника, међу њима и војвода Ђуришић који је пронађен како се скрива испод кола надајући се да ће по ноћи побећи.[тражи се извор]
[уреди] Исход
Након битке Ђуришић, а с њиме и 1.500 његових официра и истакнутијих четника, су одведени у усташки логор у Старој Градишци где су неколико дана касније сви побијени. Непознато је што је било са преосталих 3.500 четника, највјероватније су и они побијени само на неком другом месту. 5.000 четника који су дезертирали је премештено у околину Сиска где су држани под надзором усташких власти. Остављено им је оружје и стављени су под усташку команду. У мају су заједно са усташама, домобранима и хрватским цивилима кренули на повлачење према Аустрији. Код Блајбурга су се заједно са војском НДХ предали Британцима који су их изручили партизанима. Већина је побијена на Крижном путу, a ретки преживели су завршили у логорима широм Југославије.[тражи се извор]
Највећу корист од овог боја су извукле снаге НОВЈ-а, с обзиром да су усташе и четници, међусобним уништавањем, војним исцрпљивањем и великим губицима, олакшали партизанима сламање отпора непријатеља у надолазећим данима.
| Други светски рат у Југославији - навигација кроз историју: | |||
| Догађаји | Ратни злочини | Учесници | Посебни чланци |
|
1941. 1942.
1943. 1944. 1945.
|
|
|
|
