Пад Цариграда (1453.)

Из пројекта Википедија

Опсада Цариграда
Део историје Византије
Опсада Цариграда,слика из 1499.године
Време: 02.04. – 29.05., 1453. Локација: Цариград Резултат: Отоманска победа Узрок битке: {{{узрок}}} Промене у територији: Византија Цивилне жртве: Велики број становника
Сукобљене стране
Отоманска империја	Византија
Заповедници
Мехмет II	Константин Драгаш Ђовани Ђустинијани
Јачина
око 150.000	око 7.000
Губици
Непознати,али велики	Цео гарнизон убијен или заробљен
{{{подаци}}}

Пад Цариграда је освајање Цариграда, главног града Византије, од стране војске Отоманског царства у уторак 29. маја 1453. године. Овај догађај је значио пад Византијског царства, иако су се неке земље (деспотовина Мореја и царство у Трапезунту) одржале још неколико година. Пад Цариграда имао је далекосежне последице, јер су се Турци коначно утврдили на Балкану и више их ништа није могло спречити у њиховом походу на Европу, који ће се окончати тек под Бечом 1683. године. Поред тога, Западну Европу су преплавили учени људи из Византије који су са собом донели знања из антике и са Истока, што ће касније довести до појаве хуманизма и ренесансе. Због свега овога се пад Цариграда често сматра догађајем који је означио крај средњег века. У завршним борбама током опсаде живот је изгубио и последњи византијски цар Константин Драгаш.

Садржај 1 Прилике у Византији и на Балкану 2 Мехметов долазк на власт и припреме 2.1 Блокада Босфора 3 Византијске припреме 3.1 Последња објава уније 4 Долазак појачања, састав гарнизона и распоред одбране 5 Урбан и Василевс 6 Почетак опсаде и распоред отоманских снага 7 Пробој четири брода 8 Превоз бродова копном 8.1 Значај бродова у Златном рогу 9 Наставак напада и борба у тунелима 9.1 Покушаји тунеловања 9.2 Слање дромона у Мраморно море 10 Помрачење месеца и последња понуда Мехмета II 11 Завршни напад 11.1 Припреме у Цариграду 11.2 Напад на град 11.3 Последњи јуриш Константина Драгаша 11.4 Пад Града 12 Пљачкање и разарање града 12.1 Црква Божанске Мудрости 13 Опсада Цариграда као грчки Косовски бој 13.1 Константин Драгаш као грчки цар Лазар 13.2 Цариград као грчко Косово и Метохија 14 Последице пада Цариграда 1453. 15 Спољашње везе

[уреди] Прилике у Византији и на Балкану

Византијско царство средином XV века практично и није постојало. Састојало се од Цариграда са најближом околином, у ком је столовао цар, и Морејске деспотовине, којом је управљао царев брат, деспот Тома Палеолог. Поред тога, на обалама Црног мора, још од доба IV крсташког похода и пада Цариграда 1204. године, постојала је од Цариграда независна држава на византијским традицијама, тзв. Трапезунтско царство.

Српска деспотовина је у то доба већ била дубоко захваћена унутрашњим сукобима и неспособна ни да организује сопствену одбрану, а камоли да пружи помоћ царству на издаху, што се показало само неколико година касније, када су Турци без борбе ушли у Смедерево и прекинули постојање државе Србије. Поред тога, Српска деспотовина је у то доба била турски вазал и, као таква, у обавези да султану у случају рата шаље помоћне одреде.

Друга српска држава, краљевина Босна, је такође била у тешкој унутрашњој ситуацији. У њој су скоро пола века текле борбе између властеле и краља, као и међу самом властелом. Сукобљене стране су се у међусобним борбама поред својих снага ослањале и на "помоћ" са стране, тако да су у сукобе у Босни увелико биле увучене и краљевина Мађарска (што директно, што преко хрватских великаша) и Отоманска империја. Краљевина Босна неће ни деценију надживети судбину Византије, јер ће Стефан Томашевић 1458. године поверовати Турцима на реч да га неће убити и отворити капије Кључа на Сани, након чега ће одмах бити погубљен, а његова глава красиће неко време бедеме.

Последња бугарска држава, Видинска кнежевина, пропала је још 1398. године, тако да су се простори некадашњег бугарског царства већ више од пола века налазили под турском окупацијом.

[уреди] Мехметов долазк на власт и припреме

Mехмет II долази на власт у Отоманском царству 1451. године и његов ум, према речима византијског историчара и савременика дешавања Михајла Дуке, „бива дан и ноћ опседнут мишљу о освајању Цариграда“.О томе сведочи и чињеница да је врло брзо по преузимању власти потписао уговоре са краљевином Мађарском и Млетачком републиком којима се, барем привремено, осигурао од њиховог мешања у сукоб са Византијом.

