Фундаментализам

Из пројекта Википедија

Фундаментализам (од лат: fundamentum што значи основа) јесте начин мишљења у коме се одређена начела сматрају за суштинске истине које, без обзира на њихову садржину имају непроменљив и неприкосновен ауторитет. Супстанцијални фундаментализми имају мало или ништа заједничког осим што њихове присталице обично показују озбиљност и ватреност које проистичу из доктринарне чврстине. Иако се обично доводи у везу са религијом и дословном истином светих списа фундаментализам се сусреће и у политичким доктринама. Штавише и за либерални скептицизам може се рећи да садржи фундаментално веровање да све теорије треба довести у питање. Иако се термин често користи пежоративно да би означио нефлексибилност, догматизам и ауторитаризам фундаментализам може да изрази и несебичност и оданост начелима.

[уреди] Верски фундаментализам

Религија и политика преклапају се у много тачака а свакако није најмање значајна она која се тиче развоја најважнијих идеолошких традиција. Етички социјализам је на пример постао саставни део различитих верских доктрина, доприневши настанку хришћанског и муслиманског социјализма. Протестантизам је довео до обликовања идеје о самомотивисаној и индивидуалној одговорности која је нашла израз у класичном либерализму. Верски фундаментализам се разликује по томе што посматра све аспекте јавног и приватног живота као секундарне у односу на објављене верске доктрине. Са тог гледишта политички и друштвени требало би да буде организован на основу онога што се сматра кључним, односно истинским верским начелима, обично подупртим вером у дословну истину светих списа. Пошто је таква начела могуће развити у потпун поглед на свет, верски фундаментализам се оправдано може сматрати идеологијом.

Постоје два супростављена мишљења одакле потиче верски фундаментализам и зашто се он јавља на крају двадесетог века. Једно приказује фундаментализам као скретање, односно прилагођавање која чине друштва током навикавања на модерну и секуларизовану културу. Друго истиче да фундаментализам има трајан значај и да је последица неуспеха секуларизма да задовољи вечиту људску потребу за духовном истином.

Облици верског фундаментализма појавили су се у различитим деловима света. У САД је седамдесетих година 20. века почео да расте значај хришћанског фундаментализма као последица појаве нове хришћанске деснице која се залаже за забрану абортуса, увођење молитве у америчким школама и повратак традиционалним породичним вредностима. У покушају да се палестинској држави у настајању онемогући уступање територија коју сматрају за јеврејску домовину, у Израелу је порастао значај јеврејског фундаментализма који је дуго представљала група малих религиозних партија. Хиндуистички фундаментализам у Индији развио се као отпор ширењу западног секуларизма и тежње да се супростави утицају супарничких веровања као што су ислам и религија Сика.

Политички гледано најзначајнији модерни фундаментализам је без сумње исламски. Постао је познат захваљујући исламској револуцији 1979, која је довела до стварања исламске републике под ајатолахом Хомеинијем (1900-1989). Затим се постепено ширио по блиском истоку, у северној Африци и у деловима Азије. Иако је ирански шиитски фундаментализам довео до ватреног посвећивања и убеђењ, опште гледајући ислам је средство за испољавање антизападњаштва и то као антипатија према неоколонијализму западних сила и покушај да се супростави ширењу толеранције и материјализма. Ово се најјасније одразило у талибанском режиму у Авганистану 1997-2001. Исламски фундаментализам посебно је био успешан у исказивању тежњи градске сиротиње у земљама у развоју, које су до седамдесетих година двадесетог века веома често биле привучене социјализмом било у исламском или марксистичко-лењинистичком одлику.