Евалд фон Клајст
Из пројекта Википедија
Евалд фон Клајст (нем. Paul Ludwig Ewald von Kleist; 8. август 1881. - † 13. новембар 1954.) је био немачки фелдмаршал и носилац Витешког крста са храстовим лишћем и мачевима.
Садржај |
[уреди] Рани период
Евалд фон Клајст је рођен 8 августа 1881. године у хесенском граду Браунфелсу на Лани, у аристократској пруској породици генерала. Међу његовим прецима су се налазила три фелдмаршала, а један од њих, фелдмаршал Фридрих фон Клајст је ратовао 1814. године и против самог Наполеона. Тридесет и један човек међу његовим прецима био је носилац пруског одликовања Pour la Mérit. Клајстов отац је био доктор филозофије, Кристоп Албрехт Август Хиго фон Клајст и предавао је математику у једној приватној средњој школи.
Марта 1900. године Евалд фон Клајст је као подофицир приступио 3. коњичком пуку пољске артиљерије, да би већ 18. августа 1901. године добио чин потпоручника. Током 1907. године постаје пуковски ађутант. Након завршене коњичке школе у Хановеру (1908—1909), добија 1910. године чин поручника и одлази на Војну академију у Берлин, где се оспособљава за генералштабног официра. Касније у току те године жени се Гизелом Вахтел у Хановеру.
Клајст 1912. године завршава Војну академију и постаје командир 14. хусарског пука у Каселу, на месту официра при Генералштабу. Мало пре почетка Првог светског рата добија чин ротмајстера (коњички капетан) и пребачен је на службу у штаб 1. хусарског пука.
[уреди] Први светски рат
Када је почео Први светски рат, ротмајстер фон Клајст је послат на Источни фронт где је провео наредне четири године. У бици код Таненберга, која се одвијала од 17. августа до 2. септембра 1914. године, командовао је коњичким ескадроном. На почетку битке руска војска је успела да уђе на територију Источне Прусије, али се ситуација касније изменила и Руси су доживели тежак пораз (око 92.000 заробљених и 50.000 погинулих и рањених војника). Дана 17. октобра 1915. године прелази као Генералштабни официр у штаб 85. ландвер пешадијске дивизије. Од 1. јануара 1916. године је бригадни ађутант а током јула исте године постаје дивизијски ађутант.
Крајем 1916. године пребачен је у службу артиљеријско-техничког снабдевања 17. корпуса. Током 1917. године постављен је за начелника гардијске коњичке дивизије. Након капитулације Царске Русије 1918. године, дивизија је пребачена на Западни фронт и Клајст са њом учествује у биткама: код Ремса, у Шампањи и на реци Мези. При крају рата постаје командант у штабу 225. пешадијске дивизије. После потписивања примирја Клајст за кратко служи у Добровољачком корпусу, а након тога приступа Рајхсверу на месту начелника штаба дивизије.
[уреди] Између два рата
Од 1919. до 1931. године Евалд фон Клајст врши различите дужности у штабовима и војно-школским установама: 1920. - 1923. служи у 13. коњичком пуку; 1923. - 1926. предаје тактику у Хановерској коњичкој школи; 1927. - 1928. начелник штаба 2. коњичке дивизије у Бреславу (сада Вроцлав); 1928. - 1931. начелник штаба 3. пешадиске дивизије. Током 1931. године постављен је за команданта елитног 9. пешадиског пука у Потсдаму. Како су расле функције које је вршио, тако су му расли и чинови: 1922. - Мајор; 1926. - Потпуковник; 1929. - Пуковник и 1932. - Генерал-мајор. Дана, 1. фебруара 1932. године долази на чело 2. коњичке дивизије уместо Герда фон Рундштета који је постао командант трећег војног округа. Клајст 1935. године добија чин Генерал-потпуковникa.
Клајстова супруга Гизел Вахел је родила два сина. Јоханес Јирген Евалд фон Клајст се родио 1917. године и кренуо очевим стопама. За време Другог светског рата он је био капетан у коњици на Источном фронту. Други син фон Клајста, Хиго Едмунд Кристоф Хајнрих се родио 1921. године. И он је за време рата био на Источном фронту где је зарадео астму и био отпуштен из војске као неспособан за војну службу.
Када је започео брзи раст Вермахта, 2. коњичка дивизија је током 1936. године расформирана а Клајстов штаб је прерастао у штаб 8. војног округа. Дана, 1. августа 1936. године Клајст добија чин Генерала коњице.
Њему су тада биле подчињене 8., 18. и 28. пешадиска дивизија као и трећа и четврта погранична команда. До фебруара 1938. године под његовом командом тече развој и нарастање оружане силе Вермахта у Шлезији, услед чега га фон Браухич, који је косо гледао на промонархистички изглед фон Клајста, принуђује да поднесе оставку. У знак захвалности фон Клајсту је дато право да носи жуте коњичке еполете (мисли се на чин Генерала коњице). Те еполете фон Клајст ће да носи током целог Другог светског рата.
[уреди] Други светски рат
[уреди] Пољска 1939
Годину и по дана Евалд фон Клајст је живео на прекрасном имању у Вајделбруку у близини Бреслава. Иако су нацисти гледали са антипатијом на фон Клајста, његове војничке способности никад нису оспораване од Хитлера. Током августа 1939. године, уочи напада на Пољску, у 58. години живота он је враћен у војну службу. Клајст је добио команду над 22. корпусом, који са налазио у саставу 14. армије генерала Вилхелма Листа и дејствовао је на јужном делу фронта.
Прва три дана рата корпус је чекао у резерви да би 4. септембра 1939. године, Клајст са својим корпусом који је имао по једну оклопну, пешадиску и планинску дивизију, био послат у борбу. Фон Клајст се показао као изузетно способан командант приликом овладавања нафтног реона у близина Лавова. Дана, 17. августа његова војска се сјединила са војском генерала Гудеријана у близини реке Буг, разделивши територију Пољске на два дела.
[уреди] Западни фронт 1940
Пре почетка Француске кампање фон Клајсту је дат важан задатак. Дана, 29. фебруара 1940. године Хитлер је подржао предлог да се фон Клајст постави на место команданта тенковске групе на Западном фронту. Та група је у свом саставу имала: 41. оклопни корпус генерала Георг-Ханс Рајнхарда (6. и 8. оклопна дивизија), 19. оклопни корпус генерала Хајнц Гудеријана (1., 2. и 10. оклопна дивизија плус елитни моторизовани пук "Велика Немачка"), као и три моторизоване дивизије из 14. моторизиваног корпуса генерала Густав фон Витерсхајма. Од десет оклопних дивизија спремних за напад на Француску, Белгију и Холандију, пет су биле под командом фон Клајста, а још две су стајале у резерви. Тако је фон Клајст постао први командант једне "оклопне армије" (термин оклопна армија официјално ће бити уведена у употребу тек годину и по касније).
Штаб 22. корпуса добио је привремено име штаб "оклопне групе Клајст". Уствари Клајст никада није имао посебно наклоност према тенковским јединицама и увек је давао предност коњу над тенком. Главнокомандујући у Немачкој копненој војсци такође су гледали са сумњом на тенковски род као и на концепцију муњевитиг рата (Блицкриг).
Пред "оклопном групом Клајст" постављен је најважнији задатак за брзи успех на Западном фронту. По Манштајновом плану "оклопна група Клајст" треба да пробије линију одбране на реци Мези и да се устреми ка Ла Маншу, притом опкољавајући са југа савезничку војску. У случају успеха главнина савезничке војске би се нашла опкољена северно од Париза и рат може да се сматра решеним.
Сагласно Манштајновом плану Клајст треба да изврши пробој кроз тешко проходне Белгијске Ардене и брзо форсира реку Мезу. На тој реци одбрамбена линија је јако слаба, зато што су савезници сматрали да је на том терену немогуће извести крупну тенковску операцију. На северном крилу Клајстове групе налазио се 41. оклопно корпус генерала Рајнхарда а на јужном делу 19. оклопни корпус генерала Гудеријана. Корпус генерала Витерсхајма је остављен у резерви и он би требало да прати Гудеријана као предходница 12. армије генерала Вилхелма фон Листа.