[уреди] Блокада Босфора

Одмах по ступању на престо, Мехмет је током зиме 1451. године отпочео са ангажовањем градитеља за нову тврђаву којом би у потпуности контролисао Босфор. Градња је почела након победе над побуњеним емиром од Карамање Ибрахимом у априлу 1452. године, а радове, који су окончани у августу исте године, надгледао је султан Мехмет лично.

Нова тврђава, Румелијски Хисар, изграђена је неколико километара од Пере, насупрот Анадолијском Хисару, који је на азијској страни Босфора изградио Бајазит I. Овај положај је омогућио да се ове две тврђаве међусобно допуњавају и својим топовима контролишу пролаз Босфором, који је на том месту најужи (702 метра), тако да су сви бродови морали да пристану уз обалу, буду прегледани и да плате пролаз да би прошли. Да је пролазак без турске дозволе веома тежак уверио се крајем 1452. године један млетачки брод који је потопљен у покушају да се провуче без плаћања и провере. Преживели чланови посаде су ухваћени и изведени пред Мехмета, који је наредио да их погубе. Значај затварања Босфора није био толико у добијању новчаних средстава колико у онемогућавању пружања било какве помоћи Цариграду из колонија италијанских градова на обалама Црног мора, пошто су Турци већ контролисали Дарданеле и пружање помоћи из Европе.

[уреди] Византијске припреме

Румелијски Хисар, који је и поред више византијских покушаја да спрече и саботирају његову градњу завршен августа 1452. године, био је јасан сигнал да је нова опсада неминовна и Цариград по царевој наредби ускоро након тога затвара своје капије. Владар Византије Константин Драгаш је био свестан своје ситуације, као и чињенице да се сам својим снагама не може одупрети Турцима. Због тога се, као и његови претходници, окренуо Западној Европи, надајући се новом крсташком походу који би поразио Турке, као што су то у доба Алексија I Комнина учинили крсташи Првог крсташког похода повративши му Никеју на свом путу ка Јерусалиму. Међутим, ране које је су направили Велика Шизма и Четврти крсташки поход, односно пад Цариграда 1204. године, нису зарасле, чак су се још више продубиле.

[уреди] Последња објава уније

Потапање млетачког брода и погубљење преживелих чланова посаде послали су јасну поруку Западној Европи да се Мехмет не шали и да је судњи час Цариграда близу. Надајући се да ће се после тога појавити антитурско расположење, Константин се одлучује на очајнички потез и у цркви Божије Мудрости 12. децембра 1452. објављује прихватање Фирентинске уније, која је у присуству његовог брата Јована VIII закључена 6. јула 1439. године у Фиренци. Међутим, народ је и овог пута, као и десет година раније, одбацио унију, и она је остала само мртво слово на папиру. Антизападно (антилатинско) расположење међу становништвом одражава изјава која се приписује Луки Нотарасу, војсковођи и једном од Константинових најближих сарадника:

Проглашење уније није донело никакву корист Константину Драгашу и његовој држави, напротив; створило је незадовољство у народу и довело га је у сукоб са Нотарасом.

На Западу у том тренутку није било услова за помоћ Царству, чак и да је постојала воља. Енглеска и Француска су након окончања стогодишњег рата биле неспособне за било какву ширу акцију, немачке државице су биле у међусобним сукобима, док су иберијска краљевства (Арагон, Навара, Португал, Леон, Кастиља) била заокупљена Реконкистом, а краљевине Мађарска и Пољска још се нису опоравиле од пораза код Варне 1444. године.

[уреди] Долазак појачања, састав гарнизона и распоред одбране

Иако из Западне Европе није стигла већа организована помоћ, неке трупе су ипак дошле у помоћ опкољеном граду. Ђеновљанска република, која је била вековни савезник Византије још од ослобођења Цариграда 1261. године, послала је два брода са 400 људи на челу са Ђованијем Ђустинијанијем Лонгом, који су на путу из Ђенове покупили и 300 људи који су чинили ђеновљанску војну посаду на Хиосу, тако да је 29. јануара у Цариград пристигло 700 добро наоружаних и прекаљених бораца. Константин је одмах по њиховом приспећу поставио Ђустинијанија на чело одбране града.

Исидор, католички бискуп и некадашњи латински митрополит Кијева и целе Русије, који је стигао у град као папски легат, довео је са собом 200 људи које је у Напуљу регрутовао о трошку папе Николе V. Поред тога, Млечани су дозволили Драгашу да на Криту регрутује већи број тамошњих морнара и војника. Последњој одбрани града поред тога придружили су се:

• Јохан Грант, западни инжењер
• дон Франсиско де Толедо
• Маурицио Катанео
• Орхан, отомански принц
• браћа Бокијардо — Паоло, Антонио и Трољо

Пред почетак напада целокупан гарнизон чинило је око 7 000 људи, од којих је било око 5 000 Византинаца, док су преостале 2 000 чиниле трупе регрутоване на Западу или у колонијама западних земаља на Истоку.

