Историја Републике Српске
Из пројекта Википедија
Територија данашње Републике Српске је настањена од времена неолита. У раном бронзаном добу дотадашњу неолитску популацију су заменила ратоборнија племена, позната као Илири. Године 168. пре Христа илирске земље постају римска покрајина названа Илирикум. После слома Илирског устанка, десете године после Христа, покрајина Илирикум је подељена, тако да је северни део данашње Републике Српске припао новој провинцији Панонији, док је јужни део припао провинцији Далмацији.
У Панонији је постојао град са именом Сербинум (данашња Градишка у Републици Српској), који се први пут помиње у Птолемејевој "Географији" из другог века. Претпоставља се да је овај град могао добити име по Старим Србима. Најранији историјски помен Старих Срба датира из првог века после Христа (69. године), у књизи Плинија Цецилија Секундуса, "Познавање природе", и то у латинизованом облику – Серби. Стари Срби су ту забележени као народ који живи у азијској Сарматији, северно од Кавказа, па се из тога може претпоставити да су Стари Срби били сарматско (иранско) племе. Поуздано се зна да је једно друго сарматско племе (Јазиги) живело на територији Паноније у првим вековима после Христа. Из тога се претпоставља да се један број сарматских Старих Срба могао доселити у Панонију заједно са Јазигима у првом веку после Христа, и да је град Сербинум могао добити име по тим Старим Србима. Један други извор помиње народ под именом Серети, који су живели на Драви и Сави у првом веку, па бисмо ове Серете можда могли идентификовати као сарматске Старе Србе.
Римљани губе контролу над Панонијом и Далмацијом 455. године и ове територије запоседају Остроготи. Остроготе су победили Византинци 553. године тако да Далмација постаје део Византије.
Словени су се населили на овом подручју у шестом и седмом веку. Срби су се доселили у другом словенском таласу (626. године), када их је цар Ираклије позвао да избаце Аваре из Далмације. Срби су дошли из Беле Србије у региону Полабља у данашњој Немачкој (Лужички Срби и данас живе на тим просторима). Претпоставља се да су у Полабље српско национално име донели Стари Срби, који су се, према овој теорији, доселили из азијске Сарматије (северни Кавказ) у четвртом веку, заједно са Аланима. Сматра се да су Стари Срби и Алани били веома сродна сарматска племена, а потомци Алана су данашњи Осети на Кавказу (Према другом тумачењу, и сами Стари Срби су били део Алана). На основу ове претпоставке, Стари Срби су се на подручју Полабља помешали са Словенима и оставили им своје име.
У деветом веку велики део територије данашње Републике Српске био је део Србије. Према најшире прихваћеном мишљењу, западна граница Србије у то време била је река Врбас (Према другом мишљењу, граница је била река Уна). У исто време, на јужном делу територије данашње Републике Српске, постојале су независне српске државе: Захумље и Травунија (Требиње). Владари Србије у деветом веку били су: Властимир, који је победио Бугаре 850. године и Мутимир, који је владао до 890. године. Мутимир је имао три сина наследника: Прибислава, Брана и Стефана.
Владар Србије, Петар Гојниковић, владао је и деловима територије данашње Републике Српске. Петар Гојниковић је успео да одржи власт све до 917. године, када су га Бугари на превару ухватили и затворили у тамницу. Уз помоћ Бугарске, Србијом је владао Павле Брановић, све до 921. године. После њега, Србијом је владао Захарије Прибисављевић, унук владара Мутимира. Захарије је кратко владао. Бугари су покорили Србију 924. године.
Између 930. и 960. године источним деловима данашње Републике Српске, као и западним деловима данашње Србије, владао је српски кнез Часлав Клонимировић који је своју државу ослободио бугарске власти и признао врховну власт Византије.
После 1034. године, српски кнез Стефан Војислав завладао је областима Скадра, Дукље, Травуније и Захумља.