Поред "оклопне групе Клајст" на Западном фронту је дејствовала још једна оклопна група, а њу је чинио 15. оклопни корпус. Дивизије из 15. оклопног корпуса (5. и 7. оклопна) под командом генерала Хермана Хота нису могле по снази да се мере са прејаком "оклопном групом Клајст", али су имале и лакше постављени задатак. У 18:00 сати 9. маја 1940. године "оклопна група Клајст" је почела да се помера ка реонима одрђеним за почетак напада. Сутрадан, 10. мај 1940. године, у 4:00 сата на граници Немачке са Холандијом, Белгијом, Луксембургом и Француском покренуо се "ураган". Ловци и бомбардери Луфтвафе (намачко ратно ваздухопловство) напали су аеродроме, војна складишта и објекте у дубини од 250 километара од линије фронта. Клајстови тенкови и пешадија просто су протчали кроз Луксембург и лако пробиле Белгијску граничну линију. Француски коњички корпус, који је требао да уђе на територију Белгије одмах након нарушавања Белгијске неутралности од стране Немачке, није се помакао са места све до половине јутра 11. маја: премештање француске војске ишло је доста споро, увече првог дана напада предњи делови Немачке 10. оклопне дивизије ступиле су у борбу са 2. коњичком и 3. колонијалном пешадијском дивизијом Француске и одбацили их ка реци Мези.
У то време Хитлер је тријумфовао, добијајући податке да британски експедициони корпус, а са њим 1. и 7. француска армија као и друге одбрамбене јединице, брзо надиру у Белгију и Холандију, погрешно одређујући правац немачког главног удара. Дакле, ако тенкови успеју да направе пробој и да избију на Ла Манш, немци могу сматрати победу сигурном.
Следећег дана Клајст је замало могао да направи погрешан потез. Француске коњичке јединице, наступајући из реона Монмедиа су покушале да изврше напад на лево крило нападача. Клајст наређује Гудеријану да прекине предвиђена дејства на левом крилу и да 10. оклопну дивизију обрне у правцу југа, како би спречио напад француза. Гудеријан је оштро протестовао, говорећи да ће тај потез да смањи снагу 19. оклопног корпуса за трећину и довести испуњење основног задатка - форсирање реке Мезе код Седана - у крајње несигуран ток операције. Клајст попуста притиску његових аргумената и наређује генералу фон Витерсхајму да организује одбрану на левом крилу од јединица 14. моторизованог корпуса. Напад Гудеријана је настављен.
Тог дана немачки тенкови су нанели тежак пораз француским коњаницима. Њихова 2. и 5. дивизија лаких коњаника, које су улазиле у састав 2. француске армије, делимично су се повукле ка главној одбрамбеној линији иза река Мезе а делимично се разбежале, што је дало као резултат да је десно крило 9. француске армије остало непокривено и она почиње да одступа.
Тек тада се код француског главнокомандујућег генерала Гамлена појавила сумња да арденски пробој може да буде и истински правац главног удара немаца. Његови извиђачи већ су установили намере четри од пет оклопних дивизија фон Клајста, дејствујући на северу. Гамлен наређује да се једанест француских дивизија максимално брзо предислоцира на угрожени део фронта. Тим јединицама је дат непрекидан "зелени сигнал" у једном правцу на железничкиј прузи. Проблем што су те дивизије требале да пристижу на одбрамбеној линији на реци Мези између 14. и 21. маја нису бринуле Гамлена, зато што је очекивао од Клајста, да ће да започне форсирање реке Мезе одмах по пристизању пешадије из 12. армије фон Листа, а то се требало очекивати рано ујутру 19. маја.
Дана, 12. маја преко река Мезе су се повукли и последњи остаци француских коњичких јединица и сви мостови на правцу наступања Клајстове оклопне група су минирани. Француска коњица није успела да изврши постављени задатак - задржати немце пет-шест дана. То је много забринула генерала Шарла Хјуцингера, команданта 2. француске армије, зато што баш његовој војсци предстоји да прихвати главни удар Гудеријана. Он тражи појачање и главна команда му додељује 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију, а такође му додељује и 14. пешадијску дивизију из састава 9. француске армије. На северном крилу оклопне групе Клајст где су ове јединице требале да уђу у борбени контакт налазио се 41. оклопни корпус генерала Рајнхарда. Међутим за предислоцирање ових дивизија било је неопходно извесно време.
Истог дана, 12. маја у командном пункту фон Клајста пристигао је Хитлеров ађутант, пуковник Шмунд. Фирер је желео да зна имали намере Клајст да почне форсирање реке Мезе следећег дана или сматра да треба да чека пешедију из 12. армије генерала Листа. Клајст одговара да ће да изврши напад - "без чекања, да не изгубим на времену". Хитлер одобрава то решење и наређује да се напад осигура ваздушном подршком обрушавајућих бомбардера Ју 87 Штука из 8. ваздухопловног корпуса Волфрама фон Рохтхофена.
У то време Клајст је позвао у свој пункт генерала Гудеријана и наређује му да форсира реку Мезу и да нападне противника у реону града Седана. Операција треба да почне у 4:00 сати изјутра 13. маја. Гудеријан саопштава, да за спровођење те операције он располаже само са две дивизије, пошто је 2. оклопна дивизија на северном ктилу у то време била заустављена од упорне одбране француза у сектору Семуа. Он тражи да се форсирање одложи за неко време, док нема на располагању цео свој корпус. Такав одговор је био нетипичан за Гудеријана. Бојажљивост коју је показао дугује случајним околностима - мало пре разговора са Клајстом он је преживео смртну опасност. За време једног од малобројних ваздушних напада француза, једна бомба пала је на штаб генерала Гудеријана који се налазио у Булоњском хотелу "Панорама" и једва је избегао смрт. Парче од бомбе погодило је прозор кроз који је гледао генерал и он се изненада нашао под кишом стаклених парчића. Тај случај је избацио Гидеријана из одличне духовне равнотеже. Клајст одбија да се сагласи са приговором главног тенковског команданта Немачке и наређује му да започне напад са расположивом војском. Подобна наређења су дата и генералу Рајнхарду.
Гудеријан је одредио да напад изведе дивизија постављена у центру - 1. оклопна. Главни удар треба да се нанесе западно од Седана. Та дивизија појачана је моторизованим пуком "Велика Немачка". За артиљериску подршку 1. оклопне дивизије додељене су јединице корпусне артиљерије као и артиљериски пук из суседне дивизије.
Седан је брањен 55. и 71. француском пешадијском дивизијом, које нису показивале високи ниво борбене спремности. Француски генерал Грансар, командант 10. корпуса, задуженог за одбрану тог дела фронта, говорио је о војницима тих дивизија да су "одебљали и нежни мушкарци између 30 и 40 година који треба изнова да буду послати на курс борбене обуке". Од 450 официра из 55. пешадијске дивизије свега 20% је било из активног састава, осим тога дивизија је имала само 25% од предвиђених противтенковских топова 25мм, док се рецимо у складиштима налазило 520 тих топова, што је било довољно за опремање целих 10 дивизија. Што се тиче 71. пешадијске дивизије, и ту је ситуација била крајње жалосна. Попуњеност противтенковским топовима била је испод 50% а од 17000 војника и официра личног састава, 7000 се налазило на кућном одсуству или болничком лечењу. Борбени дух у те две дивизије био је крајње низак.
Пук "Велика Немачка" прелази реку на надувеним чамцима и понтонима, и распоређује се на западу покрајне Седан. Заобилазећи град пук овладава до 19:00 сати кључном висоравни Марфе. Након пука "Велика Немачка" на другу обалу прелази пешадија из 1. моторизоване бригаде 1. оклопне дивизије, која до 19;30 такође избија на висораван Марфе. После ових јединица, по мраку прелазе два пешедијска батаљона из 10. оклопне дивизије који форсирају реку Мезу југозападно од града. Нако тога посла се прихватају немачки инжењерци који изграђују понтонски мост за само 38 минута и први преко њега прелазе пешадинци са противтенковским топовима. До поноћи је подигнут шестнетотонски понтонски мост.
У пет сати изјутра на десном крилу појавили су се и предњи делови 2. оклопне дивизије генерала Рудолфа Фајела - 5. оклопна бригада и 2. мотористички батаљон. Гудеријан им одмах наређује да пређу реку. По преласку рекe јединице треба да се распореде на самој додирној тачци између 55. пешадијске дивизије и 102. тврђавске француске дивизије, а то је уједно била и додирна тачка 2. и 9. француске армије. Већ у 5:10, 55 пешадијска дивизија саопштава да је изгубила контакт са пешадијом на левој страни. Између 2. и 9. армије појавио се процеп који више није могао да се затвори.
У то врема међу француским артиљерцима почињу да круже гласине како су се немачки тенкови појавили на висоравни Марфе и достигли село Булсон које је само 5 километра јужно од Седана. Те гласине су биле лажне, јер у том моменту још није прешао реку ниједан немачки тенк. Мало касније гласине су почела да круже и међу пешадинцима. Пуковници, команданти тешког артиљеријског пука и групе за артиљеријску подршку 55. дивизије, наређују својим јегиницама да се повуку, а након тога су и сами нестали. У паници војници из 55. пешсдијске дивизије остављају већи део својих топова. Путеви су ускоро постали затрпани од француских војника, који су по речима генерала Гулера "обузети ужасом, ухваћени у клешта масовне хистерије".