Становништво града, које је уочи напада бројало око 50 000 људи, стало је уз свог цара, а њима су се придружили и становници западних колонија у граду, осим мале групе од око 700 Италијана, која је напустила град на 7 бродова током ноћи 26. фебруара. Током целог трајања опсаде становници Цариграда су здушно чинили све да помогну одбрану и спрече најгоре, првенствено вршећи поправке бедема и одтрпавајући шанац.

Одбрана града подељена је на неколико делова:

1. Ђовани Ђустинијани и Драгаш, са најбољим борцима, област око Романове капије
2. Гиљермо Миното(млетачки конзул), са својим борцима, четврт Влахерна
3. Лука Нотарас и Алексије Дисипатос, са резервом близу бедема, четврт Петра
4. Теофил Палеолог, Нићифор Палеолог и Димитрије Кантакузин, резерва од око 700 људи, код цркве светих Апостола у средишту града
5. Алвизио Диједо, млетачки заповедник, који је командовао флотом смештеном у Златном рогу

[уреди] Урбан и Василевс

Непосредно пре почетка непријатељстава мађарски градитељ топова Урбан понудио је Константину Драгашу своје услуге у предстојећем сукобу. Међутим, у царској каси није било довољно средстава за ангажовање, због чега је његова понуда да изгради топове који би помогли у одбрани града морала би одбијена. Урбан се након тога окренуо Мехмету II, који га је дочекао отворених руку исплативши му троструко већу суму од оне коју је тражио.

Био је то почетак ере ватреног оружија, али је огромни (за ондашње време) топ који је Урбан изградио за Мехмета био велико чудо технике. Топ, назван Василевс, је био дугачак преко 8 m, а избацивао је ђулад пречника око 75 cm, масе око 550 kg на даљину од око 700 m. Био је постављен на узвишењу насупрот Романове капије, дела цариградских бедема који је процењен као најслабији. Без обзира на своју монструозну величину Василевс се показао као врло непрецизан и непрактичан. Било му је неопходно 3 сата да би се напунио и испалио пројектил, а самих пројектила је било врло мало. Своје учешће у опсади Цариграда окончао је након 6 недеља, када се под урушио под силином сопствених трзаја.

[уреди] Почетак опсаде и распоред отоманских снага

Отоманске трупе су почетком 1453. године почеле да се окупљају из свих делова империје пред престоницом Адријанопољем. Постоје спорења око броја турских трупа (бројке се крећу од 100 до 200 хиљада), али их је највероватније било око 150 000, од чега су 20 000 чиниле елитне трупе јаничари, док су остатак чиниле како регуларне трупе и дервиши, тако и сви други које је привукла могућност да у случају победе и пада града учествују у његовој пљачки и одвођењу локалног становништва у ропство. Након прикупљања пред Адријанопољем трупе су се полагано упутиле преко Тракијског полуострва ка Цариграду, заузимајући успут мање градиће који су још признавали врховну власт Византије, међу којима је Селимврија пружила јачи отпор освајачима.

У освит Великог Понедељка 2. априла турске трупе су се појавиле пред градом и започеле су затварање обруча око њега, који је био окончан 12. априла пристизањем турске флоте од око 200 бродова на чијем је челу био потурчени Бугарин Сулејман Балдоглу. Са појавом турских трупа пред градом 2. априла, између Пере и остатка Цариграда развучен је масивни ланац којим је преграђен Златни рог, а иза ланца је као додатна заштита постављено 10 бродова. Према султановој наредби, његов чадор је постављен у близини Василевса, северно од Романове капије. Испред линије отоманских снага ископан је ров, док је земља која је добијена његовим копањем употребљена за подизање мањег бедема на чијем је врху подигнута дрвена палисада да би се спречили евентуални изненадни испади опсађених из града. Мехмет II је своје трупе распоредио у неколико група:

1. паша Карађа, европске (румелијске) трупе, насупрот Влахернских бедема, односно Млечана под командом Гиљерма Минота
2. паша Ишак, азијске (анадолијске) трупе, насупрот јужног дела двоструких бедема Теодосија II
3. паша Заганос, резерва отоманских трупа, преко пута Златног рога уз Ђеновљанску Перу
4. Сулејман Балдоглу, заповедник флоте, контролисао је Мраморно море и Босфор, држећи град под блокадом са морске стране

Држећи се исламских традиција, султан Мехмет II позвао је становнике на предају, обећавши сигурност за њих и њихову имовину, а такође је понудио Драгашу да преда град, након чега би му било дозвољено да се безбедно повуче у Мистру и да њом управља, као суверени владар Морејске деспотовине. На султанову понуду Драгаш је одговорио речима:

Готово одмах пошто је примљена вест о Константиновом одговору, турски топови стационирани првенствено у долини Ликоса отпочели су са паљбом и почео је напад на град. Отоманска артиљерија брзо је урушила део бедема у близини капије Харсијус, тако да је становништво још исте ноћи изашло на бедеме да би покушали да колико толико поправе стање тог дела бедема. Ова пракса ноћних оправки бедема и одтрпавања шанца потрајала је сваке ноћи до коначног пада града. Иако су опсађени чинили све што је било у њиховој моћи да смање штету коју је артиљерија наносила, на једном делу бедема ускоро се појавио процеп, а сам шанац је био скоро затрпан, због чега су опсађени на том простору подигли дрвену барикаду од кочева.

