Топлички устанак
Из пројекта Википедија
Топлички устанак је био устанак Срба против бугарске и аустро-угарске окупације за време Првог светског рата. Он је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. Устанак је трајао од 21. фебруара до 25. марта 1917.
Садржај |
[уреди] Позадина
После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустро-Угарске и Бугарске. Граница између ове две окупационе зоне је била дуж Велике Мораве од Смедерева до Сталаћа, а затим линијом: Крушевац-Вукања-Злата-Лебане-Липовица-Огоште-Гњилане-Бетина-Шар-планина-албанска граница. Западно од ове линије је припало Аустро-Угарској, а источно Бугарској. Овој другој су још припале Вардарска Македонија, приштински и призренски округ. Од окупираног дела Србије Бугарска је створила две зоне: Моравску војно-инспекцијску област са седиштем у Нишу и Македонско војно-инспекцијску област са седиштем у Скопљу.
Централне силе и Бугарска су организовале привредну експлоатацију Србије, вршиле реквизиције и конфискације имовине становништва; одузимала се стока, храна, кожа и вуна. Смањен броја говеда и коња се одразио на исхрану становништва и смањење засејаних површина. Према изворима Међународног Црвеног крста, до 1. септембра 1917. од глади је умрло око 8.000 лица. [1]
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, али и Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.
Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици око 3.000 лица.[1] Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским. На школским свечаностима деца су морала да говоре како су задовољна што су поново повратила своју бугарску националност. У заробљеничким логорима Бугарске почетком 1917. је било 187 српских официра и 31.492 војника што је било 20,5% свих заробљених Срба од стране Централних сила и њених савезница. [1]
[уреди] Отпор
Почеци отпора окупатора су били у форми личног бунта, често и разбојништва, али од јесени 1916. отпор је скоро искључиво политички. Према проценама окупатора било је око 50.000 људи способних да носе оружје. Прве комитске чете у Црној Гори су организовали браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић и Миљан Дрљевић. Прве сукобе са комитама Аустријанци су имали септембра 1916. Комите су чинили углавном заостали, случајно или намерно, српски и црногорски војни обвезници и излечени рањеници који су избегли заробљавање.
Аустријске снаге су одмах извршиле одмазду; стрељано је више људи у општинама Борач, Драгушица, Гунцати и Бумбарево Брдо. И на територији под бугарском окупацијом такође су се појавиле одметничке групе. У копаоничком крају и окрузима Крушевац и Косовска Митровица дејствовао је одред Косте Војновића.
[уреди] Припреме устанка
О активирању људи способних и спремних за рат у самој Србији мислила је и српска Врховна команда Уласком Румуније у рат, генерал Михајло Живковић, комадант Српског добровољачког корпуса у Одеси, дошао је на идеју да пребаци цео корпус код Турну Северина и у датом тренутку га активира у Тимочкој крајини. Тај тренутак је требао да буде синхронизован са пробојем Солунског фронта. Даљи развој догађаја, неповољан по Румунију онемогућио је било какво дејство по Живковићевом плану.
Српска Врховна команда је направила план о припреми побуне у Србији, али која би планула на њен знак. Овај задатак је поверен поручнику Кости Миловановићу Пећанцу који се авионом спустио код села Механе 28. септембра 1916. Пећанац је наишао на проблем јер је побуњенички покрет растао и предузимао акције без његовог знања, а он је имао задатак да припреми устанак када буде јасно да се Бугари повлаче.
Пећанац, вођен можда личном амбицијом, можда уверен да ће до пробоја Солунског фронта доћи врло брзо, можда да сачува примат првог човека покрета, тек заједно са Костом Војновићем је обнародовао позив на општи устанак.
Крајем 1916. и почетком 1917. намножио се велики број чета, афирмисао се низ команданата, а вођене су борбе и чарке.