Дивизија се распала без да је видела непријатеља. Неке од њених јединица су бежале без престанка чак до Ремса који је удаљен преко 80 километра од Седана. Ускоро се под контролом Гудеријана налазио мостобран од 10 километра ширине и дубине. Одмах по сванућу преко понтонског моста је прешла цела 5. оклопна бригада.
На француској страни настала је потпуна конфузија. Генерал Корап наређује 3. коњичкој бригади и 53. пешадијској дивизији да се приближе ка реци Бар западно oд Гудеријановoг мостобрана, но на предвиђено место је стигла само 3. коњичка бригада. Због неприлагођене команде, 53. пешадијска дивизија лутала је цeлу ноћ, вртећи се у круг, да би тек 14. маја успела да стигне до реке Бар. Чак и да је та дивизија успела да стигне раније, од ње би било мало користи. Војници у дивизији били су лоше извежбани и уморни, пошто су целе зиме правили фортификацијске објекте а након тога послати на пољопривреду.
У 7:00 сати изјутра, три сата пре одређеног времена, французи врше контра напад са војницима 231. пешадијског пука и два тенковска батаљона, подржан пешадијом из резерве 10. корпуса. Успевају да избаце из строја два немачка тенка да униште два топа 88мм. У борбама које су постајале све жешће тешко је рањен командант 1. оклопног пука. До 9:00 сати ујутру, већ је горело половина француских тенкова а погинуо је и командант 231. пешадијског пука. Јединице на левом крилу из 71. пешадијске дивизије, и поред тога што нису виделе ниједног немачког пешадинца, почињу са брзим повлачењем ка позадини. Ускоро су се појавили обрушавајући бомбардери Штука и до мрака са малим прекидима нападали 71. пешадијску дивизију, тако да је она малте не престала да постоји као борбена формација. И поред тога генерал Шарл Хјуцингер шаље обавештење генералу Гамлену, да је мостобран окружен а висораван Марфе преузет и сад се налази у француским рукама.
Сутрадан ујутро (14. мај), на борбено поље пристигла је 3. француска оклопна дивизија, која је формирана свега шест недеља пре почетка немачког напада, али због несташице горива дивизија није дејствовала у првој половини дана. Већина француских тенкова је конструисано за подршку пешадији и због тога им је радијус дејства био три пута мањи од немачких тенкова. Дивизија је већ била спремна за контранапад заједно са 30. механизованом дивизијом у другој половини четвртог дана борбе код Седана, када се умешао генерал Флавини, командант 21. француског корпуса. Сходно француској тактичкој доктрини из 1940. године, која вуче корене још из Првог светског рата, Флавини гледа на тенкове и оклопне аутомобиле само као средство за подршку пешадије. Зато он спречава контранапад и распоређује те две дивизије на делу фронта у ширини од 20 километра. Генерал Шарл Хјуцингер се у то врема налазио на путу, премештајући свој штаб у Верден, и није могао да спречи наређење генерала Флавинија.
Решење фон Клајста да форсира Мезу без детаљне припреме, било је исправно. Током 14. маја Гудеријан муњевитим нападом прелази реку Бар. Група Шануан - 5. бригада лаких коњаника и 1. коњичка бригада из 2. француске армије - пружала је жесток отпор, али није успела да заустави немачке тенковске јединице. Са приближавањем ноћи француски коњаници започињу повлачење у јужном правцу а остаци разбацаних делова 53. пешадијске дивизије одступају у различитим правцима. Током ноћи у руке генерала Гудеријана се нашло више од 1000 заробљеника и преко 40 атриљериских оруђа.
9. француска армија почиње да се распада. Бенуа-Мешен ће касније да напише "на земљи, деморалисана армија генерала Корапа, уопште не личи на једну армију, изгубила је сваку дисциплину". Следећег дана, 15. маја организована одбрана француза против Гудеријанових јединица је потпуно сломљена и могао је почне "јуриш ка Ла Маншу". У то време генерал Морис Гамлен позива Хјуцингера и љутито му напомиње да му је 3. оклопна дивизија додељена за организовање контранапада. Шарл Хјуцингер губи неколика сати док није предао наређење генералу Фламинију, а пак и он губи немало скупоценог времена док није предао заповест генералу Антуану Брокару, команданту 3. оклопне дивизије. По рачуници генерала Флавинија, да се саберу раштркане јединице у једну ударну песницу, потребно је најмање 24 сата. Касније тога дана Хјуцингер ослобађа Брокара дужности команданта дивизије, пошто није успео довољно брзо да прикупи јединице. За то време на северу генерал Корап даје заповест за покрет 102 гарнизонске (посадне) дивизије. До тог момента ова лоше наоружана јединица, састављена од старијих резервиста, успешно је издржавала ударе целог 41. оклопног корпуса - подвиг достојан дивљењу !. Али пошто је 102. дивизија започела да одступа, остављајући због недостатка транспортних средстава велики део свог тешког наоружања и артиљерије, на њу се баца 6. оклопна дивизија генерала Франца Кемпфа. Тенкисти су изградили мост преко Мезе од приручних средстава и по преласку су кренули са гоњењем гарнизонске војске. Ускоро је 102. дивизија принуђена да се повлачи без да пружа отпор. Након дивизије Кемпфа преко истог моста прелази и 8. оклопна дивизија и пред вече предње јединице генерала Рајнхарда су напредовале у дубини од шездесет километара.
Те ноћи Клајст наређује Гудеријану да стане и сачека док и остале јединице не пређу на мостобран и организују адекватну одбрану. Хајнц Гудеријан се враћа назад да би се видео са пуковником Куртом Цајтцлером, начелником штаба оклопне групе, а након тога и са самим Клајстом. Након ватрене расправе, Клајст се сагласио да буде настављено наступање још 24 сата, како би се образовало довољно велико пространство за пребацивање целог пешадијског корпуса.
Дана, 16. маја предњи делови Гудеријана прелазе још шездесетак колометра и стају на даљини око сто километра западно од Седана. Рајнхард пребацује преко река остале јединице свог корпуса и напредује још неколико километра, уништавајући путем цели 41. француски корпус. Од штаба 9. француске армије, где је уместо генерала Корапа постављен генерал Жиро, био је удаљен свега петнаестак километра. Међутим и генерал Жиро је био немоћан да промени нешто. Ширина процепа у сектору 9. армије достигла је скоро сто километра. Као највећа трагедија за француски 41. корпус је немачко предвечерње уништење 2. оклопне дивизије. Тенкови те дивизије, пребачени су железничким вагонима у Син-ле-Абе, а оклопни аутомобили путем. Немачка 6. оклопна дивизија ухватила је французе на маршу и одсекла тенкове на железничкој станици од моторизоване колоне где су се налазили камиони са горивом (већ је речено да су француски тенкови имали изузетно мали радијус дејства). Дивизијска артиљерија није успела да се развије и бива уништена, а велики део тенкова је уништен на железничкој станици или у њеној близини. Поједини тенкови су уништени на самим железничким вагонима, Мање јединице које су требале да дејствују заједно са 2. оклопном дивизијом такође су добрим делом разбијене, тако да је командовање преосталим делом војске постало немогуће.
Када је почела кампања на западу, Француска је имала само четри оклопне дивизије. Прву је Хот уништио на северном крилу, а од друге су остали само јадни остаци. Трећа се налазила у саставу генерала Хјуцингера и одтупала је у југозападном правцу. Формирање четврте дивизије под командом Шарла де Гола једва је завршено. У Паризу се јавља паника, када влади постаје јасно да између наступајућих немачких тенкова и престонице нује остала ниједна француска дивизија, зато што је Гамлен послао целу стратегијску резерву у Белгију и Холандију још првог дана кампање. Зато влада, без гледања, да цела оклопна група Клајст иде ка Ла Маншу а не према Паризу, решава да своје кабинете евакуише у Тур.