Први јак јуриш на цариградске бедеме учињен је током ноћи 18. априла на разрушени део бедема. Турци су покушали да спале барикаду од кочева и омогуће себи прилаз разрушеном делу бедема не би ли се пробили у сам град. Међутим, здружене снаге на челу са Ђустинијанијем успешно су одбиле овај удар, захваљујући свом искуству и оклопу, али и чињеници да су се борили на уском простору, због чега до изражаја није дошла турска многобројност, већ су пресудили искуство и снага бораца који су били на страни опсађених.

[уреди] Пробој четири брода

Изјутра у петак 20. априла, пред градом су се изненада из Мраморног мора појавила три ђеновљанска и један велики грчки теретни брод, којим је управљао капетан Флантанелас, који су носили намирнице опсађеном граду. Балдоглу је одмах покренуо флоту и 4 хришћанска брода су брзо била опкољена мањим отоманским галијама. Отпочела је борба у којој су посаде 4 брода покушале да се грчком ватром и бацањем на Турке свега што су могли (камење, копља…) одбране и пробију до Златног рога. Становништво града похрлило је на бедеме да посматра битку, као и сам султан, који је од силног узбуђења и занесености издавањем наређења ујахао у море.

Ветар је у почетку гонио бродове ка југоисточном крају града, али је изненада посустао и струја је почела да гони бродове ка обали на којој се налазио Мехмет II са својом војском. Током борбе четири брода су се толико приближила један другом да су ускоро створили неку врсту пловеће тврђаве. Предвече се ветар поново подигао и хришћански бродови су се уз његову помоћ пробили кроз мање турске бродове и упловили са залихама у сигурност Златног рога.

Овај тријумф подигао је морал опсађенима, а Балдоглу је ражалован и погубљен. На његово место је постављен султанов мезимац беј Хамза.

[уреди] Превоз бродова копном

Пробој хришћанских бродова јасно је указао султану да град треба још више притиснути са свих страна, поготово са морске стране. За ово је било неопходно овладавање и Златним рогом, што је било немогуће извести без флоте у њему. Како је морски прилаз Златном рогу био преграђен масивним гвозденим ланцем, за чије је уклањање било неопходно заузимање Ђеновљанске Пере(која је у том трену било званично неутрална и чију неутралност, макар и на папиру је Мехмет у овом трену желео да задржи) , Мехмет II се одлучио за до тада невиђен потез. Одлучио је да своју флоту, копном пребаци у Златни рог.

План је био да се од Босфора, поред бедема Пере до Златног рога изгради пут од науљених балвана преко којих би бродови били превучени до долине извора на обали Златног рога где би поново били поринути. Хиљаде радника је уз помоћ волова изградило такав монументални пут и извело пребацивање бродова, тако да су опсађени са ужасом ујутру 22. 04. констатовали да отоманска флота преко копна стиже у Златни рог. Турци су пред град преко копна допремили око 70 бродова.

Опсађени су одмах одржали састанак на ком је на крају одлучено да се изврши напад на отоманску флоту и да се она грчком ватром спали. Напад је коначно(након више одлагања) изведен током ноћи 28. 04. , али је изгледа неко од западњака из Галате одао Турцима намере Хришћана, тако да су их они спремно топовима дочекали. Напад није успео, док хришћанска флота је претрпела тешка оштећења, а четрдесетак морнара је заробљено и погубљено на лицу места.

[уреди] Значај бродова у Златном рогу

Види: Пад Цариграда (1204)

Иако отоманска флота није постигла готово никакав успех у борби са хришћанима, нити је одиграла неку улогу у нападима на град током свог боравка у Златном рогу, првенствено због много боље обучености хришћанских морнара, она је одрадила посао који јој је Мехмет наменио.

Појава непријатељске флоте поражавајуће је деловала на становништво које се још увек сећало Крсташа и ужаса који су они са собом донели продревши у град управо преко морских бедема који су окренути Златном рогу. Због тога су очи одбране стално биле упрте ка њима и њиховим кретањима, да би на време интервенисали и спречили понављање катастрофе која је задесила Цариград 1204. године.

[уреди] Наставак напада и борба у тунелима

Бомбардовање бедема се настављало и они су се све више и више урушавали противно напорима становништва да их заштити и поправи у што је већој мери могуће. Турци су поново покушали у ноћи 07. 05. да пробију одбрану код Романове капије, али су само захваљујући храбрости, срчаности и вештини цара Константина и капетана Лонга, која је надахнула браниоце, били одбијени. Поновни покушај покренут је током ноћи 12. 05. на делу градских бедема на ком се спајају двоструки бедеми Теодосија II и влахернски бедеми, али је и овај турски напад одбијен.

