Јужна Америка

Из пројекта Википедија

Јужна Америка је континент преко кога прелази екватор, а који је већим дијелом на Јужној хемисфери. Јужна Америка се налази између Тихог и Атлантског океана. Северно од овог континента се налази Северна Америка (заједно са Средњом Америком или Карипском Америком). Анди, планински венац, се протежу западном страном овог континента. Предео источно од Анда је углавном тропски и заступљене су тропске кишне шуме у које спада и подручје Амазона.

Јужна Америка је четврти континент по величини, а пети по броју становника. Она не треба да се меша са Латинском Америком, која представља Јужну и Средњу Америку (где се прича шпанским, односно португалским језиком), док Јужна Америка не убраја земље северно од Панамског канала.

Држава	Главни град	Државно уређење	Површина (km²)	Становника (2002-07-01 прибл.)	Густина насељености (по km²)
Аргентина	Буенос Ајрес	Република	2.766.890	37.812.817	14
Боливија	Ла Паз	Република	1.098.580	8.445.134	7,7
Бразил	Бразилија	Федерална република	8.511.965	176.029.560	21
Венецуела	Каракас	Федерална република	912.050	24.287.670	27
Гвајана	Џорџ Таун	Република	214.970	698.209	3,2
Еквадор	Кито	Република	283.560	13.447.494	47
Колумбија	Богота	Република	1.138.910	41.008.227	36
Парагвај	Асунсион	Република	406.750	5.884.491	14
Перу	Лима	Република	1.285.220	27.949.639	22
Суринам	Парамарибо	Република	163.270	436.494	2,7
Уругвај	Монтевидео	Република	176.220	3.386.575	19
Чиле	Сантјаго	Република	756.950	15.498.930	20
Фокландска острва (Енг.-Арг)			12.173	2.967	0,24
Француска Гвајана (Фр.)			91.000	182.333	2,0

Садржај 1 Рељеф 1.1 Анди 1.2 Гвајанске и Бразилске планине и висоравни 1.3 Равнице 2 Минерални ресурси 3 Клима 4 Флора и фауна 5 Привреда 5.1 Пољопривреда 5.2 Енергија 5.3 Трговина 6 Становништво 7 Религија 8 Језик 9 Саобраћај 10 Види још 11 Спољашње везе

[уреди] Рељеф

У рељефу Јужне Америке издвајају се: високи венац Анда на западу, старе громадне планине са висоравнима, на северу Гвајанске и у средишњем и источном делу Бразилске као и простране низије: Амазонска, Љанос, Гран Како, Пампас, Патагонија.

[уреди] Анди

Високи планински ланац на западу Јужне Америке. Протеже се дужином преко 7.000 км правцем север-југ дуж Тихоокеанске обале до Панамског канала и Карипског мора на северу, до рта Хорн на крајњем југу америчког континента. Анди чине непрекидан планински ланац широк до 900 км. Оштро одвајају веома узан јужноамерички приморски тихоокеански појас од великих сливова река Ориноко, Амазон, Парана, и других притока Атлантског океана, као и простране низије у источној половини Јужне Америке. Геолошки састав Анда чине наслаге из палеозојског, мезозојског и кенозојског доба, кроз које је на великом простору продрло вулканско камење.

По ширини се дели на три појаса: источни-значајан по рудама, унутрашњи (средишњи) који чини главни гребен и западни појас који је приморски. По правцу пружања Анди се такође деле на три дела и то на: јужни, средњи и северни део. Северна половина Анда је позната под називом Кордиљери.

[уреди] Гвајанске и Бразилске планине и висоравни

Две групе старих громадних планина са истоименим висоравнима које их окружују, чине један од типова рељефа Јужне Америке. Гвајански део је на северу, бразилски покрива источни део у средишњем делу Јужне Америке: то су веома старе висоравни јако снижене и уравњене. Са тих валовитих површи издижу се узвишења и планински врхови до 2.800 м висине.

Бразилија захвата простор између Амазоније, реке Медејре, Парагваја, Уругваја, Атлантског океана. Дели се на два различита дела: Атлантску област на истоку и унутрашњу висораван. Деле их приближно реке Поранаиба, Сан Франциско, Порана.

Гвајанска висија и планине - Висораван се простире у југоисточном делу Венецуеле. Грађена је претежно од старе кристалне масе, просечне надморске висине 500-800 м, са више планинских узвишења, висине од 1.500 - 1.800 м и са неколико врхова изнад 2.000 м. Највиши врх је Рораима 2.772 м. У граничном појасу Венецуела - Бразил простиру се планине Сијера Пакараима и Сијера Тапирапеко које чине вододелницу између река Амазон и Ориноко. Гвајанска област је обрасла густом шумом.