Страх је владао и у немачком табору, али из других разлога. Још 15. маја генерал-пуковник Герд фон Рундштет, командант армијске група "А" је размишљао да заустави Клајста на реци Оази приближно сто километра од Седана. Дана 16. маја он наређује да се направи пауза у наступању за 24 сата, како би се приближила пешадија и обезбедила бокове фон Клајста. Фелдмаршал Валтер фон Браухич одобрава то решење. Заповест није наишла на незадовољство ни код Клајста, пошто се подударала са његовом заповешћу издатом дан раније. Након тога стиже рапорт ог Гудеријана са билансом задњег двадесеточасовног наступања у којем се између осталог саопштава да је он решио да настави наступање и сутрадан. Касније ће Гудеријан говорити, како му уопште није било јасно да после великих успеха 16. маја, треба да спроведе наређење о заустављању, кад има теренску и временску иницијативу. Међутим команда се прдржавала другог мишљења, гледајуђи на одлуку Гудеријана као нарушавање координације, и одмах преко радиостанице тврдоглавом тенкисти је предата још једна строга заповест за прекид даљег наступања 19. корпуса. Поред тога му је речено да чека Клајста на привременом аеродрому 19. корпуса у 7:00 сати изјутра следећег дана.
Та својевоља Хајнца Гудеријана прелила је чашу трпљења команданта оклопне групе - фон Клајста. У изузетан телент Гудеријана нико није сумњао, али његовим предпостављенима нимало није било лако. Он је имао репутацију својеглавог, лоше управљивог команданта (често се говорило за њега да је "необуздан коњ"). Још у Пољској су фон Бок и фон Клуге имали доста мука са њим. Опште познато је и то да постављање Клајста за команданта оклопне групе није изазвало у Гудеријану никакво посебно одушевљење.
Само што је напустио авион на привременом аеродрому, фон Клајст строго укорава Гудеријана за покушај неизвршавања наређења. Да стоји војнички и мирно слуша опомене, нису биле његове особине и започиње љуту свађу са Клајстом, која се завршава тако што у бесу Гудеријан тражи да га ослободи командовања корпуса. Клајст се за моменет запањио, но не повлачи ниједну изречену реч назад и без да се помери сместа издаје заповест да олобађа Гудеријана дужности.
Касније тог дана у конфликт се умешао и генерал-пуковник Вилхелм фон Лист, командант 12. армије, који је средио ствар. Он је рекао да Гудеријана може да смени једино Хитлер, а не и фон Клајст и да Хајнц Гудеријан није разрешен дужности команданта корпуса. Команда армијске групе "А" је очекивала да наређење о заустављању буде извршено од свих, додајући да није забрањено да се води "извиђачка борба". Штаб корпуса треба да остане тамо где се налазио у моменту примања наређења. Одмах након тога фон Лист одлази у штаб оклопне групе Клајст, како би смирио самоувереног Клајста.
Гудеријан схвата одлуку генерала Листа као "зелено светло" за продужетак наступања и креће напред са својим тенковима, остављајући руководство штаба формално на место добијања наредбе. Овог пута он је љубазан и води радио разговоре у специјалном режиму, забрањујући подчињеним штабовима да преносе ток разговора.
Дана, 17. маја французи организују контранапад са 4. оклопном дивизијом Шарла де Гола. Касније ће том догађају да се придодаје због политичких разлога јако велико значење, но дејство уопште није утицало на немачко напредовање, који су без муке одбили француски контранапад. Француска 4. оклопна дивизије још није успела да достигне високи ниво борбене готовости, а послата је у напад. Када је започела наступање, она се још налазила у стадијуму формирања и није извршила ни један дивизијски тактички маневар. Поред тога она није располагала никакву пешадијску помоћ. Многе посаде тенкова су прошле ток обуке само на лаким тенковима, а сада се од њих очекивало да управљају тешким тенковима Шар Б. Због недостатка времена, посаде су стигле на полигону да испале само по један хитац из топа 75мм који се налазио у куполи, а сада им предстоји борба са елитним корпусом. Веома брзо цела дивизија се нашла под ударима јуришника Јункерс Ју 87 Штука и започиње са одступањем. Међутим за разлику од других француских дивизија које су се нашле на удару оклопне групе Клајст, она се није распала, што говори о способностима де Гола као официра.
Немачкој главној команди се већ 18. маја вратила хладнокрвност и поништава наређење о стопирању напредовања. Гудеријану и Рајнхарду су дата упутства за пробијање одбране на Северном каналу, коју су поставили савезници са циљем да пресеку пут немцима ка Ла Маншу. Пешадија из 23. и 12. британске пешадијске дивизије запосела је своје положаје, али француске јединице које су се повлачиле и требале да се укопају у сектору јужно од Ла Манша, у дужини од 20 километра, нису пристигле.
Међутим те две британске континенталне дивизије нису имале артиљеријску подршку и нусу успеле да издрже притисак 1., 2., 6., 7., и 8. оклопне дивизије. Све у свему одбрамбена линија свезника није успела да се дуго одржи.
Француски генерал Жиро, је покушао да организује контранапад са војницима 1. француске механизоване дивизије, но није се добило ништа. Та дивизија је била тако разбацана по фронту 1. северноафричке дивизије да до 23:00 сати није успела да се сабера. У том моменту тенкови Рајнхарда су се приближили месту Ла Кател, где је Жиро поставио своје командно место. Штаб 9. француске армије изложен је потпуном уништењу - успева да се спаси само Жиро који је умакао пузећи. Заробљен је следећег дана: француски историчари тврде да је заробљен од стране тенкова, док немачки историчари наводе да је заробљен од кувара једне пољске кухиње. На тај начин, француска 9. армије је престала да постоји као борбена формација.
У то време у штабовима врховних команди обеју страна на фронту, налазило се стање блисјо хистерији. Адолф Хитлер опомиње Браухича и Халдера за оштар брзи темпо наступања, који по њему поставља под ризик успех целе кампање.
Премијер француске, Пол Рејно, који је имао велики повод за узнемиреност, смењује 68. годишњег маршала Гамлена и на његово место поставља 73. годишњег Максима Вејгена. Он исто уводи у владу у својстуу вице-премијера 84. маршала Петена. То је "свежа крв"! Међутим оба избора била су погрешна. Петен је дефетиста (човек без вере у успех и победу), а Вејген је мрзео британце, посебно њихову политику у целини. Прво што је урадио када је постао главнокомандујућу, Вејген је отишао да се одспава. До 21. маја он није издао нити једну заповест.
Дана, 19. маја упркос узнемирености Фирера, наступање тенковских јединица је продужено. Лорд Горт командант британских експедиционих снага, саопштио је војном министарсту Британије, да ће ускоро можда да се постави проблем евакуације његових војника преко Ла Манша. Он наређује авијацији која је придодата британском корпусу да крене са пребацивањем у Велику Британију. У то време, немачка 8. оклопна дивизија уништила је борбени поредак 70. британске пешадијске бригаде из састава 23. пешадијске дивизије. До доласка ноћи бригади је остало нешто мање од 250 војника. На западу намачка 1. оклопна дивизија поставила је мостобран на другој обали реке Соме, близу Перона, и заробила је неколико француских штабних официра.
Следећег дана, 20. маја мање јединице 2. оклопне дивизије заузимају Абевил, савлађујући неусаглашен отпор савезника. У 21:00 сати те вечери, један тенковски батаљон избија на Ла Манш у реону Неола. Преко 400 000 француских и британских војника са тако нашло у окружењу, које ће касније бити уписано у истотију као Денкеркски котао.
Дана, 21. маја савезници су принудили немачку команду да се подоста узбуди, организујући у реону Араса (види:Битка код Араса (1940)) контранапад са оклопним јединицама. Упркос што су немци одбили тај контранапад јединицама 7. оклопне дивизије генерал-мајора Ервина Ромела и 3. моторизоване дивизије Теодора Ајкеа из састава Хотовог 15. оклопног корпуса, то је ипак опоменула Хитлера, Рундштета и Клајста на рањивост "тенковског продора", дугог 200 километра и широког код Араса свега 35 километра. Зато у резерви Рундштета остаје 15. оклопни корпус, а Рајнхард држи на истоку 8. оклопну дивизију за случај још једног контранапада савезника. У том моменту Клајст прави велику грешку: он оставља 22. маја 10. оклопну дивизију из сасатава 19. оклопног корпуса у резерву, упркос што је Гудеријан планирао да њу искористи за заузимање Денкерка.
Гудеријан продужује наступање ка лукама Кале и Булоњ са две преостале дивизије из корпуса, но сада се умешао Рундштет и наређује Клајсту да не напада луке док се не реши ситуација кор Араса.
Крајњи резултат те збрке је изгубљених пет сата. На крају дана Гудеријану је дозвољено да продужи наступање, а Клајст решава да му врати 10. оклопну дивизију. Гудеријан је преузима и шаље ка Калеу, како би ослободио добро снабдевену 1. оклопну дивизију за овладавање Денкерком. Како су Кале и Булоњ били сасвим одсечени, Денкерк остаје једина лука преко које су могли да се евакуише савезници.
