Земља (планета)

Из пројекта Википедија

"Земља" се преусмерава овде. За остале употребе, погледајте Земља (вишезначна одредница).

Поглед на Земљу са америчке свемирске летелице Аполо 17

Земља је планета на којој живи човек, са свим осталим живим бићима и једина нама позната планета на којој постоји живот. Она је трећа планета по удаљености од Сунца и највећа терестричка планета у Сунчевом систему. Планета Земља има један природни сателит, Месец.

Прорачун помоћу уранијумових изотопа (U-235 и U-238) показује, да је Земља настала пре отприлике 6 милијарди година (погледај прoрачун старости Земље).

[уреди] Планета сунчевог система

Наиме за разлику од неких других планета Земља није гасовити џин већ планета која има чврсту површину (земљу). Одатле и потиче назив терестрички - од грчке речи "терра" што значи земља. У сунчевом систему ако Земљу упоредимо са остале три терестричке планете она је највећа, са највећом густином, највећом гравитацијом и најјачим магнетним пољем.

[уреди] Атмосфера

За више информација погледајте Земљина атмосфера.

Земљина атмосфера састоји се од више слојева, а протеже се више стотина километара изнад површине. Састављена је од 78% азота, 21% кисеоника, 1% аргона, нешто водене паре, угљен-диоксида и других гасова.

Земља ноћу

Слојеви атмосфере:

тропосфера (до висине од око 12 km нмв) је најнижи и најгушћи део атмосфере у којем се догађају све временске појаве. У овом слоју температура опада с висином. Садржи велике количине водене паре.

стратосфера (до око 50 km нмв) садржи озон који нас штити од штетног зрачења из свемира. Температура је у нижим слојевима стратосфере стална, а у вишим слојевима расте. Ветрови који дувају у стратосфери достижу брзине од неколико стотина km/h.

мезосфера (до око 85 km нмв) је слој у ком долази до наглог пада температуре.

јоносфера или термосфера (до око 500 km нмв) садржи јоне, наелектрисане честице. У овом слоју се под утицајем сунчевог ветра ствара поларна светлост. Температура расте, све до висине 400 km.

егзосфера је прелазно подручје према вакууму. Ово је слој с врло разређеним гасом, простире се изнад 500 km висине.

Прелазна подручја између слојева атмосфере су тропопауза, стратопауза и мезопауза.

[уреди] Биосфера

За више информација погледајте Живот.

Колико је до сада познато, Земља је једино место на којем постоји живот. Животни облици чине биосферу планете. Сматра се да је развој биосфере на Земљи започео пре отприлике 3,5 милијарде година. Животне заједнице (биоми) настањују готово целу површину Земље, од врло ретко настањених арктичких и антарктичких подручја, до густо насељених подручја око екватора.

[уреди] Хидросфера

За више информација погледајте Хидросфера.

Земља је једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има текуће воде. Вода покрива 71% Земљине површине. Највећи део водених површина су морске (97%), а мањи део чини слатка вода (3%). Текућа вода одржава се на површини Земље захваљујући споју одговарајућих погодних услова: орбите око Сунца, вулканизма, гравитације, ефекта стаклене баште, магнетног поља и атмосфере богате кисеоником.

Земљина орбита налази се изван подручја у којем је довољно топло да би се одржала текућа вода. Без малог ефекта стакленика који задржава топлоту у атмосфери, вода на Земљи би се заледила. Палеонтолошки налази упућују на раздобље у Земљиној историји у којем је привремено нестао ефекaт стакленика, а површина се смрзнула током 10 до 100 милиона година.

На планетима попут Венере водена пара се под утицајем ултраљубичастог зрачења разлаже на водоник и кисеоник, водоник се јонизује и (деловањем сунчевог ветра) одлази из спољних слојева атмосфере. Ослобођени кисеоник се веже у минералне спојеве на површини. Овај процес је спор, али се сматра да је главни разлог због кога на Венери нема воде. На Земљи озонски омотач упија већину ултраљубичастог зрачења у вишим слојевима атмосфере и смањује описани процес. Осим тога, магнетосфера штити јоносферу од штетног утицаја сунчевог ветра.