[уреди] Устанак
Повод за избијање правог устанка је било регрутовање српских младића у бугарску војску. Незадовољство Срба се снажно повећало и нашло израз у сукобима и нередима. Команданти су 21. фебруара већале и гласале за или против дизања устанка. Једино је Пећанац био против, али морао сложити да се иде на устанак и да буде његов вођа. Подељене су и зоне одговорности: Војновић је био одређен за Копаоник и долину Ибра, Пећанац за Топлицу, Милинко Влаховић за Врање, Тошко Влаховић за Тимочку крајину, а Јован Радовић за Пирот. У прогласу је казано да ће се “дан општег устанка и место мобилизације одредити касније.” Карактеристично је да када су комаданти дошли на терен, устанак је (спонтано) већ био у току. То потврђују и аустро-угарски извори: војни аташе у Софији је знао да се у региону Прокупља, Куршумлије, Лебана скоро у питању устанак.
Крајем фебруара и почетком марта 1917. године устаници су контролисали територију између реке Расине, Копаоника, Јужне Мораве и Ђуниса. И мимо ове територије окупатор није био миран; одметничке чете су биле веома активне и успешне код Књажевца, Зајечара и Сврљига. Први одговор Бугарске и Аустро-Угарске је било бројно јачање сопствене војске, што су извели пребацивањем трупа са Солунског, Италијанског и Источног фронта. Процењује се да су сконцентрисали око 30.000 војника.
Обрачун са устаницима је почео 12. марта у реону Дубци-Златари где су Аустријанци опколили 13.000 људи, борбе су трајале 20 дана. Против аустро-угарских трупа, Војновић се прихватио борбе код Блаца, Јанкове клисуре и Бруса. Војновић је имао успеха и цени се да су ове битке биле и највеће устаничке победе.
Са друге стране, Пећанац је избегавао борбе и мале комитске чете пребацивао је у непријатељеву позадину, а браћа Влаховићи, притиснути од надмоћније силе, повлачили и прелазили у герилу. Бугари су заузели Прокупље 14. марта, а Аустријанци Куршумлију (16. марта). Још десет дана је трајало сламање устанка; 25. марта Бугарска је прогласила крај операција.
[уреди] Последице
Од 5-6.000 устаника, половина је убијена. Убијани у старији људи, жене и деца. Према подацима самих Аустријанаца, побијено је 20.000 људи.[1] Пећанац и Влаховић су се са 2.500 људи успели склонити.
Без обзира на све мере Бугарске и Аустро-Угарске, мир се није сасвим вратио ни у Топлицу, ни у друге делове Србије. Слично је било и у Црној Гори; борбе су се наставиле са пролећа 1917, а поред старих чета су настајале нове. Регион дејстава се протезао од Херцеговине до Пирота и на север до Неготина. Окупаторске снаге су опет вршио одмазду над цивилним становништвом, али су такође применили и једну новину: образоване су такозване “противчете”, чији је задатак био да гони одређену чету до уништења. У борбама најуспешнији су били Војновић, Пећанац, браћа Влаховићи и Јован Радовић. Међу њима није било довољно сарадње, а између Војновића и Пећанца су трајала међусобна оптуживања.
Акције комитских чета су трајале целу 1917. годину, без обзира на жртве. Окупационе снаге су успеле да нанесу осетне губитке и да ликвидирају неке вође, а тријумфовале су када је децембра 1917. код села Гргура убијен Коста Војновић. Оружани облик отпора је трајао све до пробоја Солунског фронта.
Окупационе снаге у Србији (у првом реду Бугарска) током целе 1917. године су, уз све већ коришћене мере, примењивале одмазде за комитске акције, а настављено је и са интернирањем цивилног становништва. Све је то доводило до смањења бројног стања становништва и његове привредне снаге. Према подацима Црвеног крста Аустро-Угарске, крајем 1917. у Немачкој је било 34.000 српских ратних заробљеника, у Аустро-Угарској 93.500, а у Бугарској 35.000. Према истом извору, број интернираних цивила у Немачкој је био око 2.000, у Аустро-Угарској око 77.000 , а у Бугарској око 100.000 лица.[1]