Досадашња нервоза, колебање и задржавање од стране штабова над корпусном командом није показало никакву значајнију последицу. Међутим 23. маја је уследила позната заповест за заустављање напада, издата од самог Хитлера, којом је Британцима омогућено да у склопу Операције Динамо евакуишу 224.585 британнских и 112.546 француских војника у Велику Британију. Већина историчара сматра да би без тих 337.000 војника и официра Лондон вероватно прихватио предложено примирје од Хитлера. Рундштет је поздравио то заустављање, али су зато Гудеријан, Халдер и Браухич протестовали, макар и као приговор на последњу уобичајну неодлучност.
У вези са тим Клајст показује мешовита осећања. Он подноси извештај да су му губици у тенковима (уништени и избачени из строја) прелазили 50 посто од почетног броја. Реално цифра је преувеличана за једну трећину. Иначе, када је 22. маја из штаба армијске групе "А" стигла прва заповед за заустављање, Клајст продужује наступање. "Реших да игноришем наређење" - говорио је он након рата. са 41. оклопним корпусом форсира канал Сент-Омер и приближава Азбруку, пресецајући главни пут за одступање британаца. У тој акцији замало да буде заробљен и лорд Горт. Добивши 23. маја нову заповед, овог пута из штаба Фирера, сатављена у категоричном тону, Клајст одступа, сагласно том наређењу на границу Ер - Сент-Омер и проводи тамо три дана. Прави виновници тога шта се десило код Денкерка су Хитлер и Геринг. Херман Геринг је убеђивао Фирера да ће Луфтвафе сама моћи да уништи противника , што се показало неоствариво. Главну одговорност носи Адолф Хитлер, поготово што се држао речи Геринга.
Након наредбе о заустављању немачки тенкисти започињу да се баве ремонтом и техничким одржавањем својих возила, зашта се одавно појавила потреба. Након осваја Денкерка они се окрећу на југ како би успешно завршили започету кампању. И тад се Гудеријану остварије сан: 19. оклопни корпус добија привремено име "оклопна група Гудеријан", и њему су придодати 39. моторизовани корпус генерала Рудолфа Шмита и 41. оклопни корпус генерала Рајнхарда. Клајсту остаје 14. оклопни корпус (9. оклопна, 10. оклопна 9. пешадијска, 13. моторизован дивизија и пук "Велика Немачка"), а као допуна додат му је 16. оклопни корпус генерала Ериха Хепнера (3. оклопна, 4. оклопна. 33. пешадијска и 4. пешадијска дивизија), тако да је "оклопна група Клајст" сада располагала са 4 оклопне, 3 пешадијске, 1. моторизованом дивизијом и пуком "Велика Немачка" плус две СС моторизоване дивизије.
Друга фаза кампање није представљала ништа друго до велике операције чишћења терена, пошто су најбоље француске дивизије већ биле уништене а британци на свом острву - Велика Британија. Последњи напад започиње 5. јуна. Ерих Хепнер наноси удар по делу фронта ширине шест километра, са близу сто оклопних возила по километру. Француска 6. армија веома брзо започиње повлачење у паници. Када је Француска 22. јуна потписала капитулацију, 16 оклопни корпус већ се налазио у Лиону, а 14 оклопни корпус у реону Бордоа, већ доста близу границе са Шпанијом.
За показане резултате у Француској и Белгији, Евалд фон Клајст је унапређен у чин генерал-пуковник. Након кратког пребивања у служби окупационе војске пребачен је на исток, где се Хитлер спремао за нове ратне походе. Остатак војничке каријере Клајста, не рачунајући неколико кратких одсуства, везан је искључиво за Источни фронт.
[уреди] Балкан 1941
Почетком 1941. године, штаб 22. корпуса фон Клајста почиње да се зове Прва оклопна група, којој је изложен задатак да буде оштрица немачког напада на Грчку. Током марта 1941. године ова јединица са дислоцира у реону Бугарског главног града - Софија. Међутим у ноћи 26. на 27. март пронемачка влада премијера Драгише Цветковића у Београду је у збачена и на њено место постављена влада генерала Душана Симовића - бивши командант војске Краљевине Југославије. Адолф Хитлер брзо решава да нападне истовремено и Краљевину Југославију, и прва оклопна група добија задатак да започне 8. априла наступање на линији Ниш - Крагујевац - Београд и колико може брзо заузме Југословенску престојнице - Београд. Претежно терен у југоисточној Србији је шумовит, путева нама много, а и они којих има су углавном лоши, уз то најбоље јединице Југословенске војске налазиле су се око главног града, што је значило да Клајстов задатак није нимало лак.
Под своју команду 8. априла Класт је имао 14. моторизовани корпус генерала Густава фон Витерсхајма (5. оклопна, 11. оклопна, 294. пешадијска и 4. брдсколовачка дивизија) и 11. корпус генерала Јоахима фон Коцфлајшма (60. моторизована дивизија и неколико мањих јединица).
Југословенска 5. армија пружила је жесток отпор Клајстовим јединицама, али је до вечери тај отпор сломљен. Већ 9. априла Клајст заузима Ниш и наређује својој челној 11. оклопној дивизији да продужи наступање у северноисточном правцу ка Београду. док 5. оклопна дивизија скреће на југ, како би одсекла Југословенску војску у Лесковцу. Брзо наступајуђи долином Велике Мораве, Клајст уништава десно крило 6. југословенске армије. До вечери 12. априла он је прешао скоро 200 километра и налазио се на мање од 70 километра од Београда. Клајст улази у град на чело 11. оклопне дивизије у 6:30 ујутру 13. априла. Понеко му приписује заслуге за овладавањем Југословенском престојницом. Међутим мања јединица из састава 2. СС моторизоване дивизије "Рајх", коју је водио SS-Haupsturführer (еквивалент капетан) Фриц Клингенберг улази у град са севера у 17:00 претходног дана, ослобађа интернирано осбље Немачке амбасаде и припрема услове за капитулацију града до 19:00 сати 12. априла.
[уреди] Источни фронт 1941/44
Одмах након капитулација Краљевине Југославије, прва оклопна група је предислоцирана у јужну Пољску ради напада на Совјетски савез. под командом Клајста тада су били 48. оклопни, 3. оклопни и 14. моторизовани корпус са укупно 5 оклопних, 2. моторизоване и две СС моторизоване дивизије. Прва оклопна група се налазила на левом крилу групе армија "Југ" фелдмаршала Рундштета, између 6. армије генерала Рајхенауа и 17. армије генерала Карл-Хајнрих Штилпнагела. Основни задатак Клајста је да достигне Дњепар у реону Кијева, након чега треба да скрене под правим углом на југоисток и да настави у правцу Црног мора, са циљем овладавања прелаза преко Дњепра, а такође и да одсече пут за одступање на исток два совјетска фронта (совјети су групе армија називали "фронтови") под команом Семјона Буђонија. Перспективан циљ фон Клајста је град Ростов на Дону.
На јужном правцу Стаљин поставља своје најбоље јединице под командом најспособнијих генерала, очигледно са циљем за будуће овладавање Румунијом. Такав потез би лишио Хитлера нафтних извора у Плоештиу, који су имали првостепено значење за вођење рата Немачке. Истина, док је Хитлер био заузет западом, Стаљин принуђује Румунију да му уступи Бесарабију и Северну Буковину. Поред тога он је апсорбовао балтичке земље Литванију, Естонију и Летонију у сатав Совјетског савеза и показао територијалну претензију према Турској. Ако се рачуна и територија која је узета од Финске после зимског рата, укупно је Совјетском савезу присједињена територија од преко 200 000 квадратних километра са 20 000 000 становника. Катастрофа Француске, завршила се без мало за шест недеља и јавила се код Стаљина као непријатно изненађење.
Прва оклопна група прелази совјетску границу 22. јуна 1941. године. Услови терена у Галицији и западној Украјини, по којима се наступало, су далеко од идеалне за операције оклопних снага. Кроз густо порасле шуме, било је мало путева који су чат ту и тамо били само од земље (колски пут). Иначе главни проблем који се поставио Клајстовом нападу био је жесток отпор совјета и техника константних контранапада. Само за првих шест дана, морао је да одбије контранападе 9., 19. и 23. механизованог корпуса. Клајст је располагао са 600 тенка, наспрам 2400 совјетских тенкова, од којих су многи по техничким карактеристикама и наоружању превазилазили тенкове Панцер III и Панцер IV - најбољи немачки тенкови у том моменту. И поред тога његова војска достигла је Лавов 30. јуна а 6. јула пробила "линију Стаљин" упркос неколико јаких контранапада совјета. Житомир, који је удаљен 120 километра од Кијева пада 10. јула, након чега прва оклопна армија одбија јаке нападе 4., 15. и 16. механизованог корпуса Црвене армије. Тог дана совјетска 5. армија, састављена од 9., 19. и 22 механизованог корпуса, пресеца, наступањем јужно од Припјатских мочвара главну комуникацију, по којој је долазило снабдевање прве оклопне армије.
