Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Из пројекта Википедија

Социјалистичка Федеративна Република Југославија (скраћено СФРЈ) је бивша југословенска држава која је постојала од краја Другог светског рата, све док се није распала током грађанског рата. Она је била социјалистичка држава која је обухватала територије данашњих независних држава Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Словеније и Црне Горе.

Формирана је 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Демократска Федеративна Југославија. 29. новембра 1946. године мења име у Федеративна Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Главни град СФРЈ био је Београд. СФРЈ се граничила са Италијом и Аустријом на северозападу, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку и Грчком и Албанијом на југу. Западни део републике је излазио на Јадранско море.

За разлику од осталих европских социјалистичких земаља, СФРЈ никада није била чланица Варшавског уговора, и одржавала је блиске везе са западним владама. СФРЈ је била оснивач и један од најважнијих чланова Покрета несврстаних. СФРЈ је била земља "самоуправног социјализма", са једнопартијским делегатским системом представљања, планском привредом и специфичним системом тзв. радничког самоуправљања.

Садржај 1 Историја 1.1 Распад СФРЈ 2 Географија 3 Социјалистичке републике и аутономне покрајине 4 Економија 5 Војска 6 Политика 7 Демографија 7.1 Језици 7.2 Републике и покрајине по броју становника 7.3 Републике и покрајине по површини 7.4 Републике и покрајине по густини насељености 8 Државни симболи 9 Занимљивости 10 Види још

[уреди] Историја

За више информација погледајте Југославија.

Демократска Федеративна Југославија је реконституисана на конференцији АВНОЈа у Јајцу, (од 29. новембра до 4. децембра 1943.), док су се преговори са Краљевском Владом у изгнанству наставили. 29. новембра 1945. Федеративна Народна Република Југославија је конституисана као социјалистичка земља током првог заседања скупштине у којој је Комунистичка партија Југославије била већина, а коју су чинили предратни посланици и чланови АВНОЈ-а.

Први председник послератне Југославије је био Иван Рибар, а председник Владе је био Јосип Броз Тито. 1953. године, Тито је постао председник, а 1974. године је проглашен за доживотног председника.

Југославија је 1948. избачена из Информбироа због непристајања да прихвати совјетско вођство у социјалистичким државама. Ово искључење је, због тежњи према територији Југославије, навело Албанију да се сврста уз Совјетски Савез. Касније отапање односа између Совјетског Савеза и Југославије у годинама након смрти Јосифа Стаљина, уз Кинеско-совјетски разлаз, је навело Албанију да се 1961. сврста уз Народну Републику Кину. Исте године Југославија је постала оснивач Покрета несврстаних, и уз земље попут Индонезије, је била једна од чланица које су се залагале за политику несупротстављања према САД. Југославија није као остале државе источне и централне Европе изабрала курс зависности од Совјетског Савеза, и није била члан Варшавског пакта нити НАТОа, што ју је чинило специфичном у односу на друге државе. Управо због тог баланса између истока и запада, уживала је високи углед у свету.

Најзначајнија промена у границама СФРЈ се десила 1954, када је суседна Слободна Територија Трста укинута Осимски споразум. Југословенска Зона Б, која је покривала површину од 515,5 km², је постала део СФРЈ. Зону Б је већ претходно окупирала Југословенска Народна Армија.

1974. је усвојен нови савезни устав који је дао више аутономије републикама и покрајинама, тако у основи испунивши захтеве Хрватског прољећа. Једна од одредби новог устава је да је свака држава званично имала право да прогласи независност од федерације.

[уреди] Распад СФРЈ

За више информација погледајте Распад СФРЈ.

Државе настале распадом СФРЈ:

Босна и Херцеговина

Хрватска

Македонија

Словенија

Србија

Црна Гора

После Титове смрти (1980), тензије између народа Југославије су порасле. У јуну 1991. Словенија и Хрватска су одлучиле да прекину све везе са осталим републикама и постану независне државе (што је дозвољавао устав из 1974.), што је био крај СФРЈ (како је прогласила Арбитражна комисија на Мировној конференцији за бившу Југославију). Њих су пратиле републике Македонија у септембру 1991. и Босна и Херцеговина у марту 1992. Републике Србија и Црна Гора су биле против независности ових република. Рат је вођен најпре у Словенији, затим и у Хрватској (1991-1995) и коначно у Босни и Херцеговини. Рат у Босни и Херцеговини је завршен Дејтонским миром (21. новембар 1995). Србија и Црна Гора су 27. априла 1992. формирале Савезну Републику Југославију, која је 2003. реформисана и преименована у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Ова држава је престала да постоји јуна 2006. након референдума о независности Црне Горе.