[уреди] Равнице

Атлантска обала Јужне Америке слабо је разуђена, али се према њој отварају веће равнице слива трију великих река: Ориноко, Амазон и Парана. Равница око реке Ориноко на северу или Љанос; равница око реке Амазон или Амазонија на југоистоку од Љаноса и равница око реке Порана или Ла Плата на коју се надовезују: тик уз њу Пампас, јужно Патагонија и северно Гран Чако равница.

[уреди] Минерални ресурси

Јужна Америка располаже разноврсним минералним ресурсима од којих се многи користе екстензивно. Налазишта минералних сировина су широко распрострањена, почев од области Анда са налазиштима злата која су експлоатисана у доба пре колонијализма. У планском подручју између централног Перуа и јужне Боливије, су места производње сребра и живе из колонијалног доба, као и индустрија минерала као сто су бакар, калај, гвожђе, цинк. Бакар се производи на великим рудокопима у северном и централном Чилеу и централном и јужном Перуу. Високо минерализоване области које садрже боксит, руду гвожђа и злата леже између Сиудад Боливара и северног Суринама, близу северног обода гвајанских побрђа. У источном Бразилу су богатија налазишта злата и дијаманата експлоатисаних у колонијалној ери. Нека од њих су активна и данас.

Мада је Јужна Америка велики произвођач ретких метала, велике резерве квалитетне руде гвозђа и боксита су основа за највеће и најважније индустријске гране овог континента. Јужна Америка располаже резервама угља фрагментарно распоређеним у Андима и у јужном Бразилу. Угаљ је вазан индустријски и транспортни енергент у Чилеу, Колумбији и Бразилу. Налазишта нафте и природног гаса су структурни басени положени у источном појасу Анда, са знатнијим резервама у Венецуели, познатим као нафта поља Маракаибо, затим у Колумбији, Еквадору, Перуу, Боливији, Аргентини и Чилеу.

[уреди] Клима

С обзиром на свој положај у односу на географску ширину, Јужна Америка се дели пре свега на климатске целине које одговарају великим зонама општег атмосферског кретања. Поред тога, значајан је и фактор разлике у надморским висинама, као и друге појединости које доприносе појави различитих климатских типова, нарочито у погледу количине атмосферских талога и њиховог распореда у току године. Треба ипак напоменути да се највећи део Јужне Америке налази на тропској географској ширини, јер она почиње на северу, на неколико степени севено од северног повратника, док се јужно од јужног повратника континент нагло сужава. Због тога изразито преовлађује топла (екваторска и тропска) клима у којој се смењују влажни и суви климатски типови. Све варијанте тропске климе са сувим годишњим добима још увек су топле климе у којима средње годишње температуре износе око 24 степена Целзијуса, а највише просечне месечне температуре разликују се само за неколико степени. Та топла и влажна средина одржава у најкишовитијим подручјима природну прашумску вегетацију, у више спратова, са врло различитим врстама дрвећа. Годишња количина падавина износи од 2.500 милиметара у наветринској области до 1.500 милиметара у заветринској области. Када се укупне годишње падавине спусте испод 1.500 милиметара, шума се проређује, а затим повлачи пред шумовитом саваном, која покрива читав доњи део бразилске висоравни. Неколико заштићенијих подручја одликују се чак правом природном саванском вегетацијом, мада је тешко рећи да ли је она стварно природна или је човек посредовао у њеном настајању. Други типови климе су заступљени у јужном делу Јужне Америке. Влажну суптропску климу сусрећемо на југу Бразила, Уругваја и на североистоку Аргентине. Падавина има у току свих годишњих доба, али зимске кише преовлађују све више уколико се иде даље на југ, док укупна количина падавина опада од истока према западу и изазаива претварање шума у прерију која покрива читаву Пампу. На западу јужноамеричког континента може се издвојити појас средоземне климе од Сантијага до Валдивије са топлим и сувим летом и свежом и влажном зимом, а затим јужно од Валвидије умерена океанска клима, са обилним падавинама и ниском температуром за ову географску ширину, услед утицаја јаких западних ветрова који долазе са Тихог океана и заустављају се у судару са планинским венцем Анда. Вегетација је шумска у оним пределима у којима велика надморска висина није довела до образовања ледника.

[уреди] Флора и фауна

Веза између Јужне Америке и осталог света увек је била слаба, а у току доброг дела историје живота на земљи готово је и није било. Због те издвојености у Јужној Америци створила се врло посебна флора и фауна на коју је незнатно утицао и северни континент, а преко њега и евроазија. На јужном континенту развиле су се многе необичне врсте као што су мравоједи и пашанци. Баш као и у Аустралији и ту су преживели торбари, а фосили показују да су у прошлости бујале многе данас изумрле ендемске врсте.

