Канђи
Из пројекта Википедија
 |
|
Јапанска писма |
| Канђи (漢字) : |
| Кана (仮名) :
Посебна намена:
|
Латинична транскрипција:
види Ромађи за општи преглед. |
Канђи (漢字 – kanji, буквално „знаци из Хан Кине”) су кинески знаци (кинески карактери) који се користе у јапанском језику. Канђи је један од четири писма који се користе у савременом јапанском (остали су хирагана, катакана и ромађи).
Овај се чланак бави одликама карактеристичним за Канђи. Видети „кинески карактери” за основне одлике ових знакова кориштених у корејском и кинеском језику.
Садржај |
[уреди] Историја
Постоје одређена неслагања око почетка употребе кинеских знакова у Јапану, али је општеприхваћено да су будистички монаси донели кинеске текстове у Јапан негде у V веку и да су се они читали на кинеском језику. Током времена, систем познат као канбун (漢文 – kanbun) се појавио; то је био у основи кинески текст са дијакритикама које су омогућавале јапанским читаоцима да читају у складу са правилима јапанске граматике.
Јапански није имао писани облик. Полако се појавио систем зван манјогана, који је користио мањи број Канђи само због њихове фонетске вредности, а не и семантичке. Манјогана у курзивном облику се развила у Хирагану, писмо које је било доступно женама, којима није било дозвољено више образовање. Катакана је настала на сличан начин: ученици у манастирским школама су упрошћавали манјогана знакове да би брже писали. Хирагана и катакана се заједно називају кана.
Како су писма сазревала и ширила се, канђи су почели да се користе само за писање одређених делова говора, као што су именице, придеви и глаголи, док су са кана писани суфикси глагола, аутохтоне јапанске речи, као и речи из страних језика (мада се ово развило касније; на почетку, овакве речи су записиване са фонетским канђи знацима).
[уреди] Врсте Канђи
Док неки канђи и кинески хан-ц' исто значе, са многима то није тако. Поред знакова који имају другачије значење у јапанском језику, као и знакова са истим значењем који се пишу друкчије, постоје знаци карактеристични за Јапан, који се зову кокуђи (国字 – kokuji, бук. „национални знаци”) или уасеи канђи (和製漢字 – wasei kanji, бук. „кинески карактери настали у Јапану”). Постоји стотине кокуђи, и мада се неки ретко користе, многи су битан део писаног јапанског. Такви су:
- 峠 – тоге (tōge – „планински прелаз”)
- 榊 – сакаки (sakaki – „дрво 'сакаки', врста камелије”)
- 畑 – хатаке (hatake – „поље усева”)
- 辻 – цуђи (tsuji – „раскрсница, улица”)
- 働 – до; хатара(ку) (dō; hatara(ku) – „рад”)
Поред кокуђи, доста канђи нема исто значење у јапанском и кинеском. Ови канђи се не сматрају кокуђи, већ коккун (国訓 - kokkun) и то су, на пример:
- 沖 – оки (oki – „приобаље”)
- 沖 се у кинеском чита чунг (chòng) и значи „испрати”
- 森 – мори (mori – „шума”)
- 森 се у кинеском чита сен (sēn) и значи „таман”, али и „шума” у одговарајућем контексту
- 棚 - тана (tana – „полица”)
- 棚 се у кинеском чита пенг (péng) и значи „шупа”
- 椿 – цубаки (tsubaki – Camellia japonicus)
Неки канђи се некада пишу на два различита начина, кју-ђитаи (旧字体 – kyū-jitai; „стари знаци”) и шин-ђитаи (新字体 - shin-jitai; „нови знаци). Ево примера оваквих знакова (лево су кју-ђитаи, а десно шин-ђитаи):
- 國 → 国 – куни (kuni – „земља, држава”)
- 號 → 号 – го (gō – „број”)
- 變 → 変 – хен; ка(уару) (hen; ka(waru) – „промена”)
Кју-ђитаји су се користили до краја II светског рата, али су након тога уведени једноставнији шин-ђитаи. Неки од нових знакова су слични поједностављеним (упрошћеним) карактерима који се користе у Кини, али се у основи од њих разликују.
Постоје, такође, и кинески карактери који се користе као фонетски у јапанском (当て字 – атеђи [ateji]), мада се велики број кинеских знакова уопште не користи у јапанском.
[уреди] Читање
Канђи знак може имати неколико (у ретким случајевима 10 или више) могућих изговора, зависно од контекста, намереног значења, употреби у сложеницама или месту у реченици. Ови изговори или читања се деле у две групе, он'јоми (on'yomi) и кун'јоми (kun'yomi).
[уреди] On'yomi
Он'јоми (音読み) су знаци чији је изговор заснован на јапанској апроксимацији кинеског изговора знака у време када је ушао у употребу. Неки канђи су дошли у јапански из различитих делова Кине у различито време, тако да имају вишеструке он'јоми (као и вишеструка значења). Насупрот овоме, уасеи канђи уопште немају он'јоми.