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

СФРЈ се налазила на Балкану - региону југоисточне Европе. Но, географски, а и климатски, једним делом се убраја и у медитеранске земље. Укупна дужина граница са околним земљама износи 2.114,2 km. Дужина граница по државама суседима износи: Румунија 476 km, Бугарска 466 km, Грчка 228 km, Албанија 438 km, Мађарска 582 km, Аустрија 330 km, Италија 232 km.

Североисточни део Југославије је био релативно раван (данас: Војводина) и остала површина државе је била релативно са брдима. Највеча тачка у социјалистичкој држави је била планина Триглав са 2052 м преко надморске висине (у СР СЛО данас Словенија).

Цела источна обала Јадранског мора (осим Албаније) је била обала Југославије са великим бројом острва. 160 км преко мора почела је западна обала која је власник Република Италија.

[уреди] Социјалистичке републике и аутономне покрајине

СФРЈ је била подељена на шест социјалистичких република и на две социјалистичке аутономне покрајине које су биле део СР Србије. Главни град је био Београд. СФРЈ су сачињавале следеће републике и покрајине:

1. Социјалистичка Република Босна и Херцеговина – главни град Сарајево;
2. Социјалистичка Република Хрватска – главни град Загреб;
3. Социјалистичка Република Македонија – главни град Скопље (Скопjе);
4. Социјалистичка Република Црна Гора – главни град Титоград (Садашње име је Подгорица);
5. Социјалистичка Република Србија – главни град Београд, у којој су се налазиле:
   5а. Социјалистичка аутономна покрајина Косово и Метохија – главни град Приштина и
   5б. Социјалистичка аутономна покрајина Војводина – главни град Нови Сад;
6. Социјалистичка Република Словенија – главни град Љубљана.

[уреди] Економија

За више информација погледајте Економија Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Упркос заједничком почетку, економија социјалистичке Југославије је била много другачија од економија Совјетског Савеза и других источноевропских социјалистичких држава, посебно након југословенско-совјетског разлаза. Предузећа нису била државно, већ друштвено власништво и њима су управљали радници путем самоуправљања. Током Другог светског рата инфраструктура Југославије је била уништена. Чак су и најразвијенији делови државе били увелико рурални, а оно мало индустрије у држави је били углавном оштећено или уништено.

Са изузетком рецесије половином 1960их, економија државе је знатно напредовала. Незапосленост је била ниска, а образовни ниво радничке класе је полако растао. Због неутралности Југославије и водеће улоге у Покрету несврстаних, југословенска предузећа су извозила и на западна и на источна тржишта. Југословенске компаније су вршиле грађевинске радове у бројним великим инфраструктурним и индустријским пројектима у Африка, Европи и Азији.

Чињеница да је Југословенима било допуштено да слободно емигрирају од шездесетих је омогућило многима да нађу посао у западној Европи, углавном у Немачкој. Ово је допринело да незапосленост буде под контролом и такође је деловало као извор капитала и страних валута.

Током седамдесетих економија је реорганизована према теорији Едварда Кардеља о удруженом раду, у којој је право на доношење одлука и расподели профита у друштвеним предузећима засновано на уложеном раду. Најмање основне организације удруженог рада су приближно одговарале малим предузећима или одељењима у великим компанијама. Оне су биле организоване у предузећа која су се организовала у композитне организације удруженог рада, које су могле бити велике компаније или чак целокупна грана индустрије на одређеној територији. Највише извршних одлука је остављено предузећима, тако да су оне могло наставити да се такмиче иако су биле део исте композитне организације. Именовање директора и стратешка политика композитне организације су у пракси, у завиности од своје величине и важности, често биле предмет политичких и личних уплива.

У циљу да се свим запосленима да исти удео у доношењу улога, основне организације удруженог рада су такође уведене у јавне сервисе, као што су здравство и образовање. Основне организације су обично биле састављене од не више од неколико десетина људи и имала су своје радничке савете, чији је пристанак био потребан за стратешке одлуке и именовање директора предузећа или јавних установа.

Југословенски ратови, накнадни губитак тржишта, као и лоше управљање и/или нетранспарентна приватизација су донеле економске проблеме свим бившим југословенским републикама током деведесетих. Само је економски раст Словеније полако растао након почетног шока и кризе. Хрватске је 2003. достигла свој бруто-национални доходак из 1990.

Валута СФРЈ је био југословенски динар.

[уреди] Војска

За више информација погледајте Југословенска народна армија.