Валтеру фон Рајхенау, који је следио Клајста са својом пешадијом, је наређено да одвоји крупнију формацију за расчишћавање пута. То се продужило целог јула и једним делом августа. Од 22. јуна до 10. јула, прва оклопна група је прелазила на дан само по 15 километра, а након 10. јула темпо наступања се још више успорио. Све у свему, то није личило на Блицкриг, на који је Хитлер полагао толику наду.
Средином јула Клајст скреће на југ, залазећи у позадину јужног фронта Тиленева (у југозападном правцу од Буђонија) и упркос контранападу на лево крило од стране 26. совјетске армије, сједињује се са 17. армијом код Првомајска, образујући прво велико окружење на јужном делу Источног фронта. Ликвидација тог окружења завршена је 8. августа: у заробљеништво је пало 103 000 совјетских војника, међу којима и два команданта армија. Заплењено је или уништено 317 тенкова и 1100 топа.
Још пре завршетка ликвидације Уманског обруча, совјети су покушали још један контранапад. Овг пута у зони Богуслава, која је остављена од војске прве оклопне групе, пошто је скренула на југ ка Уману. Група фон Швелдер (формирана на брзину од резервних трупа и позадинских јединица, налазила се под командом команданта 4. корпуса генерала фон Швелдера) задржавала је совјете, док Клајст и Рајхенау нису средили положаје. Ипак контранапад је дао неке резултате, пошто је група армија "Југ" наставила са наступањем тек 17. августа.
Дана, 19. августа, прва оклопна група достигла је западну обалу Дњепра, а 9. оклопна дивизија води напад преко бране у Запорожју и формира мостобран на другој обали. Совјети врше жесток контранапад и истискују немце назад на западну обалу. Проћи ће још једна недеља пре него 60. моторизована дивизија успе да направи понтонски мост у Дњепропетровску и да се укопа на супротној обали. Клајст помаже војску на мостобрану са 3. оклопном корпусом генерала Еберхарда фон Мекензена. Поред тога мостобран је даноноћно покриван из ваздуха од Луфтвафе. Прва оклопна група 29. августа значајно проширује мостобран у источном правцу и велика опасност се надвила над целим Донбасом, једним од главних индустријских реона у Совјетском савезу. Два дана касније 17. армија такође утврђује мостобран на источној обали Дњепра у реону Кременчуга.
Увече 10. септембра, Клајст преузима Кременчугски мостобран од 17. армије и започиње да пребацује на њега 48. оклопни корпус Кемпфа. Следећег јутра у 9:00 сати 16. оклопна дивизија генерал-потпуковника Ханса Хубеа започиње наступање са мостобрана и разбијајући одбрану 38. совјетске армије, устремљује се ка Ромену, који се географски налази на северу. Након ње крећу 9. и 14. оклопна дивизија. То изненадно пробијање затиче совјетску вишу команду неприпремљену. За првих 12. сати Ханс Хубе прелази 60 километра. У 6:20 14. септембра он се сјединио близу Ромена - 180 километра источно од Кијева - са 3. оклопном дивизијом генерал-пуковника Валтера Модела из 2. оклопне групе Гудеријана. Клајст и Гудеријан завршавају највеће окружење у целом Другом светском рату: у обручу се нашло 5 совјетских армија. До 26. септембра борбе у обручу су завршене. Заробљено је 667 000 војника црвене армије, а уништено или заробљено је и 3718 топа и 884 оклопних возила (оклопни аутомобили, тенкови и др.). Само корпус Кемпфа је заробио 109 097 војника и официра. Цела Украјина, житница Совјетског савеза сада је изгубљена за Стаљина.
Након Кијева оклопној групи Клајста је повишен статус и од 6. октобра се назива Прва оклопна армија. Она започиње наступање на југ ка Ростову - главном циљу у кампањи 1941. године. Још пре завршетка борби у Кијевском окружењу, њене јединице распоређене на јужном крилу (3. оклопни корпус) су јужно наступајући од Дњепропетровска уништиле три совјетске дивизије, принудивши совјетске јединице на Дњепру да се повуку ка самом Запорожју. Прва оклопна армија креће на исток а након тога на југ, заобилазећи део совјетске војске, који је задржавао Манштајнови 11. армију код Мелитопола. Дана, 5. октобра 1. СС моторизована дивизија "лична гарда Адолфа Хитлера" излази на Азовско море у Бердјанску, формирајуђи још једно окружење совјета, овог пута крај Черниговка. У борбама до 10. октобра уништена је 18. совјетска армија чији командант и сам гине, док се још 100 000 црвеноармејаца нашло заробљено. Трофеј немаца је повећан за 212 тенка и 672 топа. Затим Клајст поново наставља наступање. Таганрог пада 12. октобра, а 28. октобра немци излазе на реку Миус - последња водена препрека пред Ростовом. Међутим онда наступа руска сезона коша и појављује се "свуда присутно блато". Клајст је принуђен да заустави наступање чак до 17. новембра када ударају мразеви и залеђују земљу.
Брза али тешка победа у претходних три месеца, а сада и борба са блатом, изхабале су резерве Клајстових возила: у строј је остало тек 30 посто од броја камиона са којима је кренуо у источну кампању. Упркос томе, прва оклопна армија 17. новембра наставља наступање, а оштрица напада је 1. СС моторизована дивизија "лична гарда Адолфа Хитлера", потпомогнута 4. оклопним пуком из 13. оклопне дивизије. Клајстова 60. моторизована и 14. оклопна дивизија заобилазе Ростов са истока, а јединице 1. СС моторизоване дивизије и 4. оклопног пука овладавају градом током ноћи 20. новембра. Совјетска команда организује контра напад са снагом од десет дивизија, међутим све је било узалуд.
Ростов није био просторно велики град иако је 1941. године имао око пола милијона становника. Он је сматран вратима Кавказа, који је био богат нафтним изворима, а надаље се простирао Иран - нафта у огромној количини. Совјети нису желели то да Ростов остане у руке немаца и служи као одскочна даска за летње наступање током 1942. године. Дана, 21. новембра Клајст упозорава Рундштета да је лево крило прве оклопне армије опасно огољено, но по том питању Рундштет је мало што могао да учини.
Још истог дана совјети нападају управо то слабо немачко лево крило. Да би избегао катастрофу Клајст је приниђен да повуче своју 13. и 14. оклопну дивизију на север и серерозапад. Затим 25. новембра маршал Семјон Тимошенко наноси главни удар по 1. СС моторизованој дивизији "лична гарда Адолфа Хитлера" и 60. моторизованој дивизији. Да је тад било лето оне би имале као заштиту реку Дон, но она је сада била залеђена и преко ње су нападали црвеноармејци.
Услед борбених губитака и смрзавања у строј борбених чета немачких дивизија, остало је једва по једна трећина личног састава. Војници иако још нису добили зимско одело, успевају да се бране три дана при температури од -10 степена целзијуса.
Немачка војска остаје у Ростову до 28. новембра 1941. године. Два дана касније Клајст је приниђен да повуче своје тешко страдале јединице и тражи дозволу за повлачење иза река Миус. Хитлер не дозвољава било какво повлачење, међутим Рундштет одобрава на своју одговорност. Још истог дана Хитлер смењује Рундштета и на његово место поставља фелдмаршала Рајхенауа.
Талентовани Валтер фон Рајхенау исто не види други излаз за насталу ситуацију и дозвољава Клајсту да одступи. Свега 24 сата након постављања на место главног команданта амијске групе "Југ" он бива разрешен од Хитлера. Евалд фон Клајст је тако претрпео свој први пораз. Међутим то неће бити једини пораз ни Клајста ни Немачке. Они ће веома брзо да осете сву горчину и јад рата који су започели.
У току совјетског зимског наступања 1941. - 1942. године, совјети су потиснули немце скоро на свим фронтовима, но Вермахт се одржава упркос што је температура много пута падала до - 45 степена целзијуса. У пролеће 1942. године тенковске јединице су поново биле спремне за наступање. За време операције "Frederikus II", која се завршила још једним обручем, Клајст је командовао 1. оклопном и 17. армијом (армијска група Клајст). При ликвидацији обруча у заробљеништво је пало 239 000 црвеноармејаца, а такође су изгубили 1250 тенкова и 2026 топа.
