Босанска Костајница
Из пројекта Википедија
|
|||||||||||||||||||||||||||||
Босанска Костајница је град у сјеверо западном дијелу Републике Српске , који се налази на ријеци Уни, на граници са Хрватском.
Садржај |
[уреди] Географски положај и клима
Општина Костајница смјештена је на сјеверозападу Републике Српске, на десној обали ријеке Уне, на око 40 километара од њеног ушћа у ријеку Саву.
Сјеверну и сјеверозападну границу чини ријека Уна, која је уједно државна граница према Републици Хрватској, јужну границу чини општина Нови Град, а источну границу чини општина Козарска Дубица. Обзиром на величину, општина је малог пространства (132 км) и једна је од најмлађих у Републици Српској.
Са својих једанаест сеоских насеља и градом, општина Костајница по функционалној регионализацији припада приједорској регији. Међутим као коресподентно насеље и утицај Костајнице у Хрватској, Костајница је прије рата у јачој мјери гравитирала сисачкој регији. Та гравитација се огледала преко привредне активности, образовања, културе, здравства итд.
Овакав регионални положај првенствено је због квалитете услуга, оријентације саобраћајница и близе везе са западном Европом. Данас је значајније изражен утицај Приједора као регионалног средишта на простору општине Костајница.
Град Костајница лежи највећим дијелом на алувијалној равни ријеке Уне (до 110 метара надморске висине) и на нижим унским ријечним терасама (110-120 м.н.в.) . Сеоска насеља општине су јужније од града и на нешто већим надморским висинама до 400 м.
Подручје општине је брдско-брежуљкасто, са највишим брдима: Пастирево, Баљ и Ум. Јужно од ријеке Уне брдовито подручје прелази у брежуљкасто, са мјестимичним долинама и усјецима уз ријечице и веће потоке. Уз долину ријеке Уне и Стригове простиру се равнице на које отпада 1/4 укупне површине општине, док је 3/4 брдовито-брежуљкастог земљишта.
Са близом и даљом околином, Костајница лежи на надморској висини од 110-407 метара. Са становишта географског положаја и надморске висине подручје општине има климу умјерено-континенталног типа. Мјесто Костајница има нешто блажу климу с обзиром да је са сјевера заштићено брдом Дјед. Атмосферски талози су равномјерно распоредјени у току године по цијелом подручју. Мјесеци октобар и новембар посебно су богати падавима, те април и мај у прољетном периоду. У прољетним и јесењим данима честа је појава густе магле долином Уне, низводно и узводно од Костајнице, те долином ријеке Стригове и потока Тавије. Само мјесто Костајница ријетко је у току године обавијено маглом.
Ријеке, рјечице и потоци овог подручја припадају унском ријечном сливу. Уна је у овоме подручју све плића услијед таложења кречњака који ствара седру. То се нарочито види код самог мјеста Костајница. Овим дијелом Уне до Добрљина некад су саобраћале депеглије, док данас на неким дијеловима ове ријеке тешко пролазе и мањи чамци. Осим Уне најпознатија је ријека Стригова која настаје у селу Стригови од ријечице Крива Ријека. То је брдска ријечица која у горњем и средњем току има мјестимичне каскаде. У доњем току има вирове дубоке и по неколико метара. Улијева се у ријеку Уну код Бришеваца.
[уреди] Историја
По неким пронађеним остацима и документима сачуваним у археолошким музејима и бившем костајничком самостану, познато је да се у овим предјелима одвијао жив трговачки саобраћај још од доба Римљана. Имена насеља из тога доба званично нису позната, али једно је сигурно да је дуж путева тих насеља било доста.
У Костајници су пронађени трагови римског водовода и неких стамбених и других објеката. На подручју града и данас се наилази на трагове троске и угљена, што несумњиво доказује да су се у тим временима ту налазили рудници и топионица жељеза. У потоку који тече са Баља нађени су остаци суђа и предмета из римског доба што је необорив доказ о постојању насеља на овом подручју које датира још из римског доба.
Име Костајница се помиње први пут 1258. године, а настало је од ријечи – кестен, јер је предио с обје стране ријеке Уне богат кестеном. Од тог времена Костајница мијења многе господаре. Гроф Апланди је први посједник Костајнице, с затим гроф Цељски. Посље смрти Мартина Франкопана, Костајница је уступљена крупском војводи Ивану Ревењуду. Осујећеним завјерама угарских великаша и бискупа, који су хтјели да на угарски пријесто доведу пољског принца Казимира, краљ Матија је посебном даровницом даровао много села и градове српском деспоту Вуку, а међу њима се спомиње и Костајница. Послије Вукове смрти Костајница је у дошла у посјед деспота Ђурђа Бранковића. Тако је Костајница за кратко вријеме промјенила много господара.