Вулкански процеси стално избацују водену пару из унутрашњости. Процењено је да минерали у Земљином омотачу садрже 10 пута више воде него што је има у океанима, иако већина ње никада неће бити ослобођена.

[уреди] Грађа Земље

Облик Земље је веома сличан облику спљоштеног сфероида. Ипак ово геометријско тело, које се до скора користило при интерпретацији не одговара у потпуности облику Земље, и њега је у научним круговима заменио нови приближнији облик - геоид.

Анимација са приказом ротације Земље

**Хемијски састав Земље**
Гвожђе	34,6%
Кисеоник	29,5%
Силицијум	15,2%
Магнезијум	12,7%
Никл	2,4%
Сумпор	1,9%
Титанијум	0,05%

Слично као и код других терестричких планета, унутрашњост Земље је подељена у више слојева:

спољашња крута кора
- континентална
- океанска
Земљин омотач (мантл или плашт)
- горњи део омотача
- доњи део омотача (мезосфера)
језгро
- спољашње језгро
- унутрашње језгро (барисфера)

Горњи омотач заједно са кором назива се литосфера.

[уреди] Кора

За више информација погледајте Земљина кора.

Кора је спољашњи слој Земље, дубине 5 до 35 km. Састављена је од континенталне и океанске коре. На граници коре и омотача налази се Мохо-слој, познат и као Мохоровичићев дисконтинуитет према хрватском научнику Андрији Мохоровичићу. Материјал из унутрашњости стално излази на површину кроз вулканске отворе и пукотине на океанском дну. Већина Земљине површине је млађа од 100 милиона година, док су најстарији делови коре стари 4,4 милијарде година.

Састав Земљине коре.

[уреди] Састав земљине коре

За више информација погледајте Стене.

Магматске стене су најраспрострањеније и стене на Земљи. Настају очвршћавањем под притиском растопљене масе - магме, различитог хемијског састава, при њеном продору из омотача језгра кроз Земљину кору. Магматске стене могу настати у дубинама Земљине коре, али и на самој површини Земље. Имају велику тврдоћу.
Седиментне стене настају непосредно нa површини Земље таложењем и збијањем остатaка живог света (кречњак, креда, камени угаљ) и честица других распаднутих стена (глина, пешчар). Седиментним стенама је својствена слојевитост.
Метаморфне стене настају од магматских и седиментних стена, под утицајем високих температура и притисака у унутрашњости Земље. На пример, мермер је настао метаморфозом кречњака.

[уреди] Омотач

Геотектонске плоче

Испод коре, до дубине 2900 km налази се омотач. Састоји се од слојева богатих гвожђем и магнезијумом. С дубином расте и притисак.

Горњи омотач, који се налази између астеносфере и Земљине коре састоји се од ултрабазичних стена - перидотита и еклогита. Астеносфера је пластична и дебела неколико стотина километара а карактеристична је по термодинамичким процесима који се одвијају у њој - тзв. конвекцијска струјања материјала мантла.

Доњи омотач је дебљине око 1900 km а разлике у брзини простирања сеизмичких таласа указују на његову хетерогеност.

[уреди] Језгро

Како је просечна густина Земље 5515 kg/m³, а густина материјала на површини само око 3000 kg/m³, очигледно се гушћи материјал мора налазити у језгру. У време настајања Земље, пре 4,5 милијарди година Земља је већином била растопљена. У процесу који називамо диференцијација тежи елементи су потонули према средишту, а лакши су се скупили уз површину. Зато је језгро састављено углавном од гвожђа (80%), никла и силицијума.

Језгро делимо на два дела, унутрашње круто језгро полупречника око 1250 km и спољашње (сматра се да је течно) језгро којe се пружа до полупречника од 3500 km. Сматра се да је унутрашње језгро у кристалном облику, а спољашње састављено од течног гвожђа и никла. Сматра се да струјање овог растопљеног метала (и мешање које настаје због Земљине ротације) ствара земљино магнетно поље. О унутрашњости Земље много се сазнало проучавањем кретања сеизмичких таласа зашта је заслужна геофизика.