Као и Краљевина Југославија пре ње, и социјалистичка Југославија је задржала јаку војну силу. Југославија је незванично била сматрана силом "другог реда" у Европи, што је значило да је по војној сили била само иза традиционалне Велике тројке (Совјетски Савез, Француска и Велика Британија).

Југословенска народна армија је била главна организација војних снага. Састојала се из копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Она је своје порекло углавном вукла од југословенских партизана из Другог светског рата.

Свака од шест република је имала своју "територијалну одбрану", које су успостављене у оквиру доктрине "општенародног отпора", као одговор на брутално окончање Прашког пролећа у Чехословачкој од стране Варшавског пакта.

[уреди] Политика

Дефинишући документ државе је био Устав Социјалистичке Федеативне Републике Југославији који је мењан 1963. и 1974.

Комунистичка партија Југославије је победила на првим изборима и задржала је своју власт скоро до краја постојања државе. Касније јој је промењено име у Савез комуниста Југославије, а биле је састављена од индивидуалних партија из сваке конститутивне републике.

Главни политички вођа државе је био Јосип Броз Тито, али је било и других важних политичара, посебно након Титове смрти: видети списак политичара комунистичке Југославије.

Када су индивидуалне републике одржале вишестраначке изборе почетком деведесетих, комунистичке партије нису углавном успевале да победе на изборима.

[уреди] Демографија

За више информација погледајте Демографија Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

СФРЈ је одвојено признавала "народе" и "народности"; прве су чинили конститутивни јужнословенски народи, а друге остале словенске и несловенске етничке групе, укључујући Албанце и Мађаре.

Држава се састојала од шест република, са њиховим конститутивним народима:

• Словенија - Словенци
• Хрватска - Хрвати (и Срби до 1990.) (у којиј су Мађари, Муслимани, Италијани и Јевреји били признате мањине - као и Срби од 1990.)
• Босна и Херцеговина - Срби, Хрвати, (и Муслимани од 1974. и Југословени од 1990.)
• Србија - сви њени грађани
  • Војводина (лингвистичке групе): Србо-Хрвати, Мађари, Румуни, Словаци, Русини.
  • Косово и Метохија: Албанци, Србо-Хрвати,
• Црна Гора - сви њени грађани
• Македонија - Македонци

Такође је постојала етничко обележје декларисали се као Југословени, за људе који нису желели да изразе своју етничку припадност, јер су били из мешаних бракова или из других разлога. Њихов број на пописима је варирао, али никада није прешао 6%.

The diversity of nations was a major factor Разноликост народа је био главни разлог распада државе. Национализам тотком Титове владавине је био гушен где год се појавио.

СФРЈ 1981 године.
Срби			36.3%
Хрвати			19.7%
Муслимани			8.9%
Словенци			7.8%
Албанци			7.7%
Југословени			5.4%
Остали			14.2%

Грбови и заставе СФРЈ.

Етнички састав СФРЈ према попису из 1981. године (приказ по општинама)

Етнички састав СФРЈ према попису из 1981. године (приказ по месним заједницама)

Подаци са пописа одржаних 1971. и 1981.

[уреди] Језици

Званични језици су били македонски, српско-хрватски и словеначки језици. Македонски се причало у СРМ, Српско-хрватски у свим осталим Социјалистичким Републикама осим СРСЛО тада је био словеначки језик званични језик такође и данас.

[уреди] Републике и покрајине по броју становника

Подаци са пописа из 1991.

Ранг	Република/покрајина	Становништво	%	Густина насељености
1	Србија	9.506.174	40.9%	114,0
---	Ужа Србија	5.582.611	24,0%	99,4
2	Хрватска	4.784.265	20,6%	84,6
3	Босна и Херцеговина	4.377.053	18,8%	85,6
4	Македонија	2.033.964	8,8%	79,1
---	Војводина	1.996.367	8,6%	92,8
---	Косово и Метохија	1.956.196	8,4%	183,1
5	Словенија	1.913.355	8,2%	94,5
6	Црна Гора	615.035	2,6%	44,5
	СФР Југославија	23.229.846	100%	92,6

[уреди] Републике и покрајине по површини

Ранг	Република/покрајина	Површина (km²)	%	Густина насељености
1	Србија	83.361	33,2%	114,0
2	Хрватска	56.524	22,5%	84,6
---	Ужа Србија	56.169	22,4%	99,4
3	Босна и Херцеговина	51.129	20,4%	85,6
4	Македонија	25.720	10,3%	79,1
---	Војводина	21.506	8,6%	92,8
5	Словенија	20.246	8,1%	94,5
6	Црна Гора	13.810	5,5%	44,5
---	Косово и Метохија	10.686	4,3%	183,1
	СФР Југославија	250.790	100%	92,6

