Бангладеш

Из пројекта Википедија

Координате: 24° 1' СГ Ш, 89° 52' ИГД

Народна Република Бангладеш
গনপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ
Gano Projātontrī Bānglādesh

Застава Грб
Мото: нема
Химна: Amar Sonar Bangla
Главни град	Дака
Службени језик	бангла
Влада	Парламентарна република
- Председник	Иајудин Ахмед
- Премијер	- (в.д. Фахрудин Ахмед)
Независност:	Од Пакистана 26. марта 1971.
Површина
- Укупно	144.000 km² (91.)
- Вода (%)	7.0
Становништво
- 2005.	147.365.352 (7)
- Густина	998.6/km²
Валута	Така (BDT) (100 паиса)
Временска зона	UTC +6
Интернет домен	.bd
Позивни број	+880

Народна Република Бангладеш (Бангла: গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ) је држава у Јужној Азији, која чини источни део древног региона познатог као Бенгал. Бангладеш (বাংলাদেশ) дословно значи "Земља Бенгала". Лежи северно од Бенгалског залива, а копнене границе има са Индијом и Мианмаром. У близини се налазе Кина, Непал и Бутан.

[уреди] Историја

Главни чланак: Историја Бангладеша

Већ дуго постоји напредна цивилизација у данашњем Бангладешу, некада источном делу региона Бенгал. Скорашњи докази говоре о цивилизацијама које датирају из 500. пне., а чак постоје тврдње о постојању социјалних структура око 1000. пне.. Један од најранијих историјских података је помен земље Гангаридаи од стране Старих Грка око 100. пне. Сматра се да та реч потиче од Гангахрд (Земља са Гангом у свом средишту) и верује се да означава област у Бангладешу.

Ипак, конкретнији докази политичког ентитета у Бенгалу се појављују са Шашанком у 7. веку нове ере. Уследиле су (мада не непосредно) Пала и Сена династија. Пала династија је била будистичка док су и Шашанка и Сене били хиндуси.

Бенгал је прихватио ислам у 13. веку и развио се у богати трговачки и индустријски центар под Мугалским Царством током 16. века. Европски трговци су се појавили у касном 15. веку а до касног 18. века, Британска источно-индијска компанија је контролисала регион, из чега су Британци проширили своју власт на целу Индију. Када је Индија стекла независност, 1947, из политичких мотива је била подељена у исламску државу, Пакистан, и секуларну Индију.

Подела Индије је учинила да Бенгал буде подељен у две нове државе: муслимански источни део, Источни Бенгал, који одговара данашњем Бангладешу, и западни део, индијска држава Западни Бенгал. Укидање заминдари система (класна подела друштва) у Источном Бенгалу (1950.) је било важан тренутак у стварању Бангладеша као "народне државе". Језички покрет 1952. је успоставио право бенгалске заједнице да говори својим језиком. 1955, влада Пакистана је променила име провинције из Источни Бенгал у Источни Пакистан.

Источним Пакистаном је доминирао, и занемаривао га је Западни Пакистан, који је обухватао остатак Пакистана (Западни Пенџаб, Синд, Балучистан, и Северозападна Гранична Провинција). Упркос чињеници да је Источни Пакистан доносио већи део националног дохотка, посебно кроз извоз јуте, већина улагања у развој је вршена у Западном Пакистану. Тензије су досегле врхунац 1971, након отвореног, недемократског одбијања пакистанског председника Јахје Кана, војног вође, изборних резултата који су донели Авами лиги велику премоћ у парламенту (167 од 169 места одређених за Источни Пакистан) [1].

Под вођством шеика Муџибура Рахмана, познатог као Бонгобондху (Bôngobondhu) (пријатељ Бенгала), Бангладеш је започео своју борбу за независност. Званични почетак рата је уследио након једног од најкрвавијих геноцида модерних времена, који је извршила пакистанска војска над бенгалским цивилима 25. марта, 1971. Практично сва бенгалска интелигенција је елиминисана. Овај геноцид је један од најстрашнијих по броју погинулих након Другог светског рата. Захваљујући напорима Западног Пакистана да се реши страних новинара, тешко је доћи до тачних бројки, али неке процене говоре о 50.000 мртвих у прва три дана такозване Операције Рефлектор, коју је извела пакистанска војска [2]. Више од десет милиона Бенгалаца је пребегло у суседну Индију. Ово је довело до жестоког економског притиска на Индију, и тадашња индијска премијерка, Индира Ганди је од западних земаља морала да тражи помоћ.