[уреди] Привреда

Разноликост и богатство природних средина довеле су до повећања броја култивисаних биљака, које се мењају и умножавају у складу са привредном коњунктуром и међународним тржиштем. Сва приморска подручја са тропском и влажном климом кориштена су у колонијалној ери за гајење тропских пољопривредних производа намењених европском, а затим и северноамеричком тржишту. Још и данас се већи део тих области користи, према приликама, за гајење шећерне трске, какаоа, банана и другог тропског воћа, које се најчешће среће близу обале, док се плантаже кафе, дувана и памука налазе у унутрашњости. У умереном појасу Јужне Америке гаје се биљке за исхрану, намењене трговини, а нарочито за снадбевање великих градова. То је најприје велика пшенична област у аргентинској Пампи. Производе се знатне количине пшенице, од којих се око три четвртине извози. У Чилеу и јужним државама Бразила има области у којима се гаји пиринач, пшеница и разне друге биљке прилагођене средоземној клими, као што је винова лоза. Такав облик земљорадње често се примењује на поседима средње величине, који су формирани у доба европске колонизације крајем деветнаестог века.

[уреди] Пољопривреда

Пољопривредни производи су важан извозни артикал многих земаља, а комерцијална и индустријска активност заједно са маркетингом важни су фактори у извозу. Пољопривреда са ловом, риболовом и шумарством учествује са близу 12% у укупном националном бруто производу на овом континенту: више од 30% у Боливији, Парагвају, Перуу и Еквадору; између 20% и 30 % у Колумбији, Бразилу и Гвајани; мање од 30% у Суринаму, Чилеу, Уругвају, Венецуели, Аргентини и Француској Гвајани.

Интензивнија пољопривреда, комерцијалног карактера развија се у близини великих градова. Нарочито је заступљена производња поврћа, воћа и свих производа за свакодневну употребу.

Производња зрнастих биљака и кукуруза је распоређена местимично и прилагођена климатским условима и квалитету земљишта. Производња меса намењена домаћем тржисту веома је развијена, док је производња меса за извоз највећа у Аргентини, Уругвају, Парагвају и Колумбији. Од производа тропских области намењених извозу најзаступљенија је кафа. Највеће површине са плантажама кафе су у вишим теренима југоисточног Бразила и западне и централне Колумбије. У тропској зони су велики произвођачи шећерне трске и банана, међу којима су Еквадор и Колумбија. Знатну производњу шећера за извоз имају обални део Перуа, Гвајана и Суринам. У обалном појасу Перуа производе се знатне количине памука за извоз. Памук и шећерна трска, важнији производи намењени извозу, најзаступљенији су у североисточном и југоисточном Бразилу. Бразил је од 1970. године велики извозник соје. На међународном тржисту су веома тразени пшеница, кукуруз, месо, вуна и кожа, производи из Аргентине и Уругваја.

[уреди] Енергија

Нафта и гас су главни енергетски извори у Јужној Америци. Знатно слабије енергетске изворе чине дрво и угаљ. Колумбија и Венецуела имају суфицит нафте и природног гаса. И поред ових природних богатстава обе земље, и друге у њиховом суседству, немају довољно развијену мрежу нафтовода и гасовода. Хидроенергетски потенцијал, као алтернативни енергетски извор користи се у већем обиму од 1950. године. Хидроелектране у Бразилу, Парагвају, Уругвају, Колумбији и Боливији сада обезбеђују 60% електрићне енергије. Тај проценат је нешто мањи (40%) у Перуу, Чилеу, Еквадору, Суринаму, Аргентини.

[уреди] Трговина

Највећи део јужноамеричке трговине је интерконтиненталан, при чему су највећи трговински партнери САД, западна Европа и Јапан. Нафта и нафтни деривати су главне извозне компоненте. Највећи извозници су Венецуела и Бразил. Од 1960. године брзем развоју трговине допринеле су регионалне трговинске асоцијације Latin American Free Trade Association (ЛАФТА). Главни извозни артикли у интерконтиненталној трговини су жито, вино, банане и све више индустријски производи.

Јужна Америка је континент који значајно учествује у светској трговини нафте, кафе, бакра, боксита, рибе, уља. Трговина овим производима је есенцијална за економски развој Јужне Америке. Од 1970. године Јужна Америка је започела са формирањем трговинских блокова и асоцијација који штите јужноамерицко тржисте од спољне конкуренције и који доприносе стварању јаког унутрашњег тржиста. Године 1969. формиран је Андски пакт (Боливија, Чиле, Колумбија, Еквадор, Перу и Венецуела). Међутим, Чиле се повукао из пакта 1977. године и међународна и домаћа трговина се одвијала независно и отворено у свим земљама потписницама. И поред оваквих искустава, у Јужној Америци се формирало неколико регионалних групација; Група три (Колумбија, Мексико, Венецуела); Јужни заједнички стожер (Southern Cone Common Market познатији као шпански акроним MERCOSUR) у коме су Аргентина, Бразил, Уругвај, Парагвај, са Боливијом у статусу посматрача); Асоцијација карипских земаља (АЦС) коју цине Колумбија, Суринам и Венецуела.