Након "Frederiks II" опирације и прве етапе наступања ка Волги, 1. оклопна армија је пребачена јужно од Харкова, где улази у састав поново формиране групе армија "А" фелдмаршала Листа. Прва оклопна армија је покривала лево крило 17. армије, која други пут заузима Ростов. Група армија "Б" фелдмаршала фон Вајкса (раније група армије Југ) се устремила ка Волги према Стаљинграду (сада Царичин), а група армија "А" ка Кавказу и граду Баку на Каспијском мору ради заузимања нафтних поља. Манштајнова 11. армија је пребачена на север ради овладавања Лењинградом (сада Ст. Петербург). На тај начин, разбацујући своју војску и постављајући пред њих три тотално различита задатка , Хитлер не оставља довољно ресурса да испуни било који од њих. Током септембра 1942. године група армија "А" залази у Кавказ.
Од 9. септембра 1942, године, када је Фирер заменио Листа и преузео у своје руке командовање групом армија "А", он остаје у штабу у Растенбергу - Источна Прусија, на даљини већој од 2000 километра иза линије фронта. Текућим проблемима се бавио бивши начелник Листовог штаба генерал-потпуковник Ханс фон Грајфенберг.
Дана, 21. новембра 1942. године Хитлер се повлачи са места команданта групе армија "А", која већ неколико недеља тапка у место. Нови командант постаје генерал-пуковник Евалф фон Клајст, који је предао команду 1. оклопне армије генералу Еберхарту фон Мекензену. У саставу Клајстове групе армија "А" се поред 1. оклопне армије налазила још једна армија - 17. под командом генерал-пуковника Рихарда Роуфа.
Клајст је још раније препоручио Хитлеру да непоставља на крила 6. армије, мађарска, италијанске и румунске јединице при наступању ка Стаљинграду, но Фирер није желео да прихвати савет. Совјетска војска наноси удар по румунима на северу и југу од Стаљинграда 19. и 20. новембра, брзо пробијајући одбрану и 22. новембра хвата у обруч целу 6. немачку армију генерал-пуковника Фридриха Паулуса. Та катастрофа поставила је Клајста у много опасан положај, пошто се војска Црвене армије налазила много близу Ростову и једва да је било могуће да се шта учини како црвеноармејци неби повратили град. Преко Ростова се цела армијска група "А" спајала са остатком немачке војске на Источном фронту. Упркос томе Хитлер није дозволио Клајсту да се повуче све до 27. децембра.
Како је генерал-пуковник Курт Цајтцлер постао у то време начелник генералштаба копнене војске, убеђивао је Фирера да дозволи групи армија "А" да одступи - предње јединице прве оклопне армије налазиле су се на реци Терек, скоро 700 километра далеко од Ростова. Дана, 20. јануара совјети су се приближили Ростову на даљину од свега 30 километра, али су заустављени од последњих резерви 4. оклопне армија из Манштајнове групе армија "Дон". Током наредне три недеље, совјети су безуспешно пробали да одсеку пут за одступање прве оклопне армије. Неке јединице из ове армије, укључујући и 40. оклопни корпус, морале су да одступају преко леда на Азовском мору. Накрају 6. фебруара, заштитница прве оклопне армије 111. пешадијска дивизија генерал-мајора Рекнагела уништава мост преко реке Дон на југу Ростова, испред носа совјетских јединица, које су већ послале јединице за разминирање. Тако је прва оклопна армија успела захваљујући упорној одбрани Манштајнових јединица да избегне опкољавање и највероватније тотално уништење.
Међутим пред Клајстом је сада стојао други проблем: како да задржи Кубан који је одвојен од Крима керченским пролазом. Након повлачења прве оклопне армије преко реке Дон, у распореду команде групе армија "А" остаје: 17. армија (пет пешадијских и две брдсколовачке дивизије, румунска коњичка дивизија, словачка заштитна дивизија и неколико разједињених коњичких јединица саствљених од козака и немцима лојалног становништва Совјетског савеза), команда Крима (штаб, 42. армијски корпус са 1. и 4. румунском брдсколовачком дивизијом и 153. немачка резервна дивизија) и делом групе при команди (454. и 444. заштитна дивизија - свака од њих је имала по два пука пешадије али без артиљерије). У резерви групе армија "А" остаје само једна јединица - 381. школска дивизија, која није била најпогоднија за службу у првој линији фронта. Започевши од 10. јануара 1943. године, 17. армији се наређује да брани ослањајуће пунктове на истоку Кавказа и да се удаљи на североисток где треба да оформи одбрамбену линију заштићујући Кубан. Немци су изложени константном притиску од стране: 47-ме, 56-те, 18-те, 39-те, 9-те, 58-ме и 44-те совјетске армије, но успевају користећи импровозована средства и градњом да поставе западну линију одбране само за четри недеље.
Црвена армија припрема још један покушај за пробој заштитне линије немаца и уништење 17. немачке армије, стим што мора да изведе маневар опкољавања и да се онда укопа. У случају успеха улов би био 400.000 војника, 110.000 коња, 25600 возила (камиона, аутомобила, тенкова , разних оклопнох аутомобила и транспортера) и 2085 топа - што је више него у окружењу код Стаљинграда (види:Стаљинградска битка). У противном случају Хитлер задржава мостобран са кога може током лета 1943. године да започне још једно наступање у правцу нафтних налазишта. Стаљин шаље против Клајст сву војску коју је мога да сакупи, но не успева да спречи његово организовано повлачење, нити да пробије Кубанску одбрамбену линију. За тај успех у одбрани Евалф фон Клајст је повишен 1. фебруара 1943. године у чин фелдмаршал.
Успехе, због којих је Клајст награђен повећањем чина, он дугује томе, што је игнорисао Хитлерове инструкције за прогањање народа, који су раније живели под чизмом комунизма. Још у септембру 1942. године Клајст истиче: "То огромно пространство ме мучи. А те безбројне људске хорде! Ако их не привучем на нашу страну, има да погинем". Употребљавајући немалу опрезност, он узима у свој штаб двојицу бивших војних аташеа немачке амбасаде у Москви: генерал-потпуковника Оскара фон Нидермајера и генерал-мајора Ернста Кастринга, који је рођен у Москви. Нидермајер који током 1935. године прелази у мировање и до враћања у армију је професор геополитике на Берлинском универзитету, формира 162. дивизију и постаје њен командант. Та јединица се састојала од мушкараца родом из Грузије, Јерменије, Азербејџана, Казахстана, Туркменистана, Ирана, Авганистана и других источних територија, који су улазили у редове немачких оружаних снага, да се боре против комунизма. Нидермајер се није осећао нелагодно због критика наци политике за исток, по којој негермански народи у Совјетском савезу се убрајају у "полуљуде". Он и Ернст Кестринг су пружили велику помоћ Клајсту, својим саветима за то, како да се поступа са несловенским народима на окупираној територији.
Резултат таквог понашања Клајста је да се око 850.000 људи подигло на оружје за борбу против комуниста. Међу њима су Карачајци, Кабардинци, Осети, Ингуши, Азербејџанци, Калмици, Узбеки а највише Козака. Скоро сви они су се налазили у реону Вермахта где је дејствовала војска Клајста. Касније ће Хитлер (септембар 1944. године) дозволити да се ти људи приме на службу у РОА (Руска ослободилачка армија) под командом бившег совјетског генерала Власова, но у то време Немачка је изгубила скоро све окупиране територије у Совјетском савезу. Клајсту међутим одобрава да користи странце у помоћним јединицама и козачким пуковима.
Гулајтер Ерих Кох - Рајхскомесар Украјине и Фриц Заукел - овлашћени за радне резерве, одговорни за доставу у Немачку робовске радне снаге, протестовали су протув хумане политике Клајста, која је стигла тако далеко, пошто наређује подчињенима да се придржавају тога, да "добровољна" радна рука са окупиране територије треба истински да буде добровољна. Протест Коха и Заукела се разбио о ледено хладном пруском коњанику. Клајст је такође говорио у штабу официрима СС-а и полиције, категорично их опомињићи да неће да трпи никакве есесовске испаде на територијама заузетим од стране његових војника.
Хумана политика Клајста имала је успеха и изазвала мирно одобрење чак и Јозефа Гебелса, нацистичког министра за пропаганду.
Совјети праве неколико покушаја пробоја Кубанске одбрамбене линије, а у ноћи 3. на 4. фебруар извршавају поморски десант код Новоросијска.