На пример, канђи за „светлост” или „следеће” (明) се може изговорити или као мјо (myō) од ране (V-VI век) позајмљенице из југоисточне Кине, или као меи (mei) од касније (VII-IX век) позајмљенице из северне Кине. Али, канђи 込 није изведен из кинеског карактера и самим тиме нема он'јоми.
Он'јоми су фонолошки карактеристични по томе што теже ка једнослоговном изговору, јер сваки знак представља један кинески слог. Ипак, ако занемаримо акцентацију, већина кинеских слогова (посебно из средње-кинеског, код којег су завршни плозивни сугласници били чешћи некада него данас) се није уклапала у начешћи сугласник-самогласник систем слогова у класичном јапанском. Тако је већина он'јоми сачињена од два слога, од којих је други најчешће продужени самогласник из првог (односно и ако је у првом е и у ако је у првом о, због фонолошких промена током векова) или је један од слогова ку, ки, цу, ћи или слоговно н, јер подсећају на завршне сугласнике у средње-кинеском.
Он'јоми се примарно јављају у сложеницама од више канђи (нпр. 熟語 – ђукуго, jukugo) које су позајмљенице, са све писањем, из кинеског, речи чији концепти или нису постојали у јапанском или се нису довољно елегантно могле изразити јапанским речима. Ово се може упоредити са позајмљеницама из латинског или грчког (нпр. елегантнији је израз демократија од израза владавина народа истог значења).
[уреди] Kun'yomi
Кун'јоми (訓読み) је читање канђи засновано на изговору изворне јапанске речи или јаматокотоба (yamatokotoba), изговора који апроксимира значење кинеског знака када је уведен. Као и код он'јоми и код кун'јоми може постојати више различитих читања канђи, а такође неке канђи немају кун'јоми изговор.
На пример, канђи за исток, 東, има свој он'јоми изговор то (tō). Али, јапанци су већ имали реч за „исток”, која се изговарала хигаши (higashi) и некада азума (azuma). Тако се канђи 東 чита кун'јоми изговором. Ипак, канђи 寸, која означава кинеску меру дужине (нешто дужу од једног инча), није имала одговарајући еквивалент у јапанском, те такоима само он'јоми изговор сун (sun).
Кун'јоми карактерише строгу сугласник-самогласник структуру (некада слог почиње самогласником), сличну суседним полинежанским језицима. Већина именица или придева кун'јоми су два или три слога дуги, док је кун'јоми глагол најчешће слог или два дуг (не рачунајући хирагана суфиксе зване окуригана иако се они сматрају делом читања).
[уреди] Друга читања
Неке канђи поседују и мање позната читања звана нанори (nanori), која се најчешће користе за имена особа и најсличнија су кун'јоми изговору. Називи места такође некада користе нанори (или, понекад, јединствена читања која се другде не могу срести).
Гикун (義訓 – Gikun) је читање канђи комбинација када немају директне везе са посебним он'јоми или кун'јоми знакова, већ су повезане са значењем говорних или писаних фраза. На пример, сложеница 一寸се може прочитати као иссун (issun) са значењем „један сун”, али се најчешће чита као једна реч ћотто (chotto) – мало (нечега). Овај начин читања се јавља и у неким јапанским презименима.
Многи атеђи (канђи који се користе као фонетски знакови) имају значења изведена из њихове употребе: на пример, данас архаично 亜細亜 – ађиа (ajia) се користило да се напише Азија канђијем; симбол 亜 данас значи Азија у сложеницама као 東亜 – тоа (tōa), „Источна Азија”. Из сложенице 亜米利加 – америка (amerika) је узет други знак, додат му је знак за земљу или државу, дајући тако полу-званичну кованицу 米国 – беикоку (beikoku), „земља пиринча са значењем Сједињене Америчке Државе.
[уреди] Када користити које читање
Подела на он'јоми и кун'јоми се може чинити арбитрарном и непотребно тешком за некога ко учи јапански. Речи сличних концепата, као што су „исток” (東), „север” (北) и „североисток” (東北) могу имати потпуно различите изговоре: кун'јоми за прва два су хигаши (higashi) и кита (kita), док је он'јоми за трећи тохоку (tōhoku). Ипак, ситуација није ништа више компликована него што су је то случај са изговором слова и речи у енглеском језику.
Ситуацију донекле компликује то што постоје два правила за одређивање изговора одређене канђи у датом контексту. Прво, и најлакше, важи за канђи који се јављају у сложеницама и скоро увек се читају са он'јоми. Ова врста речи се некада назива ђукуго (熟語 – jukugo). На пример, 情報 – ђохо (jōhō) „информација”; 半月 хангецу (hangetsu) „полумесец”; 革命家 какумеика (kakumeika) „револуционар”.
Друго, канђи који стоји сам – односно, написан само уз кана, не уз други канђи – се чита према кун'јоми. Заједно са својим окуригана, ако постоји, њихова основна функција је или именица или деклинован придев или глагол: на пример, 月 цуки (tsuki) „месец”; 情け насаке (nasake) „симпатија”; 赤い акаи (akai) „црвено”; 建てる татеру (tateru) „изградити”. Ретке канђи сложенице имају окуригана, као што су 空揚げ карааге (karaage) „пржено” и 名無し нанаши (nanashi) „безимени”.