Владар Дукље, кнез Михаило, син Стефана Војислава, прогласио је независност од Византије пре 1077. године, а поред Дукље, Михаило је владао и Хумом (Херцеговином). Римски папа је крунисао Михаила као краља Србије. Михаилов син, Константин Бодин, прикључио је својој држави Рашку и велики део Босне, односно данашње Републике Српске, после 1083. године. У Рашкој и Босни поставио је за владаре два своја жупана: Вукана и Марка.
Рашки жупан Деса припојио је Рашкој Зету и Требиње после 1162. године. На рашком престолу, Десу је 1170. године заменио његов брат, Стефан Немања, родоначелник владарске династије Немањића. Поред Рашке, Стефан Немања је владао Зетом, Требињем, Захумљем и Метохијом. И каснији владари из династије Немањића су наставили да владају на овим територијама.
Између 1282. и 1316. године, српски краљ Драгутин владао је Сремском Краљевином, која је обухватала Срем и Мачву на територији данашње Србије као и Усору и Соли на територији данашње Републике Српске. Резиденција краља Драгутина налазила се у граду Дебрцу у Мачви (између Београда и Шапца).
Босански бан, Стјепан II Котроманић (1322-1353), прикључио је Босни територију Соли, Усору, Доње Крајеве и Хум, па тиме и велики део територије данашње Републике Српске долази под његову власт.
Пре 1363. године, источним деловима територије данашње Републике Српске владао је кнез Војислав Војиновић. После њега, том облашћу владао је жупан Никола Алтомановић (1367-1373). Њега су заједнички поразили српски кнез Лазар Хребељановић и босански бан Твртко I Котроманић, а затим поделили његове територије.
Твртко I Котроманић, босански бан између 1353. и 1377., још више је проширио територију Босне. Босни је прикључио Горње Подриње, Требиње, као и територије на западу. Самим тим што је у саставу своје земље имао и један део земаља династије Немањића, и што је Немањићима био род, по наследним правима и обичајима Твртко се крунисао за краља Срба, Босне и Приморја. Твртка је крунисао један српски митрополит у манастиру Милешева, на гробу Светог Саве, а крунисан је круном краља Стефана Првовенчаног, првог краља из династије Немањића, 1377. године. Од крунисања, Твртко је носио и име Немањића.
Око 1412. године, на источном делу територије данашње Републике Српске владао је кнез Павле Раденовић. Под његовом влашћу су се налазили Требиње, Билећа, Вишеград, итд.
Око 1423. године, рудник и град Сребреница припадали су Српској деспотовини, којом је владао Стефан Лазаревић. Између 1428. и 1439. године, у Српској деспотовини су се, поред Сребренице, налазили Бијељина и Зворник. Ове територије су поново припадале Српској деспотовини између 1455. и 1459. године.
Стефан Вукчић Косача крунисао се за Херцега од Светог Саве, у манастиру Милешеви 1448. године. По њему је, касније, територија којом је владао добила име Херцеговина.
Босански краљ, Стефан Томаш, венчао се са ћерком последњег деспота Србије, Лазара Бранковића, 1459. године, и тиме је поред Босне завладао и Србијом, што је фактички представљало уједињење Босне и Србије. Међутим, владавина над Србијом му је потрајала само два месеца. Краљ Томаш је морао да побегне из Србије пред Турцима, а Србија пада под турску власт.
Последњег босанског краља, Стефана Томашевића, убили су Турци 1463. године, а Босна тада потпада под турску власт. Херцеговина пада под турску власт нешто касније, 1482. године.
У време турске власти, територија данашње Републике Српске била је део Босанског елајета, који је био подељен на санџаке. Од санџака би било значајно поменути Зворнички санџак, чији се административни центар налазио у граду Зворнику, на територији данашње Републике Српске (између 1860. и 1878. године, поред Зворничког, постојао је и Бањалучки санџак). Током турске владавине, велики број Срба је прихватио исламску веру. Један од најпознатијих исламизованих Срба био је велики турски везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из Босне, чијом је заслугом обновљен рад Пећке патријаршије 1557. године. Други члан породице Соколовић, Ферхад паша, постао је 1580. године први паша или гувернер Босне. Турска власт на овим територијама је трајала све до 1878. године.
