Геноцид над Јерменима
Из пројекта Википедија
Геноцид над Јерменима (познат и као јерменски холокауст) је термин који се односи на присилну масовну депортацију и смрт преко милион Јермена током младотурске власти између 1915. и 1917. у Отоманском царству. И данас се воде расправе између Турске, која негира геноцид, и међународне заједнице.
Садржај |
[уреди] Први покољ Јермена
1890. је у Отоманском Царству живело 2,5 милиона Јермена, од којих су већина били верници Јерменске католичке цркве или Јерменске апостолске цркве. Русија је Јермене подупирала у њиховим захтевима за аутономијом јер је жељела да ослаби Отоманско Царство. Иако је аутономашки покрет брзо растао, Абдул-Хамид је одлучио да задржи власт над тим подручјем.
Отоманска влада је подстакла противјерменске осећаје код Курда, суседа Јермена, па су Јермени, због тога и због повишења пореза, подигли устанак. Отоманска војска и курдске паравојне снаге побиле су 1894. године на хиљаде Јермена и спалиле много села. Две године касније јерменски револуционари су заузели Отоманску банку у Истанбулу да би привукли пажњу међународне јавности. Одреди претежно муслиманских Турака затим су побили 50.000 Јермена. Степен уплетености отоманске владе у те одреде није добро познат и предмет је расправе.
[уреди] Други покољ Јермена
Русија и Турска су ушле у Први светски рат као непријатељи. Турци су Јермене сматрали руском петом колоном. У фебруару 1915. свих 60.000 мобилизованих јерменских војника затворено је у радне логоре и после убијено. Јермене у близини фронта (слична је судбина задесила и људе далеко од линије фронта) потерали су да пешаче према негостољубивим пустињским крајевима Сирије и Месопотамије, а 24. априла су у Истанбулу и другим великим турским градовима хапшени и побијени јерменски интелектуалци.
Укупно је тако изгинуло око милион и по људи, док се преживели након рата нису могли вратити кући, па су се иселили у руски део Јерменије или Западну Европу, Северну Америку и Аустралију.
Британски извори говоре о могућих милион жртава, док с друге стране, турски историчари говоре о "неколико стотина хиљада" који су страдали "у грађанском рату у којем је било жртава на обе стране".
Те ране нису сасвим зацелиле и још утичу на односе између Јерменије и Турске. Јерменија тврди да су ти догађаји били планирани и да се могу назвати само геноцидом. Тај став су 1985. и 1986. заузеле и УН, а годину дана касније и Европски парламент. Са друге стране, Турска и даље тврди да то није био геноцид и да су само неки заповедници "отишли мало предалеко". Неке јерменске организације су (нпр. АСАЛА) у другој половини XX века терористичким нападима неуспешно покушале да натерају Турску да промени став.
Јасно је да је међународна заједница знала за те догађаје, а није реаговала другачије (осим америчког амбасадора) него благим протестима амбасадора. Постоји и прича о томе да је Хитлер у припремама за "коначно решење јеврејског питања" изјавио: "Ко данас више спомиње истребљење Јермена?"
[уреди] Геноцид над Јерменима данас
Ово питање је данас поново актуелно у Турској и почиње поново да заокупља европску пажњу због могућег почетка преговора са Турском о уласку у Европску унију. Питање је актуелизовао најпознатији турски писац Орхан Памук који је почетком 2005. године изјавио у једном турском недељнику да је Турска одговорна за геноцид над Јерменима у ком је побијено више милиона Јермена током последња два века. Та изјава је покренула лавину оптужби и захтева за његовим линчем у Турској, али је исто тако изазвала буру у Европској унији и поновно појачање притиска Јерменије и јерменских организација широм света за признавање постојања геноцида. Памук је због својих изјава оптужен за увреду турског имена и турске војске и изведен је на суд. Крајем децембра Памук је ослобођен оптужби за увреду турске војске, оптужбe за увреду турског имена је ослобођен 22. јануара 2006. године.
Доњи дом француског парламента је у октобру 2006. изгласао закон којим се негирање геноцида над Јерменима сматра кривичним делом.
Почетком 2007.године у Цариграду је убијен јерменски новинар Хрант Динк уредник јерменског листа „Агос“ који је јавно иступао против негирања геноцида,али и против неких настојања јерменске дијаспоре да исти искористи у политичке сврхе.Њему је више пута суђено на основу истог закона по коме је сужено и Памуку,а често се налазио на мети претњи турских националиста.Убио га је један шеснаестогодишњи турски националиста 19.01.,а цео случај је дубоко узбуркао турску јавност и поново актуализовао причу око геноцида.
[уреди] Спомен-парк у Јеревану
Кад се 1965. обележавала 50. годишњица геноцида, јавила се замисао о постављању споменика, који је по нацртима архитеката Калашјана и Мкртчјана две године касније постављен на брду Цицернакаберд над кланцем реке Храздан. Обелиск висок 44 метра симболизује препород Јермена, а 12 блокова постављених у круг представља 12 изгубљених покрајина на подручју данашње Турске. Унутар тог круга гори вечна ватра. Од споменика води парк са зидом дугим 100 метара на којем пишу имена крајева за које се зна да су се у њима вршили покољи. На крају тог парка је 1995. године отворен мали музеј с основним подацима о догађајима, као и фотографијама немачких фотографа (турских савезника у Првом светском рату) и публикација о геноциду на разним језицима. Покрај музеја је простор где страни државници саде спомен-дрвеће.
[уреди] Обиљежавање
Јермени сваке године обиљежавају дан геноцида бројним манифестацијама. Годинама покушавају да наведу Турску на признавање овог догађаја. Примјера ради, за 90 годишњицу 2005. године, на Јерменским ТВ каналима, могло се видјети како су у главном граду, Јеревану, стотине хиљада људи обишле меморијал и око вечне ватре поставили зид направљен од цвећа. Истовремено, у Лос Анђелесу, где живи велик број Јермена, протестовали су у колонама користећи панкарте.