[уреди] Покушаји тунеловања

Пошто јуришима нису успевали да пробију одбрану Града, Турци су покушали да тунеловањем поткопају темеље бедема и тако себи олакшају пробој у град. Главну улогу у томе играле су копачи из Новог Брда које је у оквиру својих вазалних обавеза послао српски деспот. Међутим ни Византинци нису седели скрштених руку већ су органозовали копање противтунела којима је руководио Јохан Грант. Успешним копањем противтунела Византинци су успели да потопе неке од њих, док су у друге упали војницима који су побили копаче. Током тих акција, заробљен је један од главних турских инжењера који је мучен док није признао где се налазе преостали тунели, који су након тога уништени, чиме је спречен покушај Турака да тунелима ослабе одбрану града.

[уреди] Слање дромона у Мраморно море

У опсађеном граду је и даље живела нада да их Запад није заборавио и да је хришћанска војска или флота на путу ка граду. Због тога је почетком маја послат дромон ка Мраморном мору са задатком да нађе помоћ и убрза њен долазак до Цариграда. Дромон се вратио у град 23. 04. у Цариград доневши вест да нема никакве флоте на видику и да су препуштени сами себи. Посада брода је и поред те чињенице одлучила да се врати и остане до краја опсаде у Цариграду, иако су били свесни да ће их то коштати живота.

Овакав развој ситуације натерао је Константинове сараднике да га упуте у напуштање Цариграда и одлазак на Запад у покушају да својим присуством дозове помоћ опсађеном граду. Константин је то категорички одбио, решен да остане до краја опсаде у Цариграду, да се бори и погине за њега, ако је то потребно, иако је његов отац Манојло II током Бајазитове опсаде града 1399. године, напустио град током опсаде у покушају да нађе помоћ.

[уреди] Помрачење месеца и последња понуда Мехмета II

Мехмет II је 12. априла опсађеном граду упутио последњу понуду, захтевајући астрономски данак (за који је знао да Византинци не могу сакупити) од града за подизање опсаде. Константин је одбио понуду речима:

Када је његова понуда одбијена, Мехмет је одлучио да заузме град макар и на јуриш.

Током ноћи 22. маја десило се помрачење Месеца, што су неки опсађени, попут кнеза Игора, протумачили као лош знак.

Међутим, и у турском логору су почеле да се појављују смутње. Већ су увелико кампом колале приче да је Млетачка флота на домак Цариграда (иако је млетачки сенат у то доба и даље расправљао о томе да ли треба послати флоту у помоћ Цариграду) и да Мађари прелазе Дунав. Смутње су се појавиле и у главном штабу у коме је велики везир Халил Хандарли (за кога постоје индиције да је био повезан са Константином Драгашем) отворено захтевао подизање опсаде, због могуће западне интервенције. Подржан од млађих војсковођа, Мехмет II се на састанку 25. маја одлучује за један последњи свеопшти напад на град. Након ове одлуке припреме за велики напад су убрзане.

[уреди] Завршни напад

[уреди] Припреме у Цариграду

Становницима и властима у Цариграду било је јасно да је последњи час опсаде на помолу. Током 28. 05. извршене су последње поправке бедема и барикада. Кроз град су, уз пратњу црквених звона, направљене литије са светим реликвијама у којима су учествовали сви који нису били тренутно ангажовани на одбрани града или поправкама без обзира на веру. Истовремено је одржан састанак војних заповедника и градских званичника о предстојећем нападу. Том приликом Константин Драгаш се обратио скупу речима:

Константин се поред тога захвалио Италијанима што нису напустили град у одсудном трену, замоливши Ђустинијанија да његову драгу Ану Нотару пребаци на свој брод, да не би пала у руке Турцима, ако се ипак пробију у град, јер је он и даље чврсто веровао да ће успети да одбију напад и одбране град. Константин се са свима опростио и затражио опрост ако им је икада ишта учинио нажао. Касније је одјахао до дворца Влахерна, у коме се поздравио са члановима свог домаћинства, замоливши и њих да му опросте ако им је икад ишта учинио нажао. Цар је након тога одјахао у ноћ да изврши последњу смотру војске, након чега је заузео свој положај код Романове капије.

Те вечери у цркви Божанске Мудрости одржана је заједничка служба коју су држали православни и католички свештеници, а у цркву су дошли сви који нису били на бедемима. Људи су плакали, певали химне, узимали последње причешће, тражили опрост једни од других, а међу присутнима се на кратко појавио и сам Константин. Последња хришћанска служба у цркви Божанске Мудрости још увек је трајала када је, нешто после поноћи, отпочео последњи напад на град.