Године 1833. Херцеговина постаје посебна турска покрајина, потпуно одвојена од Босне.
Године 1875. године букнуо је устанак у Херцеговини против турске власти.
После 1878. године, територија Босне и Херцеговине, односно данашње Републике Српске, долази под управу Аустро-Угарске. Крај турске владавине Срби су дочекали као најбројнија етничка заједница Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 1879. године у Босни и Херцеговини је било: Срба (43%), Бошњака (39%), Хрвата (18%). За време Аустро-Угарске управе постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица.
После слома Аустро-Угарске, 1918. године, територија данашње Републике Српске постаје део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1918. и 1922. године, постојао је Бањалучки округ као административна територијална јединица Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1922. и 1929. године, постојала је Врбаска област, којом се управљало из Бања Луке, да би 1929. године била формирана Врбаска бановина као покрајина Краљевине Југославије, чији је главни град била Бања Лука. Национални састав становништва Врбаске бановине био је следећи: Срби (58%), Бошњаци (24%), Хрвати (17%).
После пропасти Краљевине Југославије 1941. године, територију данашње Републике Српске су окупирали немачки, италијански и хрватски фашисти. Врбаска бановина је укинута, а територија данашње Републике Српске прикључена такозваној Независној Држави Хрватској. Окупатори су починили бројне злочине над српским становништвом, а посебно много Срба је страдало у злогласном логору Јасеновац.
После Другог светског рата, 1945. године, територија данашње Републике Српске постаје део Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, једне од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Срби су све до 1971. године представљали најбројнију етничку групу у Босни и Херцеговини. Према попису становништва из 1961. године, Срби су чинили 43% становништва и имали су у власништву око 64% територије ове републике. Од 1971. године, најбројнија етничка заједница у Босни и Херцеговини су Муслимани (Бошњаци).
Српска Република Босна и Херцеговина проглашена је 9. јануара 1992. године, док је 28. фебруара донет Устав Републике Српске Босне и Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у Босни и Херцеговини. Република је проглашена делом југословенске федералне државе.
Када је Босна и Херцеговина 5. априла 1992. године прогласила независност, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава 7. априла 1992. године одвајање од Босне и Херцеговине и останак у Југославији. Име републике је промењено у Република Српска 12. августа 1992. године.
30. августа 1995. НАТО пакт покреће Операцију Намерна сила.
После рата, који је трајао од 1992. до 1995. године, потписан је Дејтонски мировни споразум, 21. новембра 1995. године. Република Српска је међународно призната као један од два ентитета (државе), који чине Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине). Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а Федерација Босне и Херцеговине 51%.Арбитражном одлуком о статусу Брчког, те успостављањем Брчко - Дистрикта БиХ 2000. године, посед територије оба ентитета је смањен за отприлике 0.5 - 1.0 %.
Током протеклих година, неке ингеренције Републике Српске изричито дефинисане дејтонским уставом и његовим анексима су пренесене на ниво Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе - оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савета итд.).
По Уставу РС, главни град Републике Српске је Сарајево (очекују се скорашње промене по том питању), док је de facto то Бања Лука (седиште Владе, Народне скупштине, Уставног суда, Врховног суда итд).
[уреди] Литература
- Миомир Филиповић – Фића, Три цара и тридесет и један краљ српског народа, Чикаго, 1992.
- Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, Београд – Нови Сад, 1998.
- Славко Вејиновић, Срби у дијаспори у прошлости и садашњости, Нови Сад, 1999.
- Др Владимир Ћоровић, Политичке прилике у Босни и Херцеговини, Београд, 1939.
- Лазар Шебек, Стари Срби, Издавач: Крим, Београд.
