Источно Сарајево
Из пројекта Википедија
Источно Сарајево, или Српско Сарајево се простире на територији источних дијелова некадашњих општина града Сарајева.
Устав Републике Српске наводи Сарајево као главни град; углавном се подразумева да се ова одредба односи на данашње Источно Сарајево. Седиште свих инситуција власти Републике Српске је у Бањој Луци.
| Грб
|
||
 |
||
| Положај | ||
  Источно Сарајево
|
||
Источно Сарајево се више не зове Српско Сарајево, јер је одлуком Уставног суда БиХ тај назив проглашен неуставаним и дискриминаторсним према Бошњацима, Хрватима и осталим грађанима који нису српске националности. Већина Срба сматра ту одлуку актом мећународног притиска.
У Источно Сарајево спадају дијелови предратних општина Ново Сарајево, Илиџа, Нови Град, Стари Град, од чијих дијелова су формиране нове општине - Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа и Источни Стари Град, које заједно са општинама Пале, Трново и Соколац чине град Источно Сарајево.
Пошто је посљедњи попис становништва у Босни и Херцеговини извршен 1991. године може се само претпоставити да на овом простору живи између 80 и 100 хиљада становника. На територији Источног Сарајева прије посљедњег рата, живјело је знатно мање становништва, али је овај крај насељен у ратним и посљератним годинама српским избјеглицама из сарајевских општина које су контролисали Муслимани.
Источно Сарајево је нови град захваљујући друштвено-политичким дешавањима у БиХ. Источно Сарајево су проширили и изградили домаћи становници и већином сарајевски избјегли Срби који су уточиште нашли у приградским насељима- Лукавица, Касиндо, Пале и од њих створили и стварају град.
Источно Сарајево има средње школе и Универзитет на коме се школује преко 10 000 студената. Индустрија је услед ратних дешавања у колапсу, али велике приходе град има од Олимпијског Центра Јахорина, чији су хотели током читаве године пуни.