[уреди] Напад на град

Први напад су чиниле тзв. нередовне снаге, које су чинили људи које је привукла могућност пљачкања, односно Мехметово обећање да ће три дана и три ноћи моћи да пљачкају шта стигну. Праћени дивљом виком, звуком бубњева и зурли напали су последњу одбрану града. После два сата борби са снагама којима је командовао Ђовани Ђустинијани повукли су се остављајући за собом велики број мртвих и рањених.

Други напад био је уперен на Влахернске бедеме и водиле су га азијске(анадолијске) трупе на челу са пашом Ишаком. Борба на уском простору дала је неопходну предност браниоцима, који су успели да задрже Турке. У једном трену група Турака је успела да пробије линију одбране и деловало је да ће успети да се докопају града и овладају тим делом бедема, али је Константин Драгаш са пратњом брзо реаговао и побио ту групу затворивши процеп који су створили. Након тога су се повукле и азијске (анадолијске) трупе .

Трећи напад чинила је елита Отоманске империје − Јаничари, хришћанска деца која су одвојена од родитеља и тренирана за војну службу од малих ногу. Иако уморни, браниоци су успели да одолевају и овом нападу и изгледало је да су и Јаничари одбијени. Последњи јуриш, који је чинило око 3 000 јаничара, скоро да је био заустављен и одбијен, када се на једној од кула појавио отомански барјак.

У жару борбе браниоци су превидели малу капију под именом Керкопорта (Циркуска капија) која је остављена отворена. То је брзо открила група нередовних трупа и кроз њу продрла на бедеме развивши отоманске барјаке у сам освит зоре. Ђеновљани су, спазивши турски барјак, кренули ка њима. Након што су повратили контролу над Керкопортом, упутили су се да елиминишу преостале отоманске војнике и барјаке. У тренуцима када је већ деловало да је победа на дохват руке, јер последњи налет јаничара није успео да пробије одбрану (иако се још увек борио, било је јасно да неће успети), залутали пројектил погодио је Ђустинијанија у груди.

Рањени Ђустинијани наредио је неколицини својих људи да га повуку у град, противно договору да се унутрашње капије не отварају док се борба не оконча и без обзира на Константинове молбе да се не повлачи. Свитање новог дана, уторка 29. маја, пружило је довољно светла Ђеновљанима да виде како се једна од унутрашњих капија отвара и како њиховог команданта уносе у град, што су протумачили као знак за повлачење, након чега су и они кренули да се повлаче ка Цариграду оставивши одбрану Византинцима и, што је још важније, небрањену Керкопорту. Овај покрет Ђеновљана није прошао неопажено и Турци су ударили још јаче на Византинце, док су мање групе отпочеле продор кроз Керкопорту, која је сада била небрањена.

[уреди] Последњи јуриш Константина Драгаша

Суочен са јаким налетом Турака и њиховим продором кроз Керкопорту, Константин је покушао да заустави њихов продор упућивањем последњих резерви ка капији, али било је прекасно. Свестан да је битка изгубљена и да неће успети да одбију напад јаничара и спрече даљи продор Турака, последњи византијски цар одбацује са себе све знаке царског достојанства (пурпурни (порфирни) плашт…) осим пурпурних чизама и издаје последњу наредбу: „ЈУРИШ!“ За њим у последњи јуриш крећу:

• Теофил Палеолог
• заповедник Бранас
• дон Франсиско де Толедо
• Димитрије Кантакузин
• Матија Згоромалис
• Јован Далмат

Нико од њих седморице (и оних војника који су их пратили у том последњем јуришу) који су исуканих мачева кренули у надолазеће редове јаничара никад више није виђен жив, нити се зна где почивају. Сматра се да су покопани у некој од масовних гробница у које су по окончању опсаде сахрањени погинули.

Тело Константина Драгаша никад није нађено, што је допринело стварању мита његовог лика. Иако је после преузимања града истакнуто тело које је наводно било његово, многи су још онда оспорили да је оно припадало последњем византијском цару, због чега се сматра да се не зна где тачно почива. Постоји и легенда која каже да он спава под Златном капијом и да ће се пробудити када хришћани буду ослобађали Цариград. Тада ће на челу хришћанске војске ући у град кроз Златну капију, која је заправо славолук некадашњег Константиновог Новог Рима. О томе колико се у ову легенду веровало говори и чињеница да су многи отомански султани и велики везири држали зазидану Златну капију, не би ли онемогућили његов улазак у град. Златна капија је и дан данас зазидана.

[уреди] Пад Града

Разбијање одбране града на копненим бедемима представљало је и крај организованог отпора, али су ту и тамо остале групе које су пружале отпор. Тако су кипарски морнари и војници, који су били задужени за три куле и бедеме међу њима у близини улаза у Златни рог, пружали жесток отпор Турцима не дајући знаке да желе да се предају, па им је на крају било дозвољено да под оружјем, на својим бродовима безбедно напусте Цариград.