Бангладешки ослободилачки рат се одиграо током Хладног рата. Сједињене Државе и Народна Република Кина су сматрали рат унутрашњим питањем Пакистана, чиме су практично подржали Западни Пакистан. Међутим, Индија, СССР са својим савезницима, и народне масе Јапана и западних земаља су снажно подржавале Бангладеш. Да би се стекла стратешка предност над Сино-САД-пакистанском осовином, Споразум о индо-совјетском пријатељству је потписан 9. августа, 1971." [3]

Индија је због свог географског положаја и војног антагонизма према Пакистану, као и због економских и социјалних проблема које је узроковао дотицај избеглица на њену територију, снажно подржала Бангладеш, посебно након што је и СССР пружио подршку. Стратешки, независност Бангладеша би за Индију значила један фронт мање за борбу са Пакистаном. Такође ваља поменути да су одређене регионалне владе дале подршку на етничким основама. 27. марта, 1971, премијерка Индије, Индира Ганди је изразила пуну подршку своје владе борби за слободу. Бангладешко-индијска граница је отворена да би се допустило измученим и застрашеним Бенгалцима да нађу склониште у Индији. Владе Западног Бенгала, Бихара, Асама, Мегхалаје и Трипуре су успоставиле избегличке кампове дуж границе. Ови кампови су омогућили и регрутовање бораца. Главни штаб бангладешких снага је успостављен у Калкути почев од 12. априла. [4]

Током рата, упркос жестоком противљењу владе Западног Пакистана, ББЦ је наставио да прати догађаје преко ББЦ Бангла радио служби у Јужној Азији. Међу међународним напорима да се подигне стање свести о догађајима у Бангладешу је био и Концерт за Бангладеш, бившег Битлса, Џорџа Харисона.

Муџибур Рахман, који је идентификован као најутицајнија бенгалска фигура, је ухапшен од стране пакистанске владе. Пре него што је ухапшен, шеик Муџибур Рахман је формално и званично прогласио независност, 26. марта. Стога се овај датум сматра Даном независности Бангладеша. 27. марта, Зиаур Рахман, тада армијски мајор (а председник Бангладеша много касније), је објавио декларацију независности Бангладеша у име врховног вође, Бонгобондхуа, преко привремени радио-предајник у Калургату близу лучког града Читагонга. Уз помоћ бенгалских официра, подршку цивила и војно/хуманитарну помоћ из Индије, Бангладеш је брзо формирао редовну војску, као и герилске снаге познате као Мукти бахини (борци за слободу), наоружану групу коју су чинили углавном млади студенти, радници, фармери и други цивили. Поред напада на пакистанску војску, Мукти бахини су пружали локалне обавештајне податке и вођство од немерљивог значаја здруженим снагама војски Бангладеша и Индије, које су напале окупациону војску Западног Пакистана (80.000), раног децембра 1971. За две недеље од индијске инвазије, 16. децембра, 1971, пакистанска војска се формално предала источној команди индијске армије, која је трансформисала Мукти Бахини у ефективну борбену силу. Индија је заробила 93.000 ратних заробљеника, који су одведени у логоре у Индији, како би се избегле репресалије бангладешког становништва. Нова држава, Бангладеш је успостављена, и шеик Муџибур Рахман, који је био затворен у Западном Пакистану од марта, се триумфално вратио као први премијер. Индија је повукла своје трупе из Бангладеша у року од три месеца од краја рата. Становници Бангладеша и данас памте по злу пакистански режим из периода пре и током рата.