Постоје бројни изузеци обома правилима. 赤金 акакане (akakane) „бакар”; 日傘 хигаса (higasa) „сунцобран” као и познато 神風 камиказе (kamikaze) „божански ветар” користе кун'јоми иако су просте канђи сложенице. На срећу, већина изузетака другом правилу су просте именице: 愛 аи (ai) „љубав”; 禅 Зен (Zen); 点 тен (ten) „ознака, тачка.
Још компликација уноси чињеница да много канђи може имати више од једног он'јоми: 説明 сецумеи (setsumei) „објашњење” према 灯明 томјо (tōmyō) „светло као понуда богу”.
Постоје и канђи сложенице које користе комбинацију он'јоми и кун'јоми, познату као јубако (重箱 - jūbako). Сама та реч је изузетак: први се знак чита са он'јоми, а други са кун'јоми. Други примери су 金色 кин'иро (kin'iro) „златан” (читање он-кун) и 影法師 кагебоши (kagebōshi) „силуета” (читање кун-он-он).
Нека од познатих места, укључујући и Токијо (東京 – Tōkyō) и сâм Јапан (日本 – Нихон [Nihon] или ређе Ниппон [Nippon]) се читају са он'јоми; али, огромна већина јапанских места се чита са кун'јоми (大阪 – Осака [Ōsaka]; 青森 – Аомори [Aomori]; 箱根 – Хаконе [Hakone]). Презимена се такође читају са кун'јоми (山田 – Јамада [Yamada]; 田中 – Танака [Tanaka]; 鈴木 – Сузуки [Suzuki]). Лична имена, иако се не сматрају јубако, често се читају комбинацијом кун'коми и он'јоми као и нанори и могу се читати само уз искуство (нпр. 大助 – Даисуке [Daisuke] читање са он-кун; 夏美 Нацуми [Natsumi] читање кун-он).
[уреди] Помоћ при изговору
Због могућности грешке, озговор канђи се често може наћи записан малим знацима помоћу фуригана (изнад канђи знака) или кумимођи (са стране знака). Ово се често среће у текстовима намењеним деци, у манга стриповима и уџбеницима и другим књигама за странце. Такође, могу се срести и у новинама код ретких или мање познатих изговора, као и код знакова који нису у званично признатом сету основних канђи (види доле).
На слици десно је дат пример примењених фуригана на тексту јапанске химне. Сви канђи знакови изнад себе имају изговор написан хирагана писмом. Видети шланак о химни за изговор и превод.
(кликните на слику за већи формат)
[уреди] Ортографска реформа и канђи листа
1946. године, након II светског рата, јапанска влада је донела више закона о ортографским реформама писма. Неки знаци су упрошћени и они се називају шинђитаи (新字体 - shinjitai). Број знакова у општој употреби је смањен и донета је званична листа знакова које треба научити током одређених разреда образовања. Многи облици истих знакова као и необичне алтернативе свакодневних су избачене из употребе. Све ово је учињено са намером да се олакша описмењавање деце као и да се поједноставе канђи који се користе у књижевности. Ово су, наравно, само препоруке, тако да се и шири дијапазон знакова осим ових и данас користи.
1946. године је јапанска влада саставила листу од 1850 канђи опште употребе (当用漢字 - tōyō kanji). Она је проширена на 1945 1981. године и назива се ђојо канђи (常用漢字 – jōyō kanji).
Званичне листе канђи су:
- Основни канђи – 881 знак које треба научити до 6. разреда.
- Канђи опште употребе (当用漢字 - tōyō kanji) – 1850 знакова које треба научити до краја средње школе. У оквиру ових се налазе и основни канђи. 1981. је ова листа замењена са листом канђи за свакодневну употребу.
- Канђи за свакодневну употребу – 1945 знакова које треба научити током основне и средње школе. У свакодневној употреби, код знакова ван ове листе се користе мали знакови за изговор.
- Канђи за имена (ђинмеијо канђи, 人名用漢字 - jinmeiyō kanji) – од 2004. садржи 2232 знака. Током година, Министарство Правде повећава број знакова, а и даље ће додавати нове знакове на захтев родитеља.
као и још неколико у ређој употреби.
[уреди] Остало
Идеограм за понављање (々) се користи за множину; изговара се као да је претходин канђи написан двапут заредом..
Јапанска влада прописује тест познат као Тест способности у јапанском канђију (日本漢字能力検定試験 - Nihon kanji nōryoku kentei shiken) који тестира читање и писање канћија. Највиши ниво обухвата око 6000 знакова.
[уреди] Гаиђи
Гаиђи (外字 – Gaiji), познат још као и додатни знаци, је сет ређих канђи који се не могу наћи у важећем јапанском систему. То су варијантни облици свакодневних канђи као и не-канђи симболи.
[уреди] Спољашње везе
- Канђи тест – целокупан Ђојо канђи сет потребан за званични Тест јапанског језика
- Кокуђи речник – само на јапанском
- Канђи речник
- Породице канђи знакова – студија о теорији да су сви канђи настали од седам основних концепата.
- Japanese Kanji Dictionary