Наведене асоцијације имају за циљ пружање олакшица и преференцијала у трговини која треба да стимулише већу и бољу производњу, услуге и проток капитала. Следећи улогу НАФТ-е, између Канаде, Мексика и САД, неколико земаља Јужне Америке (Аргентина, Чиле, Колумбија) покренуло је договоре о груписању асоцијација и стварању велике групације западне хемисфере. Њу би чинила заједница свих: НАФТА, САФТА, МЕРКОСУР, итд. Циљ такве групације је максимална корист у трговини земаља чланица са другим великим интерконтиненталним партнерима и стриктна фискална контрола над инфлацијом.

[уреди] Становништво

Упркос непоузданим статистичким подацима број становништва Јужне Америке данас се може проценити на приближно 280 милона. Број становника је у брзом порасту, иако је различит у разним земљама. Повећање броја становништва изазвано је пре свега превагом наталитета над морталитетом, односно природним прираштајем становништва сваке од тих земаља, јер усељеници представљају бројно веома слабе контигенте, чак и у оним земљама у којима су они највећи, као што су : Аргентина, Чиле и Бразил. Становништво је веома неравномерно распоређено. Запажа се веома јасна разлика у густини насељености између већине острва самог континента. Врло висока стопа наталитета објашњава зашто је прва карактеристика становиштва Јужне Америке његова врло велика младост. Углавном више од половине становништва млађе је од 20 година, док лица старијих од 60 година ретко има више од 5 посто. Обим унутрашњих миграција представља карактеристичну црту становништва Јужне Америке. Док је усељавање у знатној мери ослабило, главни правац кретања становништва представља сеоба из села у велике градове. У питању су сеобе изазване бедом појачане сиромаштвом сељака и демографским притиском. Те сеобе не одговарају стварним потребама великих градова, који нису кадри да запосле све придошлице. Због тога у свим великим градовима ничу сиромашне четврти и предграђа са страћарама.

[уреди] Религија

Јужна Америка је континент хомогене религије. Око 90% су римокатолици. Долазак римокатолика се поклапа са периодом шпанских освајања овог простора. Око 11 милиона протестаната живи у урбаним центрима Бразила и Чилеа, и 750.000 Јевреја је настањено у Аргентини, Бразилу, Уругвају и Чилеу. Око 550.000 Индуса, 400.000 муслимана и 375.000 будиста су становници Јужне Америке са највечим насеобинама у Гвајани и Суринаму.

[уреди] Језик

Шпански језик је званичан језик у 9 од 13 државних ентитета Јужне Америке. Португалски је званични у Бразилу, енглески у Гвајани, холандски у Суринаму, француски у Француској Гвајани. Велики број становника Јужне Америке говори својим матерњим језицима кечуа (6.2 милиона становника), ајмара (2 милиона становника). Гуарани је поред шпанског језика званични језик Парагваја.

[уреди] Саобраћај

Мада су различите врсте транспорта у употреби, путна и железничка мрежа су од примарног значаја. Железница, речни и поморски саобраћај обалног појаса значајнији су видови транспорта у Аргентини, Бразилу и Чилеу.

Ваздушни саобраћај се брже развија после II светског рата, железнички и копнени саобраћај нешто спорије. Неповољни природни и морфолошки услови за изградњу железничке и путне мреже, која спаја лучке градове и унутрашњост континента, су отежавајућа околност.

Национална железница и путна мрежа су најгушће у југоисточним деловима Бразила и области Пампаса у Аргентини. Слабије услове у погледу транспорта имају густо насељени делови Уругваја, Чилеа, Колумбије и Еквадора; Венецуела и обални део Перуа имају развијенији водени саобраћај; Парагвај и Боливија немају довољно развијену унутрашњу транспортну мрежу; планински делови Анда су простори без довољно путева и транспортних праваца. Путна мрежа као и ваздушни саобраћај су вазни услови за економску интеграцију међу земљама Јужне Америке. Стога, од 1990. године овом важном привредном сектору се посвећује посебна пажња. Један вид развоја се заснива на приватизацији националне транспортне мреже.

[уреди] Види још

• Латинска Америка

[уреди] Спољашње везе

• Јужна Америка
• Слике Јужне Америке
• Напомена: Текст преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.

Континенти света
Азија				Африка				Северна Америка				Јужна Америка				Европа				Аустралија				Антарктик
Африка-Евроазија									Северна и Јужна Америка									Евроазија
Геолошки суперконтиненти :  Гондвана · Северноатлантско копно · Пангеа · Панотија · Родинија · Колумбија · Кенорленд · Ур