Побједом Турака код Дубице 1513. године, Костајница пада у посјед бана Петра Бериславића. Већ у првој половици 16. вијека град и утврда су влашниство Зринских даровницом краља Фердинада. За вријеме Зринских, тврђава је била посебно утврђена и надграђена. По тим господарима стара костајничка тврђава, која је на десној обали Уне, зове се Зрињски град.
Босански бег Малкоч је 1556. године опсједао Костајницу, коју је освојио захваљујуци издаји капетана Лустхалера, па је од тог времена Костајница остала под управом Турака. Чувени турски путописац Елвија Челебија је 1660. дошао у Костајницу и између осталог записао "Овај град је подигао Зрињски уз помоћ Угарског краља Фердинанда. Његова нахија има 40 села…Градско становништво чине борци који дан и ноћ воде борбе са Хрватима губећи узајамно главе… Костајница је велики град, саграђен од тврдог материјала. Облик му је петоугаоани, а лежи на обали ријеке Уне, на територији Бање Луке."
Пожаревачким миром 1718. године Аустрија, као млетачка савезница у рату са Турцима, добија Банију и подручја на десној обали Уне, по дубини до планине Козаре. Године 1739. миром у Београду, враћени су сви крајеви Турцима, а ријека Уна је граница између Аустрије и Турске. Као саставни дио краљевине Илирије, 1809. ово подручје долази под власт Наполеона и остаје до 1814. године. За вријеме француске владавине саграђен је дрвени мост између двију Костајница. Овај мост, на којем је и данас сачуван обелиск са Наполеоновим иницијалима – НИ, био је и остао од велике важности за обје Костајнице, јер је олакшан проток роба и људи између ова два подручја. И не само то. Једини тада мост на Уни служи за превоз робе која иде са Средњег Истока за Европу и обратно. У Костајници се отвара царина за ове робе. Међутим послије краткотрајне француске управе Костајница поново пада под Турску власт 1814. године.
У Пастиреву је хајдуковао Петар Петровић Пеција и хајдучки харамбаша Петар Гарача из Стригове који су 1858 г. подигли буну против Турака познату под именом Пецијина буна. Организовали су око 3000 устаника. Оптерећени великим бројем избјеглица (жена и дјеце) преко 4000 и бројним стоком, коју су избјеглице са собом гониле, те под притиском бројније и наоружаније турске војске, 21. јула у селу Тавија је разбијен Гарачин одред. Сутрадан код села Куљана разбијен је и Пецијин одред. Већина устаника је пресла на аустријску територију, на лијеву обалу Уне, а око 300 устаника се повукло у Пастирево заједно са Петром Пецијом и Петром Гарачом.
Године 1862. у Босанску Костајницу мигрирају муслимани из околине Ваљева и Шабца, а посебно их је много дошло од Ужица. Ту формирају насеље које и данас носи име Ужица по њиховом старом завичају. За вријеме великог босанско-херцеговачког устанка 1874 – 1875, овај крај је пружао снажан отпор, а у Костајницу је више пута долазио Петар Мркоњић чија је организаторска улога у борби нашег народа против турске власти имала огроман значај.
Сељаци Читлука, Петриње, Бачвана, Побрђана, Тавије и других околних села 15. Августа 1875. су напали турске посаде у селу Двориште. Занесени почетним успјесима устанка устаници су под командом Марка Бајалице и Марка Ђенадије напали 19. августа Босанску Костајницу, али су се послије почетног успјеха ипак морали повући. У тим борбама с Турцима погинуо је Петар Гарача цији се гроб налази у Горњој Слабињи у засеоку Алагинци, па се по њему само мјесто зове – Гарачин гроб. Да би избјегли тотално уништење, устаници су се 25. августа подјелили у мање групе. Команду над устаницима преузео је Петар Пеција од дотадашњег команданта Остоје Корманоса. Међутим, босански устанак предвођен Васом Пелагићем проширио се и на просторе Грмеча гдје су устаници створили слободну територију, са центром у Црним Потоцима на тромеђи, Босне, Лике и Далмације, који су одржали током цијеле 1875. године. У периоду вођења устанка Васо Пелагић је 40 дана био предсједник Општине Босанска Костајница. 1878. године Костајница поново потпада под аустријску власт и остаје све до завршетка Првог свјетског рата. У почетку Аустрија уводи војни режим, а касније га замјењује цивилном влашћу. За вријеме Аустрије Костајница је прво била котар, а касније котарска испостава, босанско-новског котара, а за вријеме Краљевине Југославије среска испостава босанско-новског среза.