У неким деловима града који су били опасани засебним бедемима, локалне власти су преговорима са турским капетанима договориле предају тих четврти под условом да њихово становништво и цркве буду поштеђене пљачкања, силовања и убијања. На тај начин су поштеђени становници:

• Фанара (у ком и дан данас живи неколико хиљада Грка и поред свих турских покушаја да их протерају)
• Петриона, уз обалу Златног рога
• Псаматије, уз обалу Мраморног мора

Истог дана када је заузет Цариград, турске снаге су заузеле и ђеновљанску колонију Перу, иако је она званично била неутрална.

Пометња коју је у редовима отоманске флоте створио продор копнене војске у град, односно чињеница да ће остати ускраћени за плен, омогућила је једном броју становника да се дочепа хришћанских лађи (до којих су многи стигли и пливањем) и на њима побегне на Запад. Међу њима био је и Ђустинијани, који је преминуо пар дана касније од ране задобијене у одбрани града на Хиосу, који је у то доба био колонија Ђеновљанске републике.

[уреди] Пљачкање и разарање града

Сходно обећањима, Мехмет II је дозволио својим војницима пљачкање Цариграда. Иако им је обећао три дана и три ноћи за пљачкање, наредио је прекид након само 24 часа пошто је прошао градом и видео његову величину. Издајући наредбу о прекиду пљачкања, убијања и поробљавања, рекао је:

Међутим, његова одлука је касно стигла, јер је добар део становништва већ био побијен, силован или поробљен, а већи део града и његове светиње уништене, а међу њима и икона за коју се сматрало да је дело апостола Луке.

Силовања нису биле поштеђене ни калуђерице, од којих су многе извршиле самоубиство да би спречиле да буду обешчашћене. О томе сведочи и историчар Францис, који каже да су освајачи ломили главе оним женама које су им се опирале, након чега су на подовима цркава силовали њихова мртва тела. Заробљени Лука Нотарас је одбио да преда Мехмету своје синове, након чега је он запретио да ће их све (и њега и синове) побити. Лука је на то затражио да прво пред њим погубе његове синове, па тек онда њега, да би био сигуран да они неће служити Турцима, што му је Мехмет дозволио, погубивши га одмах након његових синова.

[уреди] Црква Божанске Мудрости

Велики број људи се скупио у цркви Божанске Мудрости, надајући се да ће им Свевишњи пружити заштиту од неверника. Када је Мехмет стигао пред цркву, наредио је да се сломи бронзана капија и уђе у цркву. Након продора, у цркви Божанске Мудрости настао је покољ и поробљавање оних који су се у њој потражили спас. Остала је забележена легенда да су покољ и пад у заробљеништво избегла само два монаха, који су се пред Турцима попели на спрат цркве, где су ушли у зид из кога ће изаћи тек када Цариград поново постане хришћански.

[уреди] Опсада Цариграда као грчки Косовски бој

Опсада и пад Цариграда заузимају у народној традицији грчког народа слично место као Косовски бој у српској народној традицији.Због тога је могуће повући паралеле како између цара Лазара и Драгаша,тако и између Косова и Метохије и Цариграда у погледима два народа на исте.Сличности ова два догађаја представљају једну од основа Неовизантијског покрета,чији је симбол,као оличење два братска народа,последњи византијски цар Константин Драгаш.

Попут Срба који су се у Самодрежи причестили пред полазак у бој,тако су и Грци у цркви Божанске Мудрости пред завршну борбу организовали велико богослужење.Током борби и једни и други су се нашли надомак победе,али су до пораза доведени сплетом околности који нема везе са њиховом војном снагом и вештином.Као што су Срби на Косову пољу поражени издајом(повлачењем) Вука Бранковића и Лазаревом одлуком да се приволи царству небеском.Тако су и Грци приликом опсаде града били на корак до победе,када су Турци продрли кроз заборављену Керкопорту,после чега је и рањени Ђустинијани одлучио да се повуче из борбе изазвавши распад одбрамбрених редова.После обе битке и српска и грчка држава наставиле су да постоје,али су оба догађаја у народној традицији остала запамћена као велике битке у којима је изгубљена слобода.

[уреди] Константин Драгаш као грчки цар Лазар

Симболика коју у српском народу са собом носи цар Лазар може се упоредити са значајем који Драгаш има међу Грцима.Драгаша,попут Лазара,није поколебала бројчана надмоћ турске војске и он одлучује да се упусти у борбу и храбро погине,одбивши да се преда и живи као слуга.Обе војсковође су чувене и по својим беседама које су упутили својим заповедницима вече пред битку.

Као што је за цара Лазара везано веровање да ће се Срби ујединити и да ће се обновити српско царство,тек када се саставе сви делови његовог светог тела,тако је за Драгаша везано веровање да није мртав,већ да спава под Златном Капијом и чека да хришћани ослободе град,да би их предводио у завршном јуришу.

[уреди] Цариград као грчко Косово и Метохија

Поприште обе битке представљало је за оба народа вишевековно срце њихових држава у коме се налазе највеће верске светиње(ван Свете Горе).Цариград је био миленијумска престоница Византије,док је Косово и Метохија било средиште српске државе Немањића током XIII и XIV века са Призреном,царским градом.