У то време Клајст непрестано захтева евакуацију Кубана, но Хитлер одуговлачи, плашећи се непожељних ефеката, који такав потез може да изазове у Румунији и неутралној Турској. На крају 3. септембра он одобрава Клајсту да започне евакуацију. Та заповед стиже у моменту када је опстанак мостобрана постао крајње критичан. Совјетска војска се приближила Перескопском земљоузу на северу Кримског полуострва. Ако се тај излаз са Крима нађе затворен пре завршетка евакуације групе армија "А", Клајстова војска ће се наћи у клопци. Манштајн чија група армија "Југ" покрива маршуту за одступање, јасно је дао до знања, да неће моћи дуго да издржи притисак Црвене армије.
Кубански мостобран је ипак испунио задатак. У току већег дела лета 1943. године он је задржавао на себе седам совјетских армија са близу 50 дивизија, које су могле да буду искоришћене ефикасније на другим деловима немачко-совјетског фронта. Међутим септембра постаје јасно да немци немогу више да изведу ново наступање ка Кавказу и Стаљин повлачи део својих дивизија са тог дела фронта. Са одуговлачењем евакуације више се није чекало. За 34 дана, Клајст и вице-адмирал Шајрлен пребацују преко Керченског мореуза на Крим 227.484 немачких и румунских војника, 72.899 коња, 28484 војних лица из помоћних јединица попуњене од локалног становништва, 21.230 моторних возила (аутомобила, камиона, тенкова и др.), 27.741 транспортних коњских запрега и 1815 топа. Евакуација је завршена 9. октобра 1943. године. Совјетска војска врши силовит притисак, али трпи велике губитке и не успева да пробије немачку одбрану. Штавише 17. армија успева да евакуише све своје резерве хране и покварену технику. Наређено је да буде остављена само сточна храна за коње. Скоро све евакуисане јединице су послате за попуну поново формиране 6. армије генерал-пуковника Карла Холида, која је штитила северни прилаз Перескопском земљоузу. Након завршетак евакуације Кубана, Хитлер подчињава ту армију Клајсту.
У последњој кампањи између Клајста и Хитлера се све чешће појављивала несугласица. Клајст активно брани став за повлачење са Крима одмах након завршене евакуације Кубана. Он издаје наређење за евакуацију полуострва 26. октобра 1943. године, но Хитлер ставља ван снаге наређење још истог дана. Након што је совјетска војска 1. новембра достигла Перескопски земљоуз и опкољава 17. армију на Крим, Клајст продужава да заговара евакуацију, али сада морем.
У неколико случајева Клајст предлаже хитно повлачење, са којим се Хитлер не слаже, докле год даљем повлачењу већ очигледно не запрети катастрофа, зато немачка војска трпи огромне губитке, који су могли бити избегнути. На крају је Клајст потиснут на Јужни Буг, где није могао да одржи одбрану са својим силно проређеним дивизијама, и зато Клајст у тајности договара са генералом Холидом и генералом Отом Велером, командантом 8. армије, заостале на јужном крилу групе армије "Југ", за обезбеђење хитног одступања ка Дњестру.
Дана, 26. марта 1944. године Клајст саопштава генералу Цалтцлеру да је прузео у свој распоред 8. армију из групе армија "Југ" и издао наређење за њено повлачење ка Дњесту, независно од тога дали ће Виша команда да дозволи или не. Цајтцлер му предлаже да се сретне са Хитлером. Фелдмаршал је одговорио да ће то да уради следећег дана , тек када се увери да је све спремно за повлачење. "Неко треба да стави главу на пањ" рекао је Клајст начелнику штаба.
Постављен пред свршен чин, Хитлер 27. марта прихвата одступање 6. и 8. армије под условом, да Клајст одржи мостобран од Тираспола до Одесе, главног пристаништа преко којег се шаље снабдевање Кримској групацији. Следећег дана пешадијске колоне две армије се повлаче од Јужног Буга на запад, прогоњени од 8. гардијске и 46. армије совјета.
Јавља се став, да је управо тај случај коштао Евалда фон Клајста високе дужности - прекинута војна каријера. Сасвим вероватно је то била последња кап, како за њега самог тако и за Манштајна. Хитлер је желио да смени Манштајна још у првој половини 1943. години. Клајст је изазивао љутњу Фирера свијим упорним позивом за евакуацију Крима; односом према "полуљудима"; својим саветом новембра 1943. године да се постави први генерал-"квартирмајстер" Вермахта за руководиоца операцијама на Источном фронту; промонархистичким подледима и ризиком да преузме нешто на своју руку ако му Хитлер не да дозволу да одступи са Јужног Буга.
Током јула 1943. године Адолф Хитлер је говорио за двојицу фелдмаршала "Не могу да се уздам ни у Клајста, нити у Манштајна. Паметни су, но нису националсоцијалисти".
[уреди] У немилости
Дана, 30. марта 1944. године, лични "Кондор" (Фоке Вулф ФВ 200) Фирера се приземљио на Клајстовом аеродрому у Тирасполу, да узме главнокомандујућег групе армија "А". Након тога одлеће ка Лавову по Манштајна. Увече истог дана Адолф Хитлер им уручује по један Витешки крст са Храстовим лишћем и мачевима, и ослобађа их дужности. Рекао им је да одобрава све реалне чињенице које су они изнели. но дани специјалиста за тактику на Источном фронту су завршени. Сада су му потребни команданти , претежно способни да зауставе војску у повлачењу и да се супротставе до последњег човека.
Клајст је искористио тај последњеи сусрет са Хитлером, да би га посаветовао да склопи мир са Стаљином. Фирер га је уверио, да нема потребе за тако нешто. пошто је совјетска армија скоро већ, истрошила своју снагу.
Када је Адолф Хитлер|Хитлер објавио намеру да умиротвори Клајста и Ерих фон Манштајн|Манштајна, оставку је поднео и генерал-пуковник Курт Цајтцлер. Адолф Хитлер|Хитлер одбија да је прими, но начелник генерал-штаба (бивши начелник-штаба оклопне групе Клајст), је очигледно вршио утицај и зато су војсковође прошле тако коректно.
Група армија "А" добија назив "Јужна Украјина", а њен нови главнокомандујући постаје Фердинанд Шернер. Клајст остаје у оставци и током 1944, године је ухапшен од Гестапоа у вези са атентатом на Хитлера од 20. јула 1944. године, пошто се показало да је учествовао један од његових братанаца. Клајст је знао за постојање покрета отпора међу официрима, но није обавестио власти, према томе, крив је, иако није учествовао активно у неуспелом антентату. Нацисти нису желели желели да предају "народном суду" тако уваженог фелдмаршала, након смрти фелдмаршала Вицлебена, и зато ослобађају Клајста.
Ако се не рачуна та кратка епизода, Евалд фон Клајст је живео у тихој самоћи у Вајдебруку од априла 1944. до почетка 1945. године, када су совјети продрли у Шлесију. Фелдмаршал се пребацује у Митерфелсу, мало село у Доњој Баварији, а његов старији син , капетан Вермахта, уништава породично имање, да не падне у руке совјетима.
[уреди] После рата
Даље информације за судбину Клајста се одликују противречима. По једнима, он је заробљен у Југославији од стране британаца, по другима, на крају 1945. године он се предао американцима. Историчар К.Р. Дејвис је разговарао са члановима Клајстове породице и говорио да су Клајста задржали чланови патроле из 26. америчке пешадијске дивизије 25. априла 1945. године. Но није ни важно то како је заробљен, већ чињеница да је у наредних девет година прошао трновит пут кроз двадесетседам различитих затвора. Током 1946. године предат је Југославији, где му је суђено за војне преступе и осуђен је на 15 година затвора. Две и по године касније , предат је Совјетском савезу, где је оптужен за вођење субверзивне делатности (хушкање несловенских народа против комунизма) у Совјетском савезу. У совјетском заробљеништву остаје до краја живота. Током марта 1954, године , бивши командант оклопне армије је пребачен у Владимировски затвор на скоро двеста километра од Москве, где су држани немачки генерали. Тамо су му совјети дозволили да пише породици, и он се први пут за осам и по година јавља породици.
Фелдмаршал Евалд фон Клајст умире 15. октобра 1954. године у Владимиру - једини од Хитлерових фелдмаршала који је умро као војни затвореник. Његов старији син , Евалд, је ослобођен 1956. године након десетогодишње робије по сибирским логорима. Умире 1976. године. Фрау фон Клајст умире у Западној Немачкој 1958. године, а млађи син Клајста умире 1973. године. Но Клајстов род се није угасио. Током 1979. године у Западној Немачкој је живело осам унука и унуке фелдмаршала, који никад нису видели свог деду, сахрањеног у безименој гробници негде у Совјетском савезу.