Након рата, шеик Муџибур Рахман је постао премијер, а касније председник Бангладеша. Њега, и већи део његове породице је масакрирали незадовољна група армијских официра, 15. августа, 1975. Након његове смрти, (генерал-мајор) Калед Мошараф је повео војни пуч, 3. новембра 1975. Мушараф је убијен у контра-пучу, 7. новембра 1975. На крају је генерал Зиаур Рахман дошао на власт. Касније је постао председник. Међутим, 1981, је и он убијен у новом пучу, у Читагонгу. 1982. генерал Хосаин Мохамад Ершад је организовао бескрвни пуч. Ершад се касније прогласио председником основао нову политичку партију, Џанадал, којој је касније променио име у Џатија партија. Ершад је владао до 1990, када га је народна побуна приморала да да оставку и отвори врата парламентарној демократији.

[уреди] Демографија

Главни чланак: Демографија Бангладеша

Изузев врло малих држава попут Сингапура и Бахреина, Бангладеш је најгушће насељена земља на свету. Са 982 становника/km², Бангладеш се често пореди са индонежанским острвом Јава.

Бангладеш је етнички хомоген - Бенгалци чине 98% становништва Велика већина говори бангла, или бенгали. Преостала два процента махом говоре урду, небенгалски муслимани из индијских региона као што је Бихар. Значајан број не-бенгалских племенских група насељава брдска подручја Читагонг у југоисточним и северним регионима Бангладеша, укључујући делове дистрикта Мјеменсинг (Mymensingh), Силхет (Sylhet), Рангпур (Rangpur). Скоро сви не-бенгалци говоре бангла као други језик.

Већина Бангладешана (око 83%) су муслимани, али хиндуси чине значајну (16%) мањину. Такође постоји мали број будиста, хришћана, и анимиста. Бенгали, индо-арјански језик, користи писмо слично девенгарију. Службени је језик, мада је енглески прихваћен у службеним дужностима и у (високом) образовању.

Средином осамдесетих, влада је започела програм контроле рађања, како би успорила раст становништва, али је ова политика била ограниченог успеха. Међутим, влада је постигла значајне резултате у спречавању многих дечијих болести, кроз ефективан национални програм имунизације.

Велики број људи је без земље, или је приморан да живи на опасним равницама подложним поплавама, што доводи до ширења болести путем воде, а посебан проблем представљају воде богате арсеником. У напорима да зауставе ширење патогена попут колере и дизентерије, међународне организације су почеле да промовишу изградњу бунара широм земље. Неколико година након што је овај програм проширен, преко четвртине популације је почело да показује симптоме тровања арсеником. Ефекти воде затроване арсеником и даље остају проблем.

[уреди] Образовање

Главни чланак: Образовање у Бангладешу

Образовање у Бангладешу у великој мери субвенционише држава, која руководи мноштвом школа и колеџа у примарном, секундарном и вишем секундарном нивоу, као и многим јавним универзитетима. Цела држава је подељена у седам образовних одбора (Дака, Читагонг, Раџашахи, Џесоре, Баришал, Силхет и Комила образовни одбор) који надгледају образовање од примарног до вишег секундарног нивоа. Влада дакође прибавља велики део новца за плате учитеља у не-владиним школама. Како би се промовисала писменост међу женама, образовање је за женске студенте бесплатно све до вишег секундарног нивоа. Такође постоји програм, који финансира влада, који даје подстреке попут стипендија за наставак образовања у секундарном нивоу.

У Бангладешу постоји 22 јавна универзитета. Пет од њих обезбеђују инжењерско образовање, а остали су општи универзитети.

Комонвелт (Commonwealth of Nations)

Антигва и Барбуда • Аустралија • Бахами • Бангладеш • Барбадос • Белизе • Боцвана • Брунеји • Камерун • Канада • Кипар • Доминика • Фиџи • Гамбија • Гана • Гренада • Гвајана • Индија • Јамајка • Кенија • Кирибати • Лесото • Малави • Малезија • Малдиви • Малта • Маурицијус • Мозамбик • Намибија • Науру • Нови Зеланд • Нигерија • Пакистан • Папуа Нова Гвинеја • Свети Китс и Невис • Света Луција • Свети Винсент и Гренадини • Самоа • Сејшели • Сијера Леоне • Сингапур • Соломонска Острва • Јужноафричка Република • Шри Ланка • Свазиленд • Танзанија • Тонга • Тринидад и Тобаго • Тувалу • Уганда • Уједињено Краљевство • Вануату • Замбија