У Краљевини Југославији Костајница је развијен трговачко занатски центар.
Најбогатије и најугледније трговачке породице из тог времена су: Марини, Зечеви, Павловићи, Јандрићи, Савићи и Лукићи. Услужне дјелатности су развијене и у потпуности задовољавају потребе становништва. Такав тренд се наставља и у послијератном периоду. Развијено је трговачко предузеце Вис са укупно 4 продавнице мјешовите робе и 2 продавнице обуће. Од услужних дјелатности заступљени су занати: бријачки, кројачки, месарски, столарски, обућарски и сл. У Другом свјетском рату становништво овог краја масовно је учествовало у борби против фашизма. Легендарна Баљска чета је била састављена од бораца, углавном регрутованих с подручја Босанске Костајнице. У борби против фашизма ово подручје је дало преко 1000 бораца од чега је 460 погинуло, не дочекавши крај рата. Поред палих бораца, као жртве фашистичког терора живот је изгубило 1848 житеља општине. Јасеновац, Земун, Бајића јаме и Зечево брдо су њихова стратишта. Поред људских жртава, подручје опжтине је претрпјело огромна материјална разања, а 108 домаћинстава је потпуно уништено. Послије рата су подигнута два партизанска гробља у Костајници и Петрињи. Уредјене су двије спомен костурнице на Зечеву брду гдје су домаће усташе побиле преко 2600 недужних цивила, углавном жена и дјеце српске националности са овог и других подручја. Ово подручје је дало легендарне партизанске борце, командире и команданте, од којих су проглашени народним херојима: Петар Боројевић, Лазо Стековић, Петар Мећава, Бранко Тубић. Послије Другог свјетског рата Б. Костајница егзистира као општина у саставу босанско-новског среза, а касније приједорског среза.
[уреди] Становништво
По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Босанска Костајница (тада у саставу општине Босански Нови) имала је 6.231 становника, распоређених у 12 насеља.
Национални састав:
- Срби - 4.041 (64,85)
- Муслимани - 1.707 (27,39)
- Хрвати - 166 (2,66)
- Југословени - 213 (3,41)
- остали - 104 (1,69)
[уреди] Насељена мјеста
Општина Босанска Костајница постојала је до 1963. године, када је уз још неколико општина у Босни и Херцеговини (Козарац, Љубија, Ивањска, Равно, Челић, ...)укинута и припојена општини Босански Нови. У току грађанског рата у Босни и Херцеговини, поново је успостављена као посебна општина. После потписивања Дејтонског споразума, у целини је ушла у састав Републике Српске. Име граду и општини промењено је у Српска Костајница, а најновијим уредбама у Костајница.
Насељена мјеста су:
Босанска Костајница, Горња Слабиња, Грдановац, Гумњани, Календери, Мракодол, Мраово Поље, Петриња, Побрђани, Подошка, Тавија и Зовик.
[уреди] Национални састав по насељеним мјестима
Национални састав насеља 1991. године, био је сљедећи:
- Босанска Костајница - ук.3.786, Срби - 1.715, Муслимани - 1.659, Хрвати - 126, Југословени - 182, остали - 86
- Горња Слабиња - ук.154, Срби - 154
- Грдановац - ук.205, Срби - 161, Хрвати - 31, Југословени - 8, остали - 5
- Гумњани - ук.51, Срби - 50, остали - 1
- Календери - ук.176, Срби - 171, Југословени - 3, остали - 2
- Мракодол - ук.359, Срби - 311, Муслимани - 47, Хрвати - 1
- Мраово Поље - ук.49, Срби - 49
- Петриња - ук.581, Срби - 568, Хрвати - 3, Муслимани - 1, Југословени - 4, остали - 5
- Побрђани - ук.144, Срби - 143, остали - 1
- Подошка - ук.95, Срби - 95
- Тавија - ук.575, Срби - 550, Хрвати - 5, Југословени - 16, остали - 4
- Зовик - ук.74, Срби - 74
[уреди] Привреда
[уреди] Туризам
[уреди] Култура
[уреди] Спорт
У Костајници постоји Фудбалски клуб Партизан.Који вец неколико година није прошао даље од треће лиге РС.Било би пожељно основат и неке друге клубове али за то нисмо још у могућности.
[уреди] Спољашње везе
Бели Манастир | Бенковац | Војнић | Вргинмост | Вуковар | Глина | Грубишно Поље | Грачац | Даљ | Дарувар | Двор | Дрниш | Доњи Лапац | Книн | Кореница | Костајница | Крњак | Мирковци | Обровац | Окучани | Пакрац | Петриња | Плашки | Подравска Слатина | Слуњ | Српска општина Задар | Цапраг | Тења