[уреди] Републике и покрајине по густини насељености

Ранг	Република/покрајина	Становништво	Површина (km²)	Густина насељености
---	Косово и Метохија	1.956.196	10.686	183,1
1	Србија	9.506.174	83.361	114,0
---	Ужа Србија	5.582.611	56.169	99,4
2	Словенија	1.913.355	20.246	94,5
---	Војводина	1.996.367	21.506	92,8
3	Босна и Херцеговина	4.377.053	51.129	85,6
4	Хрватска	4.784.265	56.524	84,6
5	Македонија	2.033.964	25.720	79,1
6	Црна Гора	615.035	13.810	44,5
	СФР Југославија	23.229.846	250.790	92,6

[уреди] Државни симболи

За више информација погледајте Застава СФРЈ, Грб СФРЈ и Хеј, Словени.

Хеј, Словени је била химна СФРЈ од 1945. до 1992. са верзијама на српско-хрватском, словеначком и македонском језику.

Грб бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представља шест бакљи окружених житом које горе заједно. Заједничка ватра шест бакљи представља братство и јединство шест република бивше Југославије: Босне и Херцеговине, Македоније, Србије, Словеније, Хрватске и Црне Горе. Датум на грбу је 29. новембар 1943. када се у Јајцу по други пут састао АВНОЈ. Тај датум је постао дан републике после Другог светског рата.

Застава СФРЈ базирана је на тробојци Краљевине Југославије и њеним панславенским бојама, с тим што је грб Краљевине Југославије замењен петокраком звездом, као симболом комунизма, и померен на центар заставе.

[уреди] Занимљивости

• За Југославију се говорило да је земља са седам суседних држава, шест република, три језика, четири народа, три вере, два писма и једне партије.
• За Југославију се такође говорило да је окружена "бригама". Ово реч се може саставити коришћењем првих слова имена суседних држава (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска и Аустрија).
• Југославија је делила исту мелодију за националну химну као и Пољска. Први њени стихови су написани 1834. под именом „Хеј, Словаци“, а отада је служила као химна пан-словенског покрета, химна Соколског покрета, као и химна Словачке током Другог светског рата, Југославије и Србије и Црне Горе. Такође се сматра другом, незваничном химном Словака. Мелодија је заснована на Мазурки Добровског, која је такође химна Пољске од 1926, али је овде много спорија и више наглашена.

[уреди] Види још

• Демократска Федеративна Југославија [1945.]
• Федеративна Народна Република Југославија [1945-1963.]
• Крња Југославија (СФРЈ)
• Југоносталгија
• Историја рачунара у СФРЈ

		Југославија (1929 - 1941; 1945 - 2003)
Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Војводина, и Бока которска били су део Аустро-Угарске (до 1918) Види Држава Словенаца, Хрвата и Срба, Банат, Бачка и Барања Слободна Држава (Ријека) (1920-1924) Део Италије у 1924 године, постала део Југославије у 1947 године године	Краљевина СХС (1918-1929)	Краљевина Југославија (1929-1941)	Трећи Рајх анектира делове Словеније (1941-1945) Фашистичка Италија анектира делове Словеније, Хрватске и Црне Горе (1941-1943)	Демократска Федеративна Југославија (1943-1946)	Федеративна Народна Република Југославија (1946-1963)	СФРЈ (1963-1992)	Словенија (независност од 1991 године)
			Независна Држава Хрватска (1941-1945)				Хрватска (независност од 1991 године) Још и, Република Српска Крајина (1991-1995)
							Босна и Херцеговина (независност од 1992 године) Састоји се од Федерације БиХ, Републике Српске од 1995 године и од Дистрикта Брчко од 2000 године
			Мађарска анектира Бачку, Барању, Међирује, и Прекмурје (1941-1944/1945)				СРЈ (1992-2003)	СЦГ (2003-2006)	Србија (од 2006) Косово и Метохија једна de facto покрајина испод контролом УН-а од 1999
			Аутономни Банат (1941-1944)
Краљевина Србија (до 1918 године)			Недићева Србија (1941-1944) Ужичка република (1941)
			Албанија анектирала вечину Косова, запад Македоније и југоисточне делове Црне Горе (1941-1944)
Краљевина Црна Гора (до 1918 године)			Црна Гора (испод контроле Италије) (1941-1945)						Црна Гора (од 2006 године)
Данашња Република Македонија била је део Краљевине Србије (до 1918 године)			Бугарска анектирала вечину данашње Републике Македоније и југоисточне делове Србије (1941-1944)				Република Македонија (од 1991 године)