Неке од највећих грчких светиња налазе се у Цариграду.Тако је на месту цркве светих Апостола, која је била гробно место византијских царева, Мехмет подигао муслимански верски комплекс Фатих(Победник). Слична судбина задесила је и манастир светих Архангела код Призрена, задужбину и гробну цркву цара Душана, коју су Турци разрушили и од њеног материјала подигли Синан пашину џамију у Призрену. Један од врхунаца византијске архитектура манастир Христа Спаситеља у Пољу са својим прекреченим фрескама и претварањем у џамију доживела је сличну судбину са Грачаницом и њеним фрескописом. Списак грчких светиња у Цариграду је подугачак, почевши од цркава Божанске Мудрости, Богородице Влахернске, Божанског Мира, Срђа и Ваха, Студитског манастира, као што је и списак српских светиња на Косову и Метохији дугачак од Богородице Љевишке, Дечана, Пећке патријаршије, Бањске, Девича. Поред тога у Цариграду се током грчког робовања под Турцима налазило седиште грчког патријарха(Васељенска Патријаршија),као што је српски патријарх под Турцима столовао покрај Пећи у Патријаршији.

Попут Срба који су током XX века претњама и прогонима претворени у мањину на Косову и Метохији,тако су и Грци(Ромеји) у Цариграду током XX века претворени у мањину која се данас налази на ивици опстанка.Данас је грчка мањина изложена је сталним нападима локалног турског становништва,уз тиху подршку власти,што у многоме подсећа на стање у коме се налазе Срби на Косову и Метохији,који су после 1999.године и доласка КФОРа изложени сталним нападима албанског становништва.

[уреди] Последице пада Цариграда 1453.

Иако се Мехмед II сматрао наследником Римског царства, пад Цариграда 1453. године и нестанак Византије (Источног римског царства) представља његов коначни слом. Уторак, дан када је пао Цариград, је за Грке и дан данас несрећан дан, поготово што је скоро пет векова касније у уторак сломљена Велика идеја (Мегали Идеа) у грчкотурском рату.

Грчко становништво које је било поштеђено турске пљачке током историје постало је познато под називом Фанариоти, према једној од четврти које су се предале и због тога биле поштеђене после пада Цариграда (Фанар), иако су они себе називали (и данас се неколико хиљада преживелих назива) Ромејима. Током векова Фанариоти су заузимали високе положаје у Отоманској империји, док их један број Грка сматра издајницима. Данас их има једва неколико хиљада, иако их је почетком века било око пола милиона, због сталне активности Турске да их протера (види: Септембарски погром) .

Нећака цара Константина, Зоја (Софија) Палеолог, се 1472. удала за московског кнеза Ивана III Великог, доневши у Кремљ византијску културу, обичаје и церемонијал. Захваљујући њој, Москва је постала позната као Трећи Рим, а за владавине њеног мужа Ивана III Московска кнежевина се утростручила и постала Русија.

Пад Цариграда 1453. године представља једну од историјских прекретница јер његова опсада представља почетак употребе ватреног оружја, а нестанком Византије нестао је стари верски поредак у Европи, на чије тло је поново снажно ступио Ислам. Заузећем Цариграда (и колонија италијанских градова-држава у њему) и Босфора Турци су пресекли главну трговачку везу западне Европе са Азијом, што ће довести до покушаја да се до Азије стигне морем, што ће даље за последицу имати откриће Новог Света. Точак историје се поново покренуо. Велики број учених људи из Византије који су пред Турцима побегли на запад носећи са собом мудрост Хеленизма, биће један од катализатора појаве Хуманизма и Ренесансе у европској култури.

[уреди] Спољашње везе

• И Константинопољ постаде Истанбул
• Пад Цариграда,1453
• Мистерија око пада Цариграда
• Николо Барбаро - Опсада Цариграда(1453)

	Византијско царство
Византијска култура	Историја Византије	Уређење Византије
Архитектура Музика Уметност Градови: Цариград Никеја Мистра Грађевине: Света Софија	Константин Велики | Теодосије I | Јустинијан I 628. Слом Персије Ираклије 726. Иконоборство Лав III | Константин Порфирогенит | Василије II Бугароубица 1054. Велика Шизма 1071. Битка код Манцикерта (Кобна 1071.) Алексије I Комнин | Манојло Комнин 1204. Пад Цариграда Теодор I Ласкарис 1261. Ослобођење Цариграда (Обнова Византије) Михајло VIII Палеолог | Константин Драгаш 1453. Пад Цариграда Византијски цареви	Симболи Теме Проније Титуле: Цар Деспот Севастократор Цезар Протосеваст Протовестијар Војне: Егзарх | Стратег Цивилне: Логотет

Чланак Пад Цариграда (1453.) је пример међу сјајним чланцима